Došlo mi je da propadnem u zemlju dok su nas ponižavali i ismevali sve što smo sticali 40 godina. Povraćalo mi se

„Došlo mi je da propadnem u zemlju kad su počeli da nas ponižavaju i ismevaju sve što smo sticali 40 godina. Povraćalo mi se u jednom momentu. Četrdeset godina smo stvarali i ulagali u tu kuću, a onda ih slušam kako govore da nešto košta 10 evra, 200 dinara, 500 dinara“, opisuje za Cenzolovku Jela Deljanin, supruga novinara Milana Jovanovića, kako se osećala tokom suđenja za paljenje njihove kuće.

Svetski poznat slučaj paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, „zaslužan“ za pad Srbije na mnogim rang-listama slobode medija i stepena slobode i demokratije u svetu, imao je sve preduslove da se na sudu efikasno završi pravdom, ali se pretvorio u poprište uvreda i ponižavanje žrtava. 

Sudnica pretvorena u pijačnu licitaciju

Tokom godinu i po dana suđenja, na većini održanih ročišta najčešće su se čule uvrede i napadi okrivljenih i njihovih advokata na račun novinara, a tokom poslednja dva – sudnica je pretvorena u pijačnu licitaciju. 

„Nikad u životu, kao na ovom suđenju, nisam čuo više uvreda na svoj račun, a onemogućeno mi je da na te uvrede odgovorim. Nadam se da ću u završnoj reči moći da odgovorim na ponižavanja i mene i moje porodice. Videli ste da ja u sudnici ne dobijam šansu da formulišem i postavim pitanja. Sudija ne dozvoljava da polemišem sa njima“, kaže dan posle suđenja za Cenzolovku Milan Jovanović, novinar koga su pokušali da ubiju jer je, bez obzira na sve dotadašnje pretnje i maltretiranja, istraživao korupciju u opštini Grocka.

Bez ikakve svesti da se radi o procesu za napad na život novinara koji je razotkrio korupciju bivšeg funkcionera vladajuće stranke SNS, veštacima za procenu štete i advokatima okrivljenog Dragoljuba Simonovića bilo je tokom dva dana omogućeno da bagatelizuju imovinu i život žrtava. 

Već je proletos bilo održano jedno ročište na kome je sudija Slavko Žugić dopustio da se žrtve mrcvare bizarnim pitanjima poput toga da li je moguće da su imali više zavesa nego prozora na kući ili gde su im stajali Vilerovi gobleni, na zidu ili u ormaru.

„Ovakva postupanja se u pravnoj teoriji nazivaju sekundarnom viktimizacijom žrtve, što znači da su Milan i Jela već žrtve paljevine, te da umesto da kao žrtve sada budu zaštićeni od sistema, državni aparat ih ponovo razvlači po sudu i dalje ponižava, jer moraju da objašnjavaju zašto su imali više zavesa nego prozora, da li je kauč mogao da se koristi ili je bio za bacanje i da li je Jela vezla Vilerove goblene i koji su motivi tih goblena. Ceo njihov život je sada prostrt pred oči javnosti, potpuno je ugroženo i pravo na privatnost i sva prava žrtve koja predviđaju evropske konvencije o zaštiti žrtava“, kaže za Cenzolovku advokatica Ana Matić Alimpijević.

Deljanin: Ne znam kako ću da izdržim dalje suđenje

Ta „sekundarna viktimizacija“ u slučaju Jele Deljanin izaziva aritmiju, dodatno nespavanje, mučninu, pesimizam. 

„Sedim i slušam u sudnici njihove neistine i kako procenjuju naše kućne stvari kao da smo najveći bednici, a moram da ćutim. Ponižavanje i ismevanje od koga sam dobila aritmiju. Oni traže račune za te stvari, a kako da im damo račune kad je sve izgorelo. Ne znam kako ću da izdržim dalje suđenje, ni psihički, ni fizički. Zavisi i od moje doktorke“, opisala je za Cenzolovku Jela Deljanin koja se još leči od posledica šoka koji je pretrpela.

Zahvaljujući njoj su oboje ostali živi, pošto je ona svog ošamućenog muža uspela da izvuče iz buktinje. Dve godine od paljenja kuće ne uspeva da spava tokom noći, a kroz šta je prošla verovatno je najbolje opisao vatrogasac Dejan Dimić kad je, svedočeći na sudu, rekao da je bila u šoku i da nema reči kojima bi opisao njeno stanje: „Stajala je sama i gledala kako joj gori kuća, a muža su joj odvezli u bolnicu.“

„Milan je optimista i veruje da će se suđenje brzo završiti. I ja verujem u pravdu, ali sam uvek bila pesimista i sad mislim da će još dugo trajati. Videćemo. Najradije ne bih dolazila na suđenja, ali moram da ih čujem šta sve lažu“, kaže Jela Deljanin.

Umesto efikasnog izvođenja dokaza koji su, zahvaljujući policiji, prikupljeni u brzoj istrazi nakon paljenja kuće 12. decembra 2018. godine i svedočenja koja to potkrepljuju, novinar Milan Jovanović je doveden u situaciju da objašnjava kakvo je pokućstvo imao i gde je kupovao odeću.

„Maltene dobijam instrukcije od gospodina Vukovića da idem da kupujem kradenu robu, da idem na buvljak da kupujem stare stvari za oblačenje. Šta mislite, da li postoji negde da se kupi kandi veš-mašina za 30 evra? To normalna osoba ne može da izgovori. Video je, kaže, on u oglasu da se prodaje Bošova bor-mašina za 2.000 dinara. Moguće, ako je video od lopova, ne pada mi na pamet da tako kupujem ništa. Moja supruga i ja smo sve kupovali po prodavnicama. To sve nema veze sa onim što je glavno“, kaže Jovanović za Cenzolovku i dodaje:

„Mogli ste i da primetite da se u sve i jedino meša samo Ivica Vuković, advokat Dragoljuba Simonovića. On za sve govori. Ostali advokati ćute. Zašto bi se jedino advokat Ivica Vuković interesovao za nastalu materijalnu štetu, a ovamo tvrdi da Dragoljub Simonović nije nalogodavac paljenja moje kuće? To je toliko gadno slušati.“

Pomeranje fokusa na „šobotanje pločica“

Ana Matić Alimpijević, advokatica Milana Jovanovića i Jele Deljanin, objašnjava da je cilj odbrane „pomeranje fokusa sa krivičnog dela za koje su optuženi njihovi klijenti, na marginalne teme poput ’šobotanja pločica’“.

„Sekundarni cilj odbrane je da pokuša da smanje kvalifikaciju sa težeg oblika krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti, na osnovni oblik ovog dela. Osnovna razlika je da je težim oblikom, po zakonskoj definiciji, ugrožena ‘imovina veće vrednosti’. Međutim, Krivični zakonik ne daje limit šta je veća, a šta manja vrednost, a smatram da za ljude koji su u životu stekli jednu kuću, jedan automobil, nameštaj i lične stvari, i koji se izdržavaju od penzije, ta jedna kuća i taj jedan automobil za njih predstavljaju imovinu ‘veće vrednosti’, jer drugu materijalnu vrednost u životu nemaju“, kaže advokatica Matić Alimpijević za Cenzolovku i dodaje da je „više nego sramotno“ da zbog pokušaja odbrane da maksimalno umanji vrednost radova i imovine „dolazimo u situaciju da polemišemo o ceni polovnog donjeg veša ili čarapa“.

Ona objašnjava da su, od svedočenja koja su se čula prethodna dva dana na sudu, za Milana Jovanovića prihvatljivi nalazi veštaka građevinske struke i elektrostruke, a nije prihvatljiv nalaz veštaka komisione struke. 

„Smatram da je trebalo priznati nabavnu cenu novih stvari, jer je krajnje suludo očekivati da Milan i Jela odeću, obuću, nameštaj i kućne aparate i uređaje nabavljaju preko oglasa ili na buvljaku, jer to nisu nikad radili, pa nema razloga da u 70. godina života počinju sa takvim kupovinama. S druge strane, potpuno je nerealno očekivati da oni imaju račune za stvari ili da se sećaju svake pojedinačne marke i godine proizvodnje uređaja, jer nijedan normalan čovek ne pravi godišnji popis svoje imovine, niti čuva račune, a da su ih i čuvali, sve je izgorelo, pa nema nikakvog osnova da se to od njih očekuje“, objašnjava Matić Alimpijević.

Gotovo dve godine prošle su otkako je Milanu Jovanoviću zapaljena kuća. O očekivanjima i toku suđenja on za Cenzolovku kaže:

„Oni se svim silama trude da suđenje traje što duže. Zašto to rade ako nisu krivi? Njima je cilj opstrukcija i da to što duže traje. Očigledno je da su oni dobro i debelo plaćeni. Mnogo lažu, a lažu za sve pare. Premijerka Brnabić je obećala materijalnu pomoć da kuću vratim u pređašnje stanje. Ali obećanje je važilo izgleda samo dok sam bio u kabinetu. U opštini su mi nudili socijalnu pomoć od 12.000 dinara. Ja sam to odbio. To je ponižavanje. Nisam socijalni slučaj da mi se dodeljuje pomoć. Ni država, ni grad, ni opština, niko mi od njih nije pružio nikakvu pomoć. Jedino su se svim silama trudili dok je Simonović bio na vlasti da mi iseku kanalizaciju, dolazili su da mi ruše kuću, 37 puta su mi slali inspekciju. Vučiću sam dva puta pisao i obavestio sam ga o svim krađama i proneverama na teritorije opštine Grocka, sa svim materijalnim dokazima. Nisam dobio nikakav odgovor. Da je on reagovao na vreme, do paljenja moje kuće ne bi ni došlo.“