Drvo neslobode

Komunizma nema, ali nisam siguran da smo drvo neslobode polomili niti iskorenili.

Dovoljno je da analiziramo godišnji izveštaj američke nevladine organizacije Freedom house koji je publikovan prošle nedelje. Možemo ga čitati na različite načine.

Jedan je da se tešimo i kažemo da nije tako loše kada su Srbija i Amerika među državama sa najvećim padom političkih prava i građanskih sloboda u poslednjoj deceniji.

Drugi je da za ovu ocenu isključivo teretimo aktuelnu vlast umanjujući time odgovornosti ranijih vladara.

Treća je da prećutimo ono što tamo piše.

Četvrti je da selektivno izvestimo javnost o navodima iz ovog izveštaja.

Nijedan od ovih pristupa nije valjan ako ne razumemo šta nam izveštaj poručuje.

Srbija se našla među 25 država u kojoj se nalaze države Evropske unije poput Mađarske i Poljske o kojima sam već pisao i koje poslednjih godina imaju sve veći problem sa slobodom izražavanja i ljudskim pravima.

Prema izveštaju Freedom house, Srbija pripada grupi delimično slobodnih država zajedno sa Crnom Gorom, Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Severnom Makedonijom.

Pad na ovogodšnjoj listi Srbija je zabeležila i zbog situacije u medijima koja je opisana na sledeći način:

„Uprkos ustavu koji garantuje slobodu štampe i krivičnom zakoniku koji klevetu ne tretira kao krivično delo, sloboda medija podriva se pretnjom tužbama ili krivičnim prijavama protiv novinara za druga dela, nedostatkom transparentnosti u vlasništvu medija, uređivačkim pritiskom od političara i politički povezanih vlasnika medija, direktnog pritiska i pretnji novinarima i visoke stope samocenzure. Regulatorno telo za elektronske medije kritikovano je zbog nedostatka nezavisnosti. Novinari su se suočavali sa fizičkim napadima, kampanjama blaćenja, kaznenim poreskim inspekcijama i drugim oblicima pritiska. Država i vladajuća stranka vrše uticaj na privatne medije delom putem ugovora o oglašavanju i drugih indirektnih subvencija. Mnogi privatni mediji su u vlasništvu pristalica SNS-a. Neki privatni nacionalni emiteri i popularni tabloidi redovno učestvuju u klevetničkim kampanjama protiv političke opozicije i drugih viđenih protivnika vlade. Aktuelne političke stranke uglavnom dobijaju većinu medijskog izveštavanja od javnih emitera. Nekoliko dela nasilja počinjeno je nad novinarima 2020. godine. Nezavisno udruženje novinara Srbije zabeležilo je 28 fizičkih napada i 33 incidenta zastrašivanja usmerenih na novinare tokom prvih osam meseci godine. U julu su demonstranti i policajci napali najmanje deset novinara koji su posmatrali proteste povezane sa COVID-19 u Beogradu.“

https://freedomhouse.org/country/serbia/freedom-world/2021

Za razliku od nekih sličnih dokumenata, primetno je da se u ovom izveštaju ne spominje usvajanje Medijske strategije kao pozitivan pomak. To je dobar pokazatelj da su umesto reči potrebna dela. Za početak je, uz primenu Akcionog plana, dovoljno primeniti postojeće medijske zakone. Na probleme u primeni Medijske strategije već ukazuje advokat Veljko Milić, izvršni direktor  NDNV-a, koji ispravno potencira nesaglasje strateški proklamovanog i konkretne praktične primene.

Nije ohrabrujuće ni kada znamo da Ministarstvo kulture i informisanja tokom četiri meseca nije imenovalo državnog sekretara za medije.

Sve to se uzima u obzir i na kraju rezultira ovakvim izveštajem Freedom House. Treba da shvatimo da se napredak na ovakvim listama bazira na vidljivim promenama, koje uključuju promenu atmosfere i postojanje političke volje koja neće zavisiti od dnevne politike koja odmah očekuje vidljive rezultate. Zato ne treba gubiti vreme i energiju na jeftine političke poene umesto da rešavamo strukturne probleme sa kojima se svakodnevno suočavamo.