Dojčinović: Svakog jutra razmišljam o bezbednosti novinara i redakcije, to je postao deo mog posla

„Nekad mi se dešavalo da zbog priče na kojoj radimo iz redakcije izađem u dva ujutro. Proteklih mesec dana pak, u to sam doba napuštao redakciju jer smo sastavljali odgovore na tužbe. Sad nam je to, pripremanje odgovora na tužbe, naprasno postalo sastavni deo posla“, govori za Cenzolovku Stevan Dojčinović, glavni urednik KRIK-a.

Burnih je dve i po godine iza ekipe mladih istraživačkih novinara. Njihova značajna otkrića nisu ostala nezapažena, nagrađivani su u svakom smislu: od jednih za profesionalna dostignuća, od drugih – „toplim medijskim zecom“, paskvilnim stranačkim saopštenjima, objavljivanjem u medijima komunikacija članova redakcije i fotografija sa sagovornicima, pa čak i – premetačinom stana novinarke KRIK-a, iz kojeg, gle, ništa nije ukradeno. Osporavali su im objavljene priče, ali niko nije pokušao da to uradi i na sudu. Donedavno.

„Do početka 2018. niko nas nije tužio, a onda nam je u januaru stiglo čak šest tužbi, od čega je četiri podneo ministar bez portfelja Nenad Popović“, predočava nam Dojčinović u razgovoru koji je vođen u redakciji KRIK-a. Ima za sve tužbe dve reči: pokušaj pritiska. „Ne znam kako će se sve to završiti i koliko će nas sve to koštati, ali znam da se svi naši tekstovi temelje na činjenicama i dokazima.“

Trenutno pokušavamo da sve četiri Popovićeve tužbe budu spojene u jedan sudski proces, budući da nas je u svakoj tužbi tužio za iste navode. Naši advokati to smatraju „zloupotrebom procesnih prava“

Cenzolovka: Da li je već zakazano suđenje po tužbama koje je pokrenuo ministar Popović?

Stevan Dojčinović: Nije još. Trenutno radimo na tome da to sve bude spojeno u jedan sudski proces, budući da nas ministar Popović u svakoj tuži za istu stvar, za navode o njegovim ofšor kompanijama i poslovima koji se pominju u Rajskim papirima. Naši advokati to smatraju, mislim da ću dobro citirati, „zloupotrebom procesnih prava“. U svakoj ističe nenormalno visok odštetni zahtev od milion dinara, iako naši sudovi u takvim postupcima uglavnom dosuđuju iznose do 200.000 dinara.

Tom logikom ministar bi mogao da nas tuži za svaku vest koju smo o njemu objavili – evo, danas imamo vest o tome da je došlo do promene u njegovoj imovinskoj karti – i da bude, ne znam, još 15 tužbi.

Cenzolovka: Interesantno je da su te tužbe usledile dva meseca nakon prvih tekstova iz serijala o Rajskim dokumentima.

Dojčinović: Nisam siguran u to da je zaista hteo da nas tuži, iako mu je to bila prva reakcija. Ali, gde god bi se nakon objavljivanja priča pojavio, novinari su ga redovno pitali o tome kad će podneti tužbu. Pa, kad su ga o tome pitali barem 20 puta, valjda nije imao drugog izbora nego da to na kraju i učini.

Cenzolovka: Jeste li uspeli da dokučite koji je bio njegov motiv da vas četiri puta tuži za uglavnom iste navode u vašim otkrićima?

Dojčinović: Verujem da time pokušava da zaustavi dalje izveštavanje o njemu i njegovim poslovima. Ovo je sad pomalo bizarna situacija: stižu nam od njega tužbe, a mi istovremeno radimo priču o njegovim poslovima u vezi sa privatizacijom firmi.

Zanimljivo je da nam je posle druge tužbe Popović, preko posrednika, ponudio nagodbu.

Cenzolovka: Nagodbu? Kako ste na nju odgovorili?

Dojčinović: To nam je delovalo kao da smo mi objavili laži o njemu, pa je on spreman da povuče tužbu pod uslovom da se izvinimo. U našim tekstovima, međutim, nema laži, sve je sto posto provereno, pa smo odgovorili da ne vidimo o čemu bismo mogli da se nagodimo s njim. Posle toga su nam stigle još dve tužbe (smeh).

Kad ti upadnu u stan, to se ne završava uviđajem i time što ćeš raspremiti nered koji je ostao nakon premetačine. Ljudi moraju da razumeju da posle takvog događaja ostaju posledice po tu osobu, i da to sve utiče i na tu osobu i na njen rad

Kad govorimo o motivima iza ovog zatrpavanja tužbama, tu postoji još nešto. Ministar Popović nema problem s novcem, pa ni s finansiranjem tužbi. Evo, Saša Radulović ga je nedavno prvostepeno dobio na sudu, u pitanju je pola miliona dinara odštete, a ispostavilo se da Popović čak nije ni odgovorio na tu tužbu.

Nama, s druge strane, sve to oko tužbi predstavlja prilične probleme. Ministar je, kao što rekoh, istakao visoke odštetne zahteve u svojim tužbama, a takav zahtev onda utiče na visinu troškova za odgovor na tužbu.

Ne radi se samo o oko 400 evra troškova po jednom odgovoru na tužbu, već je tu i plaćanje prevoda s engleskog jezika na desetine dokumenata koje smo pribavili za potrebe priča o Rajskim papirima. Ako sud ne bude pristao na spajanje procesa, sleduju nam troškovi advokata za četiri odvojena procesa. To bi moglo da nas košta, u najgorem slučaju, čak polovinu granta, dakle, možda i 10.000 dolara.

Video sam reakcije na društvenim mrežama, kao, šta vas briga za suđenje ako ste u pravu. Ali, ovo nisu obične tužbe, ovde se radi o velikoj dokumentaciji i stoga nismo mogli da očekujemo da advokati to sve savladaju sami i za kratko vreme. Nama je bukvalno mesec dana otišlo na sastavljanje odgovora na tužbe.

A osim te četiri, u januaru smo dobili još dve tužbe i opet smo morali da se bavimo pisanjem odgovora na tužbe.

Cenzolovka: Ko vas je još tužio?

Dojčinović: Onaj britanski desničar, Džim Doson, koji je već tužio poslanicu Mariniku Tepić. Drugu tužbu je podneo biznismen Vladimir Šekrevski, za kojeg smo samo napisali da je među osobama iz Srbije koje se pominju u Rajskim papirima. Nikada pre nismo bili tuženi, a onda nam je u januaru stiglo čak šest tužbi.

Cenzolovka: Dosadašnji pokušaji da budete ućutkani nisu dali rezultata. Jesu li na delu, gledajući ove tužbe, pokušaji da vam finansijskim iznurivanjem makar zagorčaju život, ako već ne mogu da vas spreče da radite?

[povezaneprice]

Dojčinović: Ako se pogleda malo šire, stalno se uvodi nešto novo, neki novi princip, poput zatrpavanja tužbama. Dosta dugo nije bilo medijske kampanje protiv nekog novinara, mislim da su to stavili na stranu i sad uvode novi princip protiv nepodobnih. Prošle godine to su bile stalne finansijske inspekcije u medijima, imali ste drastičan slučaj s Kurirom, i to je ilustrativni primer šta može da vam se desi ako se okrenete protiv ove vlasti. I nas su kontrolisali, ali naš je slučaj bio daleko benigniji. Proveravali su sve, sve uplate na račun, čak i naša lična primanja.

Cenzolovka: Zatrpavanje tužbama bi, dakle, mogao da bude „hit“ 2018. godine?

Dojčinović: Sve ukazuje na to, nisam dosad video da je neko imao ovakav problem s brojem tužbi za istu stvar. Popović je morao da nas tuži jer je to stalno najavljivao, a mislim da je time inspirisao i ove druge da nas tuže. Ali time možda i sve one o kojima tek nameravamo da pišemo.

Cenzolovka: Kako sve ovo što vam se događa, i kroz šta ste prolazili – kampanja u tabloidima, upad u stan Dragane Pećo, zaključno s ovim tužbama – utiče na sve vas i, naročito, na ono čime se bavite? Može li se na sve to (p)ostati imun?

Za razliku od ranijeg perioda, sad svakog jutra kao urednik moram da razmišljam i o bezbednosti novinara i redakcije, što, recimo, znači da moram da vratim klima-uređaje jer nisam siguran da li su u njima uređaji za prisluškivanje

Dojčinović: Ne, ne možeš postati imun na takve stvari. Kad ti upadnu u stan, to se ne završava uviđajem i time što ćeš raspremiti nered koji je ostao nakon premetačine. Ljudi moraju da razumeju da posle takvog događaja ostaju posledice po tu osobu, i da to sve utiče i na tu osobu i na njen rad.  Takođe, ove tužbe su nam pojele proteklih mesec dana, ali smo i dalje nastavili da radimo.

Te tužbe su imale uticaj i na druge ljude. Popovićevi bivši radnici, s kojima smo ranije razgovarali, postali su uplašeni i sad nas zovu da povuku svoje izjave. Tužbe utiču na ljude jer šalju određenu poruku. Te su tužbe, takođe, pokazale da nije dovoljno da uradiš fektčeking jer ćeš svejedno imati problema.

Tu je, dalje, opasnost od prisluškivanja, a mi smo s tim već imali iskustvo. Sad moramo da vodimo računa i da nam komunikacija bude bezbedna i da paziš gde se sastaješ s izvorima da ne bi posle dobili otkaz. Kad te država vidi kao neprijatelja, onda moraš da igraš tu igru i da se stalno braniš. Sve je to psihički veoma naporno, evo, ja sam od stresa dobio psorijazu (pokazuje prste), i pri tome oduzima mnogo vremena.

Da bih se odbranio od napada, pokrenuo sam pet tužbi i dva postupka – jedan kod zaštitnika građana, drugi kod poverenika Šabića – protiv BIA zbog prisluškivanja. To je mnogo uložene energije samo da bih se odbranio i zaštitio sebe i svoja prava. Znate, bilo je cenzure i vreme Borisa Tadića, kada mediji nisu smeli da objavljuju istraživanja CINS-a, gde sam u to vreme radio. Ali, na tome bi se sve završavalo, nije bilo osvete i napada. Sada, sve se mobiliše za napad, imate tabloide koji vode kampanju protiv vas, političare koji o vama javno govore, kreću prisluškivanja, praćenja, tajno fotografisanje…

Cenzolovka: Kako ste svoj rad svemu tome prilagodili?

Dojčinović: Sada svaki mejl moramo da zaključamo, koristimo bezbednije softvere za komunikaciju, uložili smo dosta novca u alarme i senzore. Uz troškove, povećala se, neizbežno, i paranoja.

Za razliku od ranijeg perioda, sad svakog jutra kao urednik moram da razmišljam i o bezbednosti novinara i redakcije, što, recimo, znači da moram da vratim klima-uređaje jer nisam siguran da li su u njima uređaji za prisluškivanje. U prethodnoj kancelariji su nas prisluškivali, to smo utvrdili.

Cenzolovka: A sada, dok razgovaramo?

Dojčinović: To obično saznaš tek kad se desi neki incident, kad neki medij, poput Informera, objavi razgovore vođene u redakciji. Otkad smo se preselili, ništa u medije nije procurilo o tome na čemu radimo, kao što je svojevremeno bilo objavljeno da istražujemo Vučićevu imovinu, tako da…

Cenzolovka: To sve, moram da priznam, deluje prilično zastrašujuće. Može li u takvim okolnostima da strast prema poslu nadjača ovakve izazove, pretnje, pritiske… s kojima se suočava redakcija u kojoj su mladi ljudi?

Dojčinović: Nažalost, neko sad u redakciji mora time da se bavi, i to je postalo deo mog radnog vremena. Druge redakcije, koje se bave istim poslom kao mi, nemaju toliku bezbednosnu kulturu. Ok, može i tako, da to sve prihvatiš kao neminovnost. Ali, mi ne želimo tako, ne želimo da nam se ponavljaju stvari, ne želimo da nam ponovo napadaju izvore. Ne možeš to da pustiš, moraš time da se baviš. Jer, ako se ne budeš bavio time, ovde nećeš moći da se baviš novinarstvom. Uverili smo se, nažalost, da više ne možemo da verujemo institucijama, na njih, dakle, više ne smeš da se osloniš a, bojim se, stvari će biti i gore.