Dok je novinarske solidarnosti, nijedan metak ne može ubiti priču

Jedna od najponosnijih tradicija svetskog novinarstva sažeta je u rečenici: „Možeš ubiti novinara, ali ne možeš ubiti priču“, i počela je 1976. ubistvom Dona Bolsa, istraživačkog novinara lista Arizona ripablik.

Godinu dana ranije, na talasu spektakularne uloge Vašington posta u raskrinkavanju afere Votergejt, grupa kolega osnovala je Investigative Reporters and Editors (IRE), asocijaciju istraživačkih novinara Sjedinjenih Država. Kada je ubijen eksplozivnom napravom podmetnutom pod automobil, Don Bols je već bio registrovan kao govornik na prvoj pravoj konferenciji IRE, čiji je bio jedan od osnivača. Reporteri 27 američkih redakcija uzeli su odsustva, odmore, neki čak i dali otkaz, i odlučili da nastave posao istraživanja veze velikog biznisa, politike, kriminala i policije u Feniksu, zbog kojeg je Bols i ubijen. „Ne možeš ubiti priču“ od tada je postao način na koji kolege nastoje da pokažu da se nasilje nad novinarima jednostavno ne isplati – priče će svakako biti objavljene, štaviše – male vojske reportera će otkriti i više no što je ubijena osoba mogla, i tako naneti još veću štetu organizatorima ubistva.

I u EU ubijaju novinare, zar ne?

Kada je 16. oktobra 2017. svetom odjeknula vest o ubistvu Dafne Karuane Galicije, malteške istraživačke novinarke, koju su kao i Dona Bolsa digli u vazduh u njenim kolima, istraživački novinari širom sveta već su istraživali veze između ‘Ndrangete i vlade Slovačke, nakon brutalnog ubistva Jana Kucijaka i njegove devojke. Već Janovo ubistvo izazvalo je konsternaciju u Evropskoj uniji, uljuljkanoj u iluziji da su takvi obračuni sa reporterima rezervisani za zemlje trećeg sveta. Slovaci su izašli na ulice, vlada se zaljuljala i kasnije i pala, a civilni sektor Slovačke naučio je lekciju koju bi, čini se, valjalo ponavljati svuda i uvek, pa i u Srbiji – mediji svoje slobode ne mogu sami odbraniti, štaviše, samo kada čitavo društvo ustane, efekti borbe za slobodno i neometano izveštavanje postaju opipljivi.

Novinari OCCRP su nemilosrdno i uporno istraživali sve tragove priča Kadidže Ismailove i tako razotkrili, između ostalog, jedan od najvećih skandala u istoriji EU

Ubistvo harizmatične, fanatične istraživačice tako brzo nakon brutalnog obračuna ‘Ndrangete sa Janom Kucijakom osvestilo je mnoge građane EU u pogledu stanja vladavine prava i slobode medija u nekim članicama Unije. Ne očekujući (pokazalo se – s pravom) mnogo od snaga reda i mira Slovačke i Malte, istraživački novinari Evrope i sveta učinili su ova ubistva predmetom sopstvenih obimnih akcija – povezani u formalne i neformalne mreže raznih vrsta bacili su se na posao. Međunarodna mreža za istraživanje organizovanog kriminala i korupcije (OCCRP) za koju je Jan učestvovao u istraživanju priče koja je njega i njegovu devojku koštala života, nastavila je istraživanje koje je dovelo do ostavki ključnih osoba u vladi, podizanja optužnica protiv visokopozicioniranih funkcionera i hapšenja i potrage za više osoba osumnjičenih za veze sa ‘Ndrangetom ili za direktnu pripadnost toj najvećoj i najopasnijoj organizovanoj kriminalnoj grupi u Evropi, a verovatno i u svetu. Iz izveštavanja OCCRP i iskustva njihovih novinara sa slovačkom policijom i tužilaštvima može se zaključiti da je veliko pitanje da li bi do ozbiljnih pravnih posledica Janovog ubistva došlo da nije bilo pritiska novinara i slovačke javnosti. Tragovi su, uostalom, vodili pravo do premijera države. Slučaj je, doduše, još uvek daleko od konačnog raspleta, koji treba sačekati.

Tragovima Kadidže Ismailove

OCCRP je potpuno istu stvar izveo i kada je Kadidža Ismailova, istraživačka novinarka iz Azerbejdžana, osuđena na sedam i po godina zatvora. Optužena je prvo za „podsticanje na samoubistvo“, a konačno osuđena za proneveru i utaju poreza na suđenju koje ni u jednom trenutku nije ispunjavalo ni najniže pravne standarde. Kadidža, članica OCCRP, znala je da će joj se nešto slično dogoditi, ali je ipak odbila da napusti Azerbejdžan. Novinari OCCRP su nemilosrdno i uporno istraživali sve tragove njenih priča i tako razotkrili, između ostalog, jedan od najvećih skandala u istoriji EU. Bio je to sistem korupcije prema zvaničnicima EU, pre svega Saveta Evrope putem kojeg je azerbejdžanska vladajuća porodica drastično umanjivala posledice svojih neetičnih i nelegalnih poslova, a posebno po reputaciju i slobodu poslovanja režima u EU. Kadidža je nakon dve godine prebačena u kućni pritvor, odakle je nastavila prkosno da diže glas za svoje kolege i građane Azerbejdžana, a njena kazna je vladajuću porodicu izašla mnogo skuplje nego što je iko mogao očekivati. Dobila je i Right Livelihood Award, poznatu i kao „alternativna Nobelova nagrada“, i tako postala jedan od savremenih simbola borbe za slobodu medija.

[povezaneprice]

„Projekat Dafne“ je slična takva akcija koju predvodi organizacija „Zabranjene priče“ (Forbidden Stories) čiji je jedini cilj da organizuje kolektivna istraživanja priča novinara koji su ubijeni, zatvoreni ili na drugi način sprečeni da dovrše svoj posao. Iza Dafne je ostalo bar sedam različitih istraživanja zbog kojih je neko mogao odlučiti da je zaustavi smrću, i 45 kolega iz 18 medija i 15 zemalja sveta bacili su se na posao. Priče nastavljaju da izlaze, pritisak na vladu Malte neprestano raste kako se otkrivaju neverovatne činjenice o trgovini državljanstvom Malte, a time i EU, finansijskim manipulacijama malteške kockarske onlajn industrije i sicilijanske mafije, otkrićem da malteška elita ima praktično svoju povlašćenu banku samo za svoje poslove, o ogromnom obimu šverca svega i svačega, uključujući i ljude preko Malte u EU i tako dalje, ima toga još zaista puno. Dafne je, jednostavno, bila hodajuća prirodna nepogoda, njeno nasleđe ćemo još dugo istraživati.

Druga šansa desetkovanoj redakciji

I u SAD su novinari pohrlili u pomoć redakciji Kapital gazete, u koju je 28. juna prošle godine upao izvesni Džerod Voren Ramos i, nezadovoljan pisanjem lista o njegovom slučaju i odbačenom tužbom (tekst je bio potpuno tačan i napisan na osnovu javnih dokumenata) protiv lista, ubio pet osoba koje nisu uspele da umaknu. Pobio bi ih i više da najstarija žrtva, šezdesetpetogodišnja Vendi Vinters nije vrišteći napala ubicu raznim kantama za otpatke i tako ga ometala dovoljno dugo da preživeli pobegnu pre nego što se Ramos pribrao i ubio i nju. Iskusni novinari koji su potekli iz malog lista, neki već i urednici u kudikamo većim i značajnijim publikacijama, ali i kolege koje nisu imale baš ništa sa Gazetom, odvojili su odmore i slobodno vreme da popune mesta ubijenih i ranjenih kako bi pomogli listu da preživi tragičan gubitak urednika i novinara dok se ne reorganizuje i ne zaposli nove ljude. Mnogi su nakon posla u svojim redakcijama mesecima odlazili u Gazetu i tako uspešno i velikodušno dali drugu šansu ranjenim novinama.

Iskusni novinari koji su potekli iz Kapital gazete, ali i kolege koje nisu imale baš ništa sa tim listom, odvojili su odmore i slobodno vreme da popune mesta ubijenih i ranjenih kako bi pomogli listu da preživi tragičan gubitak urednika i novinara dok se ne reorganizuje i ne zaposli nove ljude

Poziv predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara Verana Matića da se novinari Srbije angažuju i istraže priče koje je započeo Milan Jovanović, novinar portala Žig info iz Grocke, dakle, ima svetlu tradiciju. Upitna solidarnost novinara Srbije sa napadnutim, vređanim i ponižavanim kolegama svedena je na mali broj kolega i šaku organizacija koje odbijaju da se povinuju pravilima igre nametnutim direktno sa vrha srpskih vlasti.

Možda je ovo trenutak u kojem možemo da pokažemo da, ako nikakvim drugim sredstvima zaštite ne raspolažemo, imamo bar veštine i znanja naše profesije i nešto slobodnih medija da ih u njima demonstriramo, i tako priteknemo u pomoć kolegi kojem su spalili sve što je imao pokušavši da ga ubiju zajedno sa suprugom. Svakako bismo uspeli da bezočni napad na kolegu Jovanovića učinimo drastično skupljim nego što su kabadahije, zanete u nedodirljivost u zarobljenoj državi, mislile da će da izađe.

Učinili bismo, na kraju krajeva, nešto i za sopstvene profesionalne duše.