Dnevnik Aleksandra Obradovića: Dubina dna

Od 18. septembra 2019. godine započelo je jedno novo poglavlje u mom životu, sa puno neizvesnosti i verujem mnogo bitaka do konačne slobode.

Iznenadio me je predlog dnevnog lista Danas za pisanje dnevnika. Siguran sam da će ovaj dnevnik mnogim čitaocima biti pomalo konfuzan, i to je ok, jer tako su i izgledali moji prethodni dani.

Sve vreme proveo sam u Beogradu, gde sam akumulirao i delio energiju i emocije najviše sa svojim sinom, sestrićem, suprugom, sestrom i majkom… A desio se i događaj čiji intenzitet i emocije ću pamtiti do kraja života.

Petak, 20. decembar

Budim se. Prvo jutro u Beogradu nakon 65 dana. Nekih 40-ak sati ranije ukinut mi je kućni pritvor. Na jastuku do mene gledaju me dva najdraža oka. Moj sin. Izgužvane su nam face. Isprekidano smo spavali prethodnu noć. Zbog prehlade, temperaturice i kašlja nema odlaska u školu. Radujemo se. Bićemo sami, a to su samo naši trenuci u kojima beskrajno i podjednako uživamo. Krećemo sa dvobojem u igri „Ne ljuti se, čoveče“.

Danas dominiram. Šalimo se i menjamo ime igri „Sine, ne ljuti se“.

Brzo dolazi 13h kada sa advokatom Vladom Gajićem odlazim u posetu redakciji NIN. Upoznajem gospođu Mališić, gospodina Ćulibrka i sve ostale divne i hrabre ljude u ovoj redakciji prema kojima imam ogromno poštovanje. I Vuk je naravno tu. Veliku zahvalnost dugujem redakciji NIN-a. U popodnevne sate vraćam se nazad.

Osećam pritisak sutrašnjeg dana. Pokušavam da napravim neki koncept govora za sutra. Ali sistem mi je zabagovao, nemam mira, ni inspiracije. Igram se i glupiram u ostatku dana sa sestrićem i sa sinom. Odlazim da spavam. San nikako da me nokautira.

Subota, 21. decembar

Budim se mnogo pre alarma. Bezbroj misli prolazi kroz glavu, a svima je zajednički sadržalac – samo da se ne obrukam i da sve bude u redu.

Ne uživam i ne snalazim se u novoj ulozi. Još je daleko 18h kada treba da se obratim građanima na protestu 1 od 5 miliona. Kakva zabluda i danak neiskustvu. Sekundara je danas dopingovana, trostruko brže trči svoj krug. Odlazim na protest. Nekih 20-ak minuta pre 18h stižem na plato ispred Filozofskog fakulteta i odlazim u kafić sa istim imenom. Tamo srećem draga lica Biljanu, Aleksandru, Savu…

Tu je i grupa mojih sugrađana sa kojima se prisno pozdravljam. Stiže i Vlada Gajić. U glavi mi John Bonham ima svoj solo. Pijem lek protiv bolova. Krećemo… Gužva, komešanje…

Prilaze i stišću mi ruku i grle me ljudi, sa nekima od njih sam verovatno zajedno šetao ulicama Beograda pre nekoliko meseci. Stižemo ispred kamiona i razglasa. Pozdravljam sa sa Valentinom Reković. Molim je da mi se nađe ukoliko me išamaraju emocije dok se budem zahvaljivao građanima na solidarnosti i podršci u proteklom periodu. Okrećem se i ispred sebe vidim gospodu i legende Dragoljuba Bakića i Dušana Petričića.

Pozdravljamo se, a ja ne uspevam gospodinu Petričiću ni da se zahvalim za pozitivne utiske na film koji mi je poklonio i predložio da pogledam. Penjem se na kamion. Krajičkom oka vidim Vladu Gajića i suze u njegovim očima. Valentina me najavljuje. Razaznajem reći: „Heroj, Heroj“. Osećam da mi parna lokomotiva leži na grudima… Uzimam mikrofon…

03:55h je ujutru. Kiša bije u prozore. Drži me adrenalin, ne mogu da sklopim oči. Nestvarni, dirljivi i nadrealni utisci kojima sam bio svedok prethodne večeri zauvek će ostati izrezbareni u meni…

Nedelja, 22. decembar

Dan posle subote. Sređujem utiske i više puta repriziram dešavanja od subote uveče u brojnim telefonskim razgovorima sa rodbinom, drugarima… Uživam u igri sa sinom i sestrićem. Uporna kiša i vetar ne dozvoljavaju izlazak iz stana pre večernjih sati kada po ranijem dogovoru odlazim u posetu Dragani Pećo i Stevanu Dojčinoviću, istraživačkim novinarima redakcije Krik. U prijatnom društvu i zanimljivom razgovoru vreme baš brzo proleti…

Ponedeljak, 23. decembar

Slinavo vreme i sivilo ne prestaje sa svojim terorom… Pod pritiskom svoje sestre, majke i supruge zakazan mi je pregled kod neurologa. Problem koji uporno i neodgovorno vučem više meseci, a koji se manifestuje u neprekidnom zujanju u ušima, razgoropadio se poslednja dva meseca.

Zujanje, šištanje i vrištanje u ušima počelo je da mi stvara velike neprijatnosti i tenziju, da mi narušava koncentraciju i pravi probleme i u svakodnevnoj komunikaciji. Pregled je uredno prošao i preporučena je magnetna rezonanca glave za sutra. U kasnim popodnevnim časovima sa suprugom vodim sina na kontrolu. Yupi, doktorka je presudila da nema škole još par dana. U povratku, u drndavom busu gradskog prevoza stiže mi SMS od Olje Bećković. Detektujem jedno novo, do tada nepoznato osećanje za mene. Nisam siguran kako bih ga definisao, ali je svakako koktel neverice, radosti, ponosa…

Utorak, 24. decembar

Budim se sa jakom glavoboljom i imam osećaj da svaka kapljica koja pogodi prozor me gađa u najtanji živac. Ne ustaje mi se iz kreveta. Neće me ni kockica, ubedljivo gubim tri partije danas u igri „Tata, ne ljuti se“. Odlazim na pregled magnetnom rezonancom. Nadam se dobrom horoskopu ovoga dana. Vraćam se kući. Čekam sa nestrpljenjem da izveštaj sa pregleda bude prosleđen na imejl. Tumačenje izveštaja biće sutra.

Šišti mi u ušima, a šištim od besa i na nos. Izdaje me i moj verni saborac – laptop, diverzijom uništava grafičku karticu i prelazi na stranu neprijatelja. Nekim danima bolje je i ne ustajati iz kreveta.

Sreda, 25. decembar

Otvaram desno oko u 08:00h i utišavam alarm na telefonu. Loše sam spavao i još gore sanjao. U 10h mora da smo u Gradskoj bolnici. Sinčić ima zakazan pregled. Dok čekamo gradski prevoz uz osmeh mi je nepoznati gospodin nešto dobacio, a meni onako pospanom je trebalo par sekundi da dešifrujem njegove reči. Pokazao mi je svoj telefon u kome su bile fotografije njegovog stana sa plakatima sa mojim likom na zidu.

To je bila iskra koja me je odmah razbudila i obojila u najlepše boje ovaj sivi dan. Obradovalo me je i tumačenje izveštaja magnetne rezonance po kome je nalaz u skladu sa mojim godinama. Predlažu se neka nova ispitivanja i pregledi… Sa sinom vežbam matematiku i do automatizma usavršavamo tablicu množenja. Prehlada je sanirana, sutra ide u školu.

Četvrtak, 26. decembar

Dan koji je „potrošen“ u čitanju sadržaja nedeljnika: NIN, Nedeljnik i Vreme gde nedvosmisleno i po ko zna koji put dobijamo potvrdu dubine dna u kome se naše društvo nalazi. Dan u kome sam bio na još jednom pregledu. Sa Vukom Cvijićem planiran i dogovoren razgovor za novi broj NIN-a. Pakujem stvari i večeras se vraćam u moje Valjevo.

Autor je uzbunjivač iz valjevskog Krušika