Drakonske kazne – lek za tabloidno uništavanje života

Na ovakvu praksu nije bitnije uticala ni činjenica da se većina sporova pred sudovima po Zakonu o javnom informisanju i medijima završava usvajanjem tužbenog zahteva.

Razlog za to je visina naknada koje sud dodeljuje, a koje mediji, pogotovo oni sa većim tiražem, tretiraju kao prihvatljiv poslovni trošak. Rešenje za ovu situaciju ponudio je izveštaj koji su nedavno objavili Centar za pravosudna istraživanja i ‘Slavko Ćuruvija’ fondacija.

Prema njihovom mišljenju, bilo bi potrebno izmeniti zakon u tom pravcu da se naknada povećava sa rastom broja slučajeva u kojima se pojavljuju iste strane u postupku.

Advokat Vladimir Todorić, koji je postupao u velikom broju postupaka po Zakonu o javnom informisanju i medijima, kolokvijalno nazvanim „štamparkama“, deli stav da su naknade koje sud dodeljuje nedovoljno visoke.

Sud, prema njegovim rečima, dosta uniformno postupa prilikom određivanja naknade, ističući da neistine koje povređuju nečiji ugled i čast u Srbiji koštaju oko sto hiljada dinara.

– Sud po zakonu nema vezane ruke kad odlučuje o visini naknade. Međutim, u praksi se retko vodi računa o tome da li su određeni mediji i ranije objavljivali neistine o nekome, o visini tiraža i zaradi koju je medij ostvario plasirajući neistinu. Na taj način, pojedini mediji objavljivanje neistina vide kao svoj poslovni model. Oni ispravno računaju da će od države da dobiju višestruko više novca, upravo zato što objavljuju neistine, navodi Todorić.

Zakon o obligacionim odnosima dozvoljava sudu da za pretrpljeni duševni bol usled povrede časti, ugleda, slobode ili prava ličnosti odredi pravičnu novčanu nadoknadu.

Ta pravična nadoknada u „štamparkama“, pokazala je analiza CEPRIS-a i SĆF-a u 2017. godini iznosila je u proseku 75.000 dinara.

Naredne godine taj broj se popeo na 85.000, a 2019. godine na 88.000. Iako je primetan trend diskretnog povećanja iznosa koji se određuje kao naknada nematerijalne štete, on je prema mišljenju Vide Petrović Škero, predsednice CEPRIS-a i jedne od autorki izveštaja, i dalje u pojedinim slučajevima uvredljivo mali.

– Svakom mediju se desi da napravi grešku. Međutim, kada vidimo da isti mediji krše zakonsko pravo iste osobe više od deset puta, onda teško da može biti reči o grešci. Identičan iznos naknada za svaki od tih slučajeva kao da poručuje da osoba treba da se navikne na duševni bol. To je nedopustivo i takva praksa se mora iskoreniti, ističe Škero.

Zakon bi, prema njenom mišljenju, trebalo izmeniti i obavezati sudove da u slučajevima gde se uoči sistemsko kršenje prava izriču drakonske naknade.

– Protivargument je da bi se na taj način ugrozilo postojanje medija. Međutim, ovakva odredba bi najpre naterala odgovorna lica u medijima da se zamisle, da li žele da nastave da objavljuju neistine. Osoba čiji život je uništen sistemskim objavljivanjem neistina ima pravo na poštenu naknadu za povredu ugleda i časti. A što se tiče medija, oni koji ne pokazuju nikakvu nameru da poštuju zakon i treba da propadnu, ističe Škero.

Novinarka Tamara Skrozza, članica Saveta za štampu, uz ogradu da nije pravnica, ističe da joj predlog da se visina odštete povećava proporcionalno broju presuda koje sud izriče istom mediju, deluje kao zakonski overena diskriminacija medija.

– Ostaje pitanje kako bi se pravno formulisalo to sabiranje grehova, ali mislim da bi u svakom slučaju takva izmena zakona dovela do dalje polarizacije medija na naše i njihove, navodi Skrozza.

Ovakvo rešenje, dodaje ona, ne bi doprinelo „popravljanju“ tabloida, a moglo bi da bude fatalno po kritičke medije.

– I pet puta veći iznos ne bi bitnije uticao na promenu uređivačke politike tabloida, pošto oni finansijski jako dobro stoje. Međutim, strahujem da bi takva izmena zakona mogla da dovede do toga da počnu sistemski da se podnose tužbe protiv kritičkih medija, a svako povećanje naknada bi njih dovelo na rub egzistencije, ističe Skrozza.

Naknade proporcionalne šteti

Uz konstataciju da je visina odšteta koju sudovi dosuđuju i dalje relativno niska, Vladimir Radomirović, predsednik Udruženja novinara Srbije, naglašava da one ipak ne bi trebalo da budu tolike da ugroze postojanje nekog medija. „Važno je da sudske naknade budu proporcionalne nanetoj šteti. Međutim, ukoliko se razmišlja o izmeni zakona u tom smeru, onda smatram da taj princip ne bi trebalo da važi isključivo za medijske sporove. Onda bi to trebalo da važi za sve slučajeve u kojima se pojavljuje isti tužilac i isti tuženi, bio to poslodavac koji sistemski vrši mobing nad zaposlenim ili neko ko u više navrata iznosi laži o nekom drugom“, navodi Radomirović.