Drama u Aberdarevoj: Vruće je, zagušljivo, lepljivo, na ivici da se nešto desi

Oko 19.45 čujem Marka Stepanovića koji kaže da je Boško Obradović ušao u zgradu RTS-a. To izgovara mirnim tonom, takvim da neko ko ga nije slušao šta priča nije mogao da razume da se u Aberdarevoj nešto dešava.

Zovem našeg snimatelja Dejana Derajića. Brzo idemo ka Aberdarevoj. Na parkingu u toj ulici nekoliko momaka toči pivo koje su nabavili organizatori protesta, jer je njihova ideja bila da se protest završi žurkom.

Trčimo Deki i ja od parkinga ka Aberdarevoj, gde vidimo okupljene građane. Sve vreme smo u živom programu. Pitamo ljude šta se desilo, razgovaram sa njima, uglavnom kažu da su i oni tek stigli i da ništa nisu videli. Da su i oni čuli da je Boško Obradović ušao unutra.

Naša kamera kroz belo staklo zgrade beleži kako se demonstranti penju stepenicama.

Čudno što policije još nema

Obaveštavam gledaoce da je napolju, među okupljenima, još uvek mirno, ali da je čudno što policije još uvek nema jer je prošlo sigurno više od 15 minuta od našeg saznanja da su demonstranti u zgradi RTS-a.

U tom trenutku nailazi kordon policije i trčećim hodom ispunjava malu Aberdarevu ulicu. Za njima trči i Dragan Đilas. Mi smo i dalje u živom programu.

Snimatelj me pita: „Je l’ idemo?“ misleći da li je sada vreme da i mi uđemo unutra.

„Idemo!“

Svi iz SzS-a međusobno komuniciraju, dogovaraju se, ali je jasno da nema strategije, da nije bilo dogovora da upadnu ili uđu u zgradu i da je situacija u kojoj su se sami našli nezgodna

Trčimo pored kordona policije.

Brzim hodom ide i Dragan Đilas. Učinilo mi se da je negde iza nas i Vuk Jeremić. Iza nas je još demonstranata, prolazimo parking, spuštamo se niz stepenice.

Policija u zgradu ulazi iz Takovske. Ulazimo i mi.

Unutra vidim samo jednog čoveka iz obezbeđenja. Prolazimo brzo, policija je ispred.

Pitam se kako je moguće da niko od njih nije ostao na ulazu da ne dozvoli da još neko uđe, kako je moguće da su pustili i sve nas. Pitam se koliko njih ide iza nas i u kom pravcu sve ide i šta se gore dešava.

Milion pitanja, brzi hod, i u živom smo programu.

Ljudi viču, Đilas govori: „Polako, samo polako, ljudi.“ I opet neko viče, guranje, komešanje. i opet Đilas govori smirenim glasom: „Polako, polako.“

Penjemo se, ne znam više koliko stepenica, na svakom spratu srećemo po nekoliko demonstranata koji su ušli na tehnički ulaz iz Aberdareve. Stižemo na četvrti sprat. Ulazimo u uzan hodnik u kom je već grupa demonstranata, Boško Obradović, vidim Jelenu Anasonović i vidim da je tu i Zoran Stanojević, sada na mestu urednika sajta RTS-a.

Ne znam koliko ljudi ide za nama, ne znam da li je stiglo još policije, ne znam da li su zatvoreni ulazi ili svako ko poželi može da uđe kao što smo i mi nesmetano, zajedno sa policijom, ušli. Ne znam šta se dešava na drugim spratovima.

[povezaneprice]

Obradović: Bez nasilja

Ne znam, ali ono što znam jeste da sam u tom trenutku reporter i da, kao što Deki mora da snima, ja moram da se probijem sa mikrofonom i čujem o čemu Boško Obradović razgovara sa Zoranom Stanojevićem.

Gužva, uzan hodnik, nema vazduha, napeto je i neprijatno, i vruće je.

Obradović se u tom uskom hodniku preko megafona obraća okupljenima:

„Pozivam sve koji su ispred zgrade RTS-a da uđu i da nam se pridruže, pozivam sve iz Beograda, pozivam sve iz Srbije jer ovo je veče kada ćemo osloboditi RTS.“

Zoran Stanojević je u masi, ničim nije ugrožen, miran je, staložen, komunicira sa liderima SzS-a, naglašava da je nemoguće da im ispuni zahtev. Na momente vika, negodovanje. Policija korektna, mirno čeka dalja naređenja. Dosta inspektora u civilu

Masa mu aplaudira i skandira: „Tako je, tako je!“

Odmah zatim Obradović kaže:

„Dragi prijatelji, nemoj da je neko nešto ukrao, nemoj da je neko slučajno napravio neko nasilje, nemoj da je neko slučajno napravio neku štetu, nemoj da se neko slučajno obračunavao sa ovim čestitim ljudima koji rade u Radio-televiziji Srbije i nisu krivi zbog Dragana Bujoševića i Nenada Lj. Stefanovića koji su pobegli večeras.“

Na to se čuju aplauz, zvižduci i povici: „Ua, ua, tako je!“

Obradović nastavlja:

„Ostavili su ove čestite ljude da rade ovde i da se oni suoče sa narodnim nezadovoljstvom i sa narodnom pobunom, a pobegli su, ona dva najveća razočaranja srpskog novinarstva Dragan Bujošević i Nenad Lj. Stefanović.“

Na ponovno pominjanje čelnih ljudi RTS-a opet se čuje negodovanje okupljenih uz povike „ua, ua“, a Obradović ih poziva da uđu u svaku prostoriju RTS-a, da pronađu režiju i dežurnog urednika kako bi omogućili predstavniku organizatora protesta da gostuje uživo u programu.

Lider Dveri ponovo poziva na smirenost i obaveštava da nastavlja pregovore sa Zoranom Stanojevićem.

Zagušljivo, vruće, neprijatno

Pored mene je čovek koji psuje RTS, odnosno njihovu uređivačku politiku, zagušljivo je, vruće je, neprijatno je. I dalje smo u živom prenosu.

Komešanje, psovke, čujem Obradovića koji razgovara sa Stanojevićem, moli ga da ispuni zahtev demonstranata da naprave vanredni program, odnosno da dozvole da na RTS-u uživo govori neko od organizatora protesta, to veče.

Povici, zvižduci, psovke. Imam utisak da nisu svi shvatili poziv na smirenost. Tada se preko megafona obraća Jelena Anasonović, jedna od organizatorki protesta i osnivačica udruženja „1 od 5 miliona“. Moli ljude da se malo pomere, da oslobode prostor kako bismo svi mi tu zaglavljeni dobili malo vazduha. Iza mene su kamere, oko mene svaka druga osoba drži mobilni telefon i snima.

Jelena Anasonović naglašava da nedeljama šetaju mirno i da ne žele nikakvo nasilje, obaveštava da je RTS otvorio ulaz i da su im na tome zahvalni.

Povici, zvižduci, psovke. Imam utisak da nisu svi shvatili poziv na smirenost

Nekoliko njih iz mase negoduje zbog njenih reči, Obradović i dalje pregovara sa Stanojevićem. Ne čujem njihov razgovor. U tom trenutku se Dragan Đilas probija do njih. Ljudi oko mene su zadovoljni što ga vide.

Đilas je prišao Obradoviću. Pošto je razgovarao s njim, predloženo je da svi iz tog uskog hodnika pređemo u hol.

U holu ispred deska na četvrtom spratu lakše dišemo, vruće je, ali nije toliko tesno i svako za sebe ima dovoljno prostora.

Tu je otprilike 50 civila (demonstranata i novinara) i isto toliko policije, bar u tom trenutku. Tek tada mi postaje jasno da smo sa obe strane okruženi policijom, koja je u međuvremenu ušla i na tehnički ulaz, isti onaj kroz koji se probila grupa demonstranata predvođena Boškom Obradovićem.

Sad jasno vidim ko je unutra: Marinika Tepić, Borko Stefanović, Nebojša Zelenović, naša kamera beleži i druge opozicionare, demonstrante i kolege koje izveštavaju.

Uključujem se u program, vodim kraći razgovor sa Nebojšom Zelenovićem, koji komentariše poruku generalnog direktora Dragana Bujoševića da ga boli uvo za zahteve demonstranata.

Zoran Stanojević je u masi, ničim nije ugrožen, miran je, staložen, komunicira sa liderima SzS-a, naglašava da je nemoguće da im ispuni zahtev. Na momente vika, negodovanje. Policija korektna, mirno čeka dalja naređenja. Dosta inspektora u civilu.

Ne znam da li je prošao minut, deset minuta ili ceo sat. Čekamo, svi čekamo da vidimo šta će sledeće da se desi. Niko nije mogao ni da pretpostavi da će demonstranti upasti u zgradu. Ja sam bila ubeđena da su policijske snage uvek pripravne i da su tu negde u okolnim ulicama.

Opet mi prolazi kroz glavu kako smo svi mi ušli u zgradu, da nas niko nije sprečio, i nadam se da među demonstrantima nema onih ekstremnih. U takvoj situaciji svako je mogao da uđe i da unese bilo šta.

Jasno je da nema strategije

Pregovori s policijom. Ne znam kako je sve to izgledalo na malim ekranima, ali Dragan Đilas igra ključnu ulogu. Boško se uglavnom obraća okupljenima, daje izjave, dok Đilas i dalje smiruje situaciju.

Svi iz SzS-a međusobno komuniciraju, dogovaraju se, ali je jasno da nema strategije, da nije bilo dogovora da upadnu ili uđu u zgradu i da je situacija u kojoj su se sami našli nezgodna, pošto očigledno dolazi čas kada će policija reagovati i početi da ih izbacuje napolje – milom ili silom.

Načelnik beogradske policije Milan Stanić pribrano komunicira sa okupljenima, traži od njih da napuste zgradu. Oni mu navode svoje razloge ulaska, ali on nije adresa na koju svoje nezadovoljstvo okupljeni opozicionari i demonstranti mogu da pošalju svoje zahteve.

Jasno mi je da je pitanje trenutka kada će policija reagovati. Vruće je, ponestaje vazduha.

Mi više nismo u živom programu. Razlog je tehničke prirode, ali režija reemituje sa tuđeg lajv strima, važno je da imamo program.

Obradović ih poziva da uđu u svaku prostoriju RTS-a, da pronađu režiju i dežurnog urednika kako bi omogućili predstavniku organizatora protesta da gostuje uživo u programu

Čujem buku koja dolazi iz hodnika, nasuprot izlazu koji vodi ka Aberdarevoj. Odlazim tamo. Grupa ljudi je ispred policije, tu je i Marko Bastać, predsednik Opštine Stari grad. Stojim pored njega i policajca Danilovića koji mu kaže da, ukoliko ne napuste zgradu, imaju naređenje da primene silu. Malo iza 21 sat.

Brzo se vraćam u hol gde se događaju najvažnije stvari, na telefonskoj sam vezi sa Aleksandrom Živanovićem, direktorom Televizije Šabac. Obaveštavam ga da je pitanje trenutka kada će policija postupiti po naređenju. Pravimo dogovor da kad do toga dođe, snimam lajv preko svog Fejsbuk profila koji će režija preuzimati i emitovati u program.

Vruće je, lepljivo, na ivici da se nešto desi.

Neko otvara vrata deska kako bi ušlo još malo vazduha. Unutra mirno sedi nekoliko kolega, zaposlenih na RTS-u. Moj snimatelj pravi kadrove i odlazi da pije vodu. I ja sam žedna, ali čekam, osećam da će policija, evo samo što nisu počeli akciju.

U tom trenutku nisam sigurna šta je najpametnije da uradim, ali znam da kad krene akcija, to moram da snimim, važno je, za sve. Stojim uz zid i vidim da se brigada policije sklanja, dolazi žandarmerija sa maskama i jasno mi je da je trenutak da upalim kameru na telefonu i krenem sa snimanjem.

Demonstranti sedaju sa idejom da ne pružaju otpor, čuju se povici, ua, zvižduci, psovke, buka je. Policajci mirno dižu one koji su posedali, neki i sami ustaju i izlaze kroz vrata. Onda lavež okupljenih, hiljadu AV, AV, AV, AV…

Kamerom hvatam Mariniku Tepić koja je čučnula, prilazi joj policija, dižu je. Snimam Đilasa koji sedi, iza njega ima još ljudi. Masa skandira: „Uhapsite Vučića, uhapsite Vučića…“

Đilas na podu i dalje smireno komunicira sa jednim policajcem. Dvojica prilaze čoveku koji je tik do mene, i njih dvojica ga naglo odvlače. Došli su i do Boška Obradovića, koji sedi i drži megafon. Policajac sa plavom beretkom mu prilazi, govori mu nešto u uvo dok ostali izvode demonstrante.

Bundžije policija izvodi naglo, druge diže sa poda i izvodi mirno kroz vrata. Policajac sa plavom beretkom govori: „Polako, polako.“ Jasno je da je njihov cilj da ne dođe do sukoba, da se sve mirno reši. Izveli su i Boška Obradovića.

Tada i mene upozoravaju da je vreme da krenem, korektno mi je prišao policajac i rekao mi da izađem. I dalje snimam, napuštam hol, prolazim kroz vrata, spuštam se niz stepenice. Tu je gužva. Obradović se drži za gelender i govori da će poslednji da izađe. Spuštam se još niže, vidim Đilasa, Dejana Bulatovića i još neke ljude. Policija insistira da izađu, nastaje čep. Đilas poziva da neko prvi krene kako bi svi izašli. I kreću niz stepenice, idem za njima i snimam.

Neće da izađu dok se svi ne spuste. Marinika Tepić prilazi inspektoru u civilu i obaveštava ga da njih nekoliko neće izaći dok im se ne pridruži Obradović sa „ekipom“. Đilas je pored mene, ubrzava one koji silaze da prođu i napuste zgradu, ali tada silaze ljudi koji ukazuju na to da su dobili poneki udarac.

Ne znam da li je neka novinarska ekipa ostala iza mene, kao što ni sve vreme ne znam šta se dešava na drugim spratovima. Čujem od okupljenih pored mene: „Dajte nam Boška, pa idemo.“

Onda isti taj inspektor sa kojim je pričala Marinika Tepić pita Đilasa da li on može da pomogne, on odgovara da utiče koliko može.

Ja sam u uglu, snimam kako niz stepenice silaze i novinari, pogledam desno – tu je dvadesetak zbijenih ljudi koji policiji poručuju da će izaći svi kao jedan i da i dalje čekaju Boška.

Snimam momenat kada pripadnik Žandarmerije naglo odguruje dečka koji je ostao na nogama samo zbog mase ljudi kojom je okružen. Dečko prolazi pored mene i odlazi dalje.

Sada već i Bulatović moli druge da napuste zgradu. Lakše dišem, ostalo je njih nekoliko i par policajaca na stepenicama. Obradovića još nema. Povici, komešanje, silazi dečko koji podiže majicu i pokazuje gde je sve po telu dobio udarce. Kako ko silazi, žali se da je dobio batine. Među njima je i devojka. Pa još jedna devojka.

Ne znam kako je to sve izgledalo na malim ekranima, ali Dragan Đilas igra ključnu ulogu. Boško se uglavnom obraća okupljenima, daje izjave, dok Đilas i dalje smiruje situaciju

Silazi i Zoran Lutovac i odlazi. Za njim, Branko Miljuš koji se obraća jednom od policajaca i kaže da tuku predsednika opštine (Marko Bastać), da je on član Gradskog veća.

Opet se pojavljuje policajac sa plavom beretkom koji govori da ne može više tako, da će neko ispasti kroz prozor i moli ih da izađu. Nastaje komešanje, vika.

Još ljudi silazi sa četvrtog sprata, uglavnom muškarci, i svi ukazuju na to da su ih tukli. Prolazi i Jelena Anasonović. Opet je gužva na stepenicama.

Policajci pozivaju da silaze dole, Đilas kaže da je stvarno bilo dosta i da izađu. Napokon se pojavljuje i Boško Obradović i svi kreću ka izlazu.

Sad je oko mene više policije nego demonstranata. Ali sa sprata silaze neki drugi policajci, ne oni koji su sve vreme imali obzira prema meni kao novinarki i ženi sa 55 kilograma. Na snimku telefonom jasno se vidi momenat kada me sabijaju uza zid i ja izgovaram: Aaa… Napeto, opet je veoma napeto. Ja nemam kud, sabijena sam u ćošak, i dalje snimam.

Svi su na stepenicama, silaze, okružena sam žandarmerijom. Prilazi mi inspektor u civilu, kaže mi da je došao momenat da i ja izađem. Čeka da se raščisti gužva, on i još njih dvojica me štite.

Stoje ispred mene kako me neko od njihovih kolega ne bi prignječio ili šta već. Ispred mene je sada samo policija. Ima ih dosta.

Sa stepenica mi se ljutito obraća jedan iz Žandarmerije. Inspektor u civilu mu odgovara da je on sa mnom i kaže mu: „Polako, samo polako.“ On nastavlja, pita me: „Hoćeš li da izađeš ili nećeš da izađeš?“

Odgovaram mu da hoću, a on me opet pita hoću li ili neću. Jasno je da je gore bila ekipa iz policije ne baš tako blagonaklona prema demonstrantima, bez obzira na to da li su muškarci ili žene. I da ih ni novinari ne interesuju preterano.

Inspektor u civilu mi govori da ne brinem, da je on sa mnom i da će mi on pomoći da izađem, da ide pored mene. Drugima govori da se sklone. Mislim, na druge policajce, i da me puste da prođem. Tek posle nekoliko stepenika nailazimo opet na čep, dosta je ljudi. Neki izgovaraju „polako, polako“, drugi skandiraju: „Uhapsite Vučiča.“ Boško Obradović je opet na stepenicama.

Ne mogu više, krećem ka izlazu. Izlazim na tehnički ulaz. Tu je mrak. Zvižduci, skandiranje i apel čoveka sa megafonom koji moli okupljene da ništa ne lome.

Posle 30 minuta snimanja – gasim kameru.