Država crta mete na čelu novinara, a onda ne rešava slučajeve napada na njih

Nedim Sejdinović je ispred Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) član Stalne radne grupe za bezbednost novinara, osnovane u aprilu 2017. godine. O tome kakvi su efekti rada ovog pravno neobavezujućeg tela, kakav je odnos vlasti i državnih organa prema napadima na novinare i novinarke, šta pokazuju njegova gorka iskustva, za Cenzolovku govori Nedim Sejdinović, novinar, urednik portala Autonomija i bivši predsednik NDNV.

Cenzolovka: Stalna radna grupa je osnovana sa ciljem da se izvrši pritisak na državne ograne da rade svoj posao. Međutim, već nakon nekoliko meseci od osnivanja, većina članova Radne grupe zamrzla je svoj status, tako da je praktično godinu dana ona bila neaktivna. Zbog čega ste napustili rad te grupe i da li smatrate da je ta odluka ispravna?

Sejdinović: Početak rada Stalne radne grupe u samom startu je prolongiran na godinu dana jer nismo mogli da se dogovorimo oko nekih važnih stvari. Ona je formirana kao obaveza u okviru Akcionog plana za Poglavlje 23, i mi smo procenili da država i državni organi žele samo da štrikliraju jednu obavezu, a da se suštinski ništa neće promeniti.

Naše udruženje, kao i još tri udruženja, članova Radne grupe, insistiralo je da taj dokument koji ćemo potpisati ne sme biti formalni dogovor, već mora da sadrži i druge elemente, kao što su obavezujuća akta koja će ministarstvo i tužilaštvo da usvoje.

Evidentno je da postoji neverovatan pritisak izvršne vlasti na pravosuđe, zbog čega su i oni sami skloni autocenzuri i procenjivanju po kom krivičnom delu treba postupati, a koje trebati ostaviti po strani

Naš je cilj bio da to – ako već ulazimo u tu saradnju – ne bude neka vrsta smokvinog lista za državu. Jedna od spornih tačaka bila je i definicija novinara, na kojoj su državni organi insistirali. Mi smo im odgovarali da je takva definicija u suprotnosti sa međunarodnim aktima i smatrali smo da bi se usvajanjem te definicije otvorio ogroman prostor za zloupotrebu od strane države. Imali smo slučaj kada su pokušali da dokažu kako jedan novinar iz Novog Sada – nije novinar, kako bi lakše vodili postupak protiv njega i kako bi otkrili ko je izvor informacija.

Sporazum nije bio savršen, ali je bio bolji od početnog, garantovao je da će se nešto raditi. Onda smo ušli u period od pet-šest meseci kada smo se sastajali sa zamenikom republičkog javnog tužioca Brankom Stamenkovićem i predstavnicima MUP-a, koji su nam na tim sastancima, zapravo, držali predavanja o tome zašto oni nešto ne mogu da urade. I mi smo se našli u neprijatnoj situaciji.

Očekivanja novinara su bila velika, i bili smo između dve vatre. Kolege su imale potpuno opravdan zahtev – ako smo ušli u dijalog s vlašću, da bude nekih rezultata. Ne samo da ih nije bilo nego su se neke stvari i pogoršavale.

Vrhunac je bio kada nismo mogli da dobijemo nikakve informacije o slučaju praćenja Predraga Blagojevića iz Južnih vesti, i nikakav odgovor od države o slučaju napada na novinare tokom inauguracije predsednika republike.

Povod za zamrzavanje statusa bilo je skandalozno saopštenje Opštinskog javnog tužilaštva koje je odbacilo krivične prijave protiv nasilnika koji su napali novinare na inauguraciji, a mi nismo dobili odgovor o Predragu Blagojeviću.

Cenzolovka: Rad je obnovljen u oktobru 2018. godine. Šta je bio okidač da vi i vaše kolege promenite odluku i nastavite rad u grupi?

Sejdinović: Aktivnije se uključio OEBS, koji je bio neka vrsta medijatora u tom procesu. Odlučili smo da se vratimo, ali uz određene uslove, kao što su kreiranje unutrašnjih akata, Akcionog plana, hitno postupanje prilikom napada na novinare, uvođenje posebne evidencije krivičnih dela, analiza krivičnog zakonodavstva.

Ne samo da država nije reagovala nego su veoma često predstavnici vlasti bili ti koji su potpirivali pretnje ili čak bili povod za te napade

I da se eventualno krene u izmene Krivičnog zakonika i Zakona o krivičnom postupku, koji će nam omogućiti aktivnu legitimaciju, kao članovima Radne grupe, i definisati koja krivična dela se posebno tretiraju kada su u pitanju novinari.

I treća stvar koja nam je bila jako važna jeste sama procedura funkcionisanja institucija. Kada je napravljen Akcioni plan i kada su tužilaštvo i MUP pristali da nam daju odgovore, kojima pak nismo bili u potpunosti zadovoljni, odlučili smo da nastavimo saradnju, jer zapravo nemamo izbora.

Država ima monopol na silu, i jedino nas ona može zaštititi od nasilja. Jedina naša moć koju smo prepoznali jeste javnost, i ovo telo treba da bude platforma za pritisak na državne organe da rade svoje posao.

Cenzolovka: Ima li ipak nekih efekata rada Stalne radne grupe?

Sejdinović: I dalje nismo zadovoljni efektima rada, ali smo ipak neke stvari uspeli da pomerimo. U slučaju paljenja kuće Milana Jovanovića, policija i tužilaštvo su bili vrlo korektni prema nama i redovno su nas izveštavali o pomacima u istrazi.

Mi smo na velikom broju sastanaka tražili da država ovaj slučaj postavi kao prioritetan, animirali smo javnost, ukazivali na mogućnost političke pozadine, i mislim da je zahvaljujući tome otkrivena politička pozadina napada na Milana Jovanovića.

Cenzolovka: Najdrastičniji primer napada na novinare svakako je paljenje kuće novinara Milana Jovanovića. Dragoljub Simonović, bivši predsednik Opštine Grocka, optužen je za to delo, ali ne i za pokušaj ubistva. Simonović je pušten iz pritvora, nije se pojavio na prvom ročištu, a zatim je i tužio Jovanovića i Željka Matorčevića, kolegu koji je pretučen prošle godine, za psihičku bol. Na suđenju je Simonović pozdravljen aplauzom ispred sudnice. Šta nam to govori o atmosferi u kojoj danas žive i rade novinari?

Tužilaštvo mora da odbacuje krivične prijave jer je sudska praksa takva da ako vama neko kaže da vas treba ubiti, onda sud to ne tretira kao pretnju, već kao spekulativno mišljenje

Sejdinović: Apsolutno je neprihvatljivo da se slučajevi u kojima su novinari ugroženi ne rešavaju, zbog čega su nedavno kolege protestovale ispred tužilaštva, sasvim opravdano. Ono što je još opasnije jeste to što sami državni organi stvaraju atmosferu nasilja i linča, i bivaju pokretači raznih situacija u kojima su novinari meta.

Pomenuta kontratužba je skandalozna i više govori o političkoj atmosferi kada čovek koji je optužen za veoma teško krivično delo može da se tako bahato ponaša, jer očigledno i dalje ima jaku podršku jakih političkih krugova u vlasti.

Cenzolovka: I sami ste vrlo često meta verbalnih napada, više puta vam je prećeno smrću. Da li ste prijavljivali takve slučajeve i kako su se završavali ti postupci?

Sejdinović: U proteklih nekoliko godina dobijao sam ogroman broj pretnji. Poslednji put sam u roku od dva dana preko Fejsbuk stranice Srbija naša zemlja dobio više od 1.000 pretnji i uvreda, od kojih su 30 pretnji smrću, veoma žestokim rečnikom, što smo dostavili tužilaštvu. Očigledno je u pitanju organizovana hajka i da neko stoji iza toga, a zna se ko to može – oni koji su bliski vlasti.

Od svih prijavljenih pretnji smrću, samo dve su imale neki epilog, i to nije bilo krivično gonjenje već tzv. odlaganje krivičnog gonjenja, primenjujući načelo oportuniteta. Te dve osobe su dobile da uplate novac u humanitarne svrhe ili da obavljaju društveno koristan rad. Ja od toga nemam nikakvu satisfakciju. Ali veći je problem od toga što se društvu šalje poruka da vi nekom možete slati najstrašnije pretnje smrću i da ćete platiti zbog toga neki iznos, ili nećete biti kažnjeni.

Indikativno je da te pretnje dolaze u talasima, što znači da je u pitanju organizovana akcija. Skoro sam potpuno siguran da se radi o pravim profilima koji su stari po 10 godina, i državnim organima ne bi trebalo da bude problem da dođu do tih ljudi. I pored toga, ništa se ne preduzima.

Od svih prijavljenih pretnji smrću, samo dve su imale neki epilog… Te dve osobe su dobile da uplate novac u humanitarne svrhe ili da obavljaju društveno koristan rad

Ja nisam jedini kome se preti, u sličnoj situaciji je i kolega Dragan Janjić iz NUNS-a, i pretnje prema njemu takođe nisu sankcionisane.

Cenzolovka: Imate tu privilegiju da možete da razgovarate direktno sa predstavnicima policije i tužilaštva. Šta oni kažu, koji je njihov odgovor za nepostupanje po ovakvim pretnjama i drugim delima protiv novinara?

Sejdinović: Oni se neprestano pravdaju da ulažu ogroman napor, ali da zbog velikog broja slučajeva ne mogu da ih procesuiraju. Poseban problem je sudska praksa. Tužilaštvo mora da odbacuje krivične prijave jer je sudska praksa takva da ako vama neko kaže da vas treba ubiti, onda sud to ne tretira kao pretnju, već kao spekulativno mišljenje.

Upozorio sam tužioce da na taj način, sud – umesto da šalje poruku javnosti da je zabranjeno pretiti smrću – šalje poruku u smislu nekog univerzalnog načina kako treba pretiti, a da sudski ne odgovarate. Imali smo slučaj Južnih vesti kada im je jedan funkcioner poručio da paze kako prelaze ulicu, ali to sud nije tretirao kao pretnju, nego više kao savet, što je tragikomično. Ja sam pisao i tekst o tome i istraživao kakva je praksa na Zapadu, gde uvek i policija i tužilaštvo uzimaju u obzir kontekst.

Cenzolovka: Imate li utisak da postoje dvostruki aršini kada su napadi na novinare u pitanju? Na napade nekih kolega reaguje najviši državni vrh, a ne pretnje pojedinim novinarima se ćuti. Da li je neko od državnih zvaničnika reagovao na hiljade verbalnih napada na vas?

Sejdinović: Naprotiv, ne samo da država nije reagovala nego su veoma često predstavnici vlasti bili ti koji su potpirivali pretnje ili čak bili povod za te napade. Okidač za poslednji talas uvreda bilo je direktno prozivanje mene od strane Aleksandra Vučića, u Drugom dnevniku, gde me je optužio za nešto što sam rekao u jednom intervjuu. Tada su i krenule pretnje na društvenim mrežama. Takođe, u više navrata su me poslanici Martinović i Rističević prozivali i nazivali me pogrdnim imenima.

Naš prvi zahtev u svim pregovorima uvek je bio da prestanu da etiketiraju novinare i da im crtaju mete na čelu. Međutim, oni nikad nisu od toga odustali.

Cenzolovka: Kakve posledice mogu da proizvedu ovakve vrste napada koji se ne sankcionišu?

Kontratužba Dragoljuba Simonovića je skandalozna i više govori o političkoj atmosferi kada čovek koji je optužen za veoma teško krivično delo može da se tako bahato ponaša, jer očigledno i dalje ima jaku podršku jakih političkih krugova u vlasti

Sejdinović: Mi neprestano upozoravamo predstavnike državnih organa da potcenjuju značaj pretnji,  koje mogu da dovedu s jedne strane do autocenzure, ali i do ozbiljnih psiholoških problema kod novinara. Veoma često tužilaštvo i policija deluju kao produžena ruka vlasti, jer ako vlast stvara atmosferu straha i nasilja, ako postoje kampanje pretnje i uvreda, jasno je da je u pitanju jedna stoglava aždaja koja stoji nasuprot novinarima i medijima koji profesionalno rade svoj posao.

Cenzolovka: Koji državni organ je najslabija karika u tom lancu odgovornih za procesuiranje napada na novinare?

Sejdinović: Apsolutno sam siguran da u policiji i tužilaštvu ima veliki broj sjajnih profesionalaca, ali evidentno je da postoji neverovatan pritisak izvršne vlasti na pravosuđe, zbog čega su i oni sami skloni autocenzuri i procenjivanju po kom krivičnom delu treba postupati, a koje trebati ostaviti po strani.

Cenzolovka: Kako kolege novinari gledaju na razgovore između novinarskih udruženja i vlasti, kada rezultata gotovo da nema? Treba li ostati u takvom dijalogu koji zapravo nema mnogo efekta?

Sejdinović: Uvek je pitanje da li treba da pristajemo na takve razgovore, ali to je obaveza novinarskih udruženja. S druge strane, kad god smo pružili šansu novim pregovorima sa predstavnicima vlasti, napadani smo u javnosti.

Novinarska i medijska udruženja izložena su jakom pritisku međunarodne organizacije, i vrlo često smo bili između tri vatre – s jedne strane država sa kojom oštro pregovaramo, koja je neuporedivo jači protivnik od nas. S druge strane kolege novinari koji sa pravom postavljaju pitanja šta vi radite kada rezultata nema. I s treće strane međunarodne organizacije koje kažu da treba da popravljamo državu, i tu su u pravu. Pitanje je samo da li je to izvodljivo u ovakvim uslovima.

Ipak, mislim da smo uspeli da međunarodnoj javnosti ukažemo na ogroman problem u medijskoj sferi. Srbija dramatično pada na listama medijskih sloboda, jer se zakoni koji su doneti 2014. godine služe protivnicima, i koriste se da bi se gušile medijske slobode, a ne da stvore nediskriminišuće okruženje za funkcionisanje medija koji služe javnom informisanju.