Dokumentarni film „Cijena istine“ – potraga za pravdom (VIDEO)

Napadi na novinare i novinarke su, dodaje ona, toliko učestali da se često postavlja pitanje kako uopšte neko želi da se bavi ovim poslom?

„Međutim, pojavila se jedna cela nova generacija istraživačkih novinara, a uz njih su i seniori, kao što je Milan Jovanović iz Grocke, koji tiho i uporno rade. Mislim da to govori o tome da je potreba za istinom suštinska i jača od bilo kakvih spoljnih i društvenih okolnosti“, objašnjava Delić.

Valentina Delić je rediteljka, scenaristkinja i novinarka. Devedesetih godina prošlog vijeka radila je na Radiju B92. Nakon toga postaje slobodni filmski reditelj i scenarista. Od 2010. radi radi dokumentarno-obrazovne serije u Školskoj redakciji Radio-televizije Srbije.

Ona kaže kako je ključno da sve žrtve ekstremnog nasilja, pa tako i novinari i novinarke moraju imati specijalni tretman, da ne smiju biti izloženi retraumatizaciji tokom tužilačko-sudskog postupka, što, kako dodaje znači i da bi moralo i da se reguliše vrijeme u okviru koga moraju da se urade određene radnje u postupku.

Šta su bili najveći izazovi tokom rada na filmu „Cijena istine“?

Najveći izazov je bio kako da prisustvom kamere dodatno ne opteretim junake filma – ljude koji žive ozbiljne životne drame zahvaljujući tome što se bore da rade svoj posao istraživačkih novinara. Milan Jovanović je izgubio kuću u jednom neverovatnom, užasnom divljačkom aktu – od podmetnutog požara. Potom je, naravno, kod njega i njegove supruge, zbog stresa, usledio zdravstveni problem. Vladimir Mitrić je 18 godina pod policijskom zaštitom i živi, takođe, stresno u otežanim okolnostima, bez mogućnosti da ima privatnost. Jelena Zorić je strastveni istraživač i iako su javnost i tužilaštvo odmah reagovali nakon što joj je prećeno, to je životna pozicija u kojoj je potrebna ogromna snaga da se nastavi dalje da se radi i živi uravnoteženo. Zajedničko im je,međutim, i za mene zadivljujuće, da svo troje strastveno nastavljaju da rade.

Film prati tri teške novinarske priče, kolika je cijena novinarske istine, na osnovu njihovih priča?

Ove priče samo potvrđuju bolnu činjenicu koju već znamo iz istorije – da je cena istine, zapravo, viša od svega.

Akteri u filmu, ne samo što su bili suočeni sa teškim napadima, nego i sa činjenicom da sistem ne radi i da ne mogu doći do pravde. Koliki je to problem?

U filmu vidimo da su u ovoj borbi novinari jedna od karika uz, na primer, vanredno posvećene i čestite policajce, kao što je inspektor Slobodan Milenković. Oni su takođe, izloženi pritiscima i napadima, a tužilaštva i sudovi nepodnošljivo sporo rade svoj posao, ili čak i rade suprotno od onog što bi trebalo. Verovatno ćemo saznati u budućnosti i ko je od ljudi iz tužilačko-sudskog sistema bio pritisnut ili sklonjen da bi istina bila potopljena. Ovo, zaista, ostavlja mučan utisak teško dostižne pravde.

Šta kažu podaci do kojih ste došli tokom istraživanja za film, koliko su napadi na novinare/ke česti u Srbiji ali i u zemljama regije?

Napadi su toliko učestali da se pitate kako uopšte neko želi da se bavi ovim poslom? Međutim, pojavila se jedna cela nova generacija istraživačkih novinara, a uz njih su i seniori, kao što je Milan Jovanović iz Grocke, koji tiho i uporno rade. Mislim da to govori o tome da je potreba za istinom suštinska i jača od bilo kakvih spoljnih i društvenih okolnosti.

U Srbiji se situacija u poslednjih sedam – osam godina promenila i utoliko što smo dobili Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara koja je osnovana na osnovu Sporazuma o saradnji i merama za podizanje nivoa bezbednosti novinara između Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva unutrašnjih poslova i novinarskih udruženja. Bilo je potrebno vreme da novinari steknu poverenje u policiju kao svoje saveznike. I to takođe, vidimo u filmu.

Zbog čega je važno govoriti o napadima na novinare/ke i stalno ukazivati na ovaj problem kroz različite platforme, šta možemo promijeniti?

Mislim da bi trebalo menjati procedure prema kojima se u ekstremnim slučajevima napada na novinare postupa. Ključno je da sve žrtve ekstremnog nasilja, pa tako i novinari moraju imati specijalni tretman, ne smeju biti izloženi retraumatizaciji tokom tužilačko-sudskog postupka, a to znači i da bi moralo i da se reguliše vreme u okviru koga moraju da se urade određene radnje u postupku. Ne smemo doći u situaciju da se Milan Jovanović i njegova porodica sada, nakon četiri godine od podmetanja požara u njihovoj kući, ponovo razvlače po sudovima i da se ceo slučaj relativizuje. Kako i zašto se to dešava – vidimo u filmu.

Kakva je prema vašem mišljenju percepcija javnosti u Srbiji kada govorimo o napadima, ali i sudskim procesima za napade na novinare/ke, da li javnost to razumije kao društveni problem?

Kao i svuda, onaj deo društva koji je angažovan i zainteresovan prati sve i zabrinut je. No, bojim se da tu ima jedan drugi nivo: pisac i filozof Aldous Huxley je, setimo se, proročki rekao da će od klasične cenzure u budućnosti biti opasnije gomilanje informacija. Istina neće biti klasično cenzurisana, već nećete moći da je razaznate od mora informacija koje vam se plasiraju – i to sada živimo svi, ne samo u Srbiji. To što se forsira takva medijska atmosfera je dodatni napad na ozbiljne posvećene novinare.

Uz sve to postoji i još jedan vrlo važan pritisak – ekonomski pritisak na novinare. Ako ostavite tako važnu profesiju da radi u siromaštvu, a sa druge strane, na primer, imate vest da je medijska grupacija United Medija, vlasnica televizije N1 i Nove, kupila muzičku produkciju Grand, onda se kao neko ko sve prati morate ozbiljno zapitati o tome ko i koliko zaista podržava ozbiljno novinarstvo? Govori se o ogromnoj količni novca u ovoj transakciji prodaje Grand produkcije. Vest o navodnih 30 miliona evra koja se prenosi u nekim medijima, nigde ne možete lako proveriti. Ovo saznanje vas nikako ne ospokojava, naprotiv.

Koliko je sistem odnosno država spremna zaštititi novinar/ke da slobodno obavljaju svoj posao? – Kada govorimo o sprječavanju napada na novinare/ke gdje vidite rješenje problema, koji su to mehanizmi zaštite i ko bi ih trebao pružiti?

Mi u regionu živimo zagledani u kulturne centre našeg dela sveta – Evrope. U tom svetu je jedan Julian Assange već deceniju progonjeni sužanj u najgorim uslovima. U Holandiji je prošle godine ubijen jedan od najpoznatijih tamošnjih istraživačkih novinara, nakon nastupa u udarnoj večernjoj emisiji. U Irskoj je ubijena mlada istraživačka novinarka…O broju novinara u zatvorima u Turskoj da i ne govorimo. U tom kontekstu mi treba da vršimo pritiske na sistem da šiti novinare. To je ono što obesrhabruje.

Sa druge strane ohrabruje me prosto činjenica, koju sam već navela: neutaživa glad za istinom koji naše društvo ima – što vidimo po broju mladih novinara koji dolazi i opredeljuje se za istraživačko novinarstvo – najteži vid novinarstva. Osim toga, verujem da je Radna grupa za bezbednost novinara veliki napredak i da preko nje treba da se ostvaruje i dalje pritisak da se štite oni koji su dragoceni za zdravlje i razvoj jednog društva: posvećeni novinari.