Države nadzora: Nadzor novinara u Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi bez kontrole

„Nisam imao puno vremena da razmišljam o tome, jer sam morao da radim na priči i da razgovaram sa drugima koji su bili u sličnoj situaciji. Tako da mi je to zapravo pomoglo da procesuiram celu stvar, jer sam mogao da vidim da to nije usmereno (samo) protiv mene, da sam ja samo deo mnogo šire slike”, kaže on za BIRN.

A tu širu sliku jasno pokazuje BIRN-ovo istraživanje kojim su obuhvaćene 15 zemalja Centralne i Jugoistočne Evrope i koje je identifikovalo 28 slučajeva praćenja jednog ili većeg broja novinara, tokom protekle decenije. Koliko još neotkrivenih slučaja nadzora ima i koliko takvih je aktivno, ostaje nepoznanica.

Na osnovu intervjua sa novinarima koji su bili na meti ali i istraživanja drugih slučajeva, BIRN je utvrdio da:

• u velikoj većini slučajeva, dokazano je ili postoji sumnja da iza nadzora stoje države,
• meta operacija nadzora nisu samo visokoprofilirani istraživački novinari koji pokrivaju organizirani kriminal,
• i pored novog špijunskog softvera kao što je Pegasus koji targetira mobilne telefone, ‘tradicionalni’ načini nadzora, kao što su prisluškivanje ili fizičko praćenje, i dalje su najpopularnije metode koje se koriste,
• u skoro dve trećine slučajeva, policija ili tužilaštvo je otvorilo zvanične istrage o praćenju,
• samo jedan od slučajeva je rezultirao sudskom presudom odnosno samo u jednom slučaju je bilo odgovornosti.

Istražitelji i sudije trenutno rade na predmetima praćenja novinara u Grčkoj, Moldaviji, Slovačkoj i Severnoj Makedoniji. U ovoj poslednjoj pomenutoj zemlji bivši šef tajne službe čeka na ponovno suđenje za nezakonito prisluškivanje na hiljade ljudi, među kojima su bili i novinari.

Špijun u telefonu

Britanski list „The Guardian“ opisao je Pegasus kao „verovatno najmoćniji komad špijunskog softvera koji je ikada razvijen – svakako od strane privatne kompanije“.

Proizveden od izraelske kompanije za kibernetsku bezbednost NSO, Pegasus može da se instalira na mobilne telefone iskorištavanjem njihove ranjivosti, a zatim može da snima ili prikuplja poruke, fotografije, videozapise i pozive.

Međunarodna istraga koju je vodila neprofitna medijska organizacija Forbidn Storis (Forbidden Stories) 2021. godine utvrdila je da je softver korišćen za više od 50.000 telefonskih brojeva u više od 20 zemalja širom sveta.

Podaci su pokazali da je na meti bilo najmanje 180 novinara u zemljama poput  Francuske, Maroka, Meksika, Indije, Mađarske.

Panji, koji radi za mađarske medije Direkt36 i VSquare, koji su imali pristup podacima Forbidn Storis, ističe da je od ovih 50.000 telefonskih brojeva „više od 300 brojeva za koje smo sumnjali da je mađarski korisnik (Pegasusa), a kasnije smo saznali da je to Specijalna služba za nacionalnu sigurnost, izabrano za nadzor”.

Panji otkriva i činjenicu da je Mađarska potrošila najmanje 6 miliona evra novca poreskih obveznika za nabavku špijunskog softvera Pegasus 2017-18.

Napominje i da, imajući u vidu da je Pegasus toliko invazivan, „ova vrsta nadzora krši nečija prava na privatnost, na način koji može da se opravda samo ako je neko izvršio vrlo ozbiljan zločin, ili ukoliko postoji vrlo jaka sumnja za ovakvu vrstu zločina”.

„I ono što smo videli je da na ovoj listi ima na desetine ljudi koji se pojavljuju sa njihovim telefonskim brojem koji nisu ni na koji način procesuirani, koji nisu uključeni ni u kakvu sumnjivu aktivnost”, objašnjava on.

Pegasus je koristio ranjivost operativnih sistema mobilnih telefona, instalirajući aplikacije za nadzor i programe koji su telefone novinara pretvorili u uređaje za prisluškivanje.

Pegasus i drugi špijunski programi, kao što je Predator, mogu da zaraze uređaje putem takozvanih „bez klika” (zero-click) napada, odnosno da zaraze telefone bez uključivanja korisnika. Oni takođe mogu da instaliraju zlonamerni softver putem veza koje se šalju korisnicima telefona. Jedan takav link u julu 2021. godine poslat je SMS porukom grčkom istraživačkom novinaru Tanasisu Kukakisu (Thanasis Koukakis).

„Tanasis, da li znaš za ovaj problem?”, stajalo je u poruci, koja je sadržavala link koji je, prema Kukakisovim rečima, sugerisao da se radi o „delu bankarske vesti“.

„Kliknuo sam na vezu i u tom trenutku sam u osnovi zaražen Predatorom, a oni su imali pristup mom mobilnom telefonu do 24. septembra 2021., dva i po meseca“, kaže on za BIRN.

Predator je vrsta špijunskog softvera sličnog Pegasusu, kreiran od strane kompanije „Citroks“ (Cytrox) iz Severne Makedonije.

Kukakis je počeo da sumnja da nešto nije u redu kada je primetio da mu se telefon pregrejava i da mu baterija „prebrzo crkava“. Počeo je da proverava sa svojim izvorima i na kraju je stupio u kontakt sa Građanskom laboratorijom (Citizen Lab), organizacijom Univerzitetu u Torontu koja se, između ostalog, bavi problemom kršenja ljudskih prava na internetu, koja mu je pomogla da dokaže da ga prate.

Upotreba špijunskih softvera možda je raširenija nego što je to dokumentovano. U decembru 2020. godine, Građanska laboratorija objavila je da Bezbednosno-informativna agencija (BIA) Srbije, koristi softver izraelske kompanije Srkls (Circles) – deo NSO grupe koja je proizvela Pegasusa – koji omogućava korisniku da za nekoliko sekundi locira svaki mobilni telefon u zemlji.

Do sada nije potvrđeno da je softver, za koji Građanska laboratorija veruje da ga je nabavilo više od 20 drugih zemalja, korišten za targetiranje novinara.

‘Tradicionalne metode’: kamere i bubice

Iako je tokom godina došlo do porasta korištenja digitalnog nadzora, ipak ‘tradicionalne’ metode se, prema nalazima BIRN-a, i dalje češće koriste za praćenje novinara.

Državne vlasti, u pokušaju da saznaju novinarske izvore ili da otkriju  kompromitirajuće materijale, uglavnom koriste prisluškivanje i fizički nadzor: prisluškuju telefone i stanove i na ulicama prate ljude.

Ove metode se ponekad koriste samostalno, a češće kao deo paketa mera nadzora u kojima se istovremeno novinari prate a njihovi razgovori snimaju, odnosno prate se njihovi uređaji.

U februaru 2020., rumunski novinar Aleksandru Kostaće (Alexandru Costache), koji radi u javnom televizijskom servisu Rumunije, TVR, jedno je veče proveo u baru družeći se sa svojim prijateljima, među kojima su bili novinari i sudski zvaničnici. Sledećeg jutra je primio poziv.

„Prijatelj me je nazvao: ’Uključi TV, uključi RTV (TV Rumunija), pogledaj šta se emituje na RTV-u’. To smo bili mi“, priča Costaće za BIRN.

Naknadnom istragom utvrđeno je da je 11 osoba učestvovalo u snimanju Kostaćea i razgovora s njegovim prijateljima, uglavnom u prostoriji u kojoj su bili, „ali i u hodniku koji vodi prema toaletu, čak su nas snimali i fotografisali unutar toaleta, kao i napolju, u dvorištu, na ulici”.

„Pratili su me dok nisam stigao kući, jer živim u blizini”, dodaje on. Ljudi koji su vršili nadzor predstavljali su se kao novinari onlajn medija.

Vojno tužilaštvo Bukurešta pokrenulo je istragu, ali krivci nisu identifikovani i slučaj je prethodno ove godine odbačen. Konkretan razlog nadzora je i dalje nepoznat.

Upotreba špijunskog softvera dokumentovana je u nekoliko država članica Evropske Unije, uključujući Grčku, Mađarsku i Poljsku.

Rikardo Gutieres (Ricardo Gutierrez), generalni sekretar Evropske federacije novinara (EFJ), za BIRN naglašava da se nada da će EU na kraju preduzeti mere da obuzda aktivnosti država članica koje špijuniraju novinare, tako što „neće dozvoliti vladama da koriste Predatora, Pegasusa i slične alate protiv bilo koga, ne samo protiv novinara”.

„Veoma je važno shvatiti da ako dozvolite takav nadzor novinara, onda to znači da sutra svi mogu biti pod nadzorom“, ističe Gutieres.

Stare taktike i dalje postoje u postkomunističkim državama

U većini zemalja Centralne i Jugoistočne Evrope, za koje je BIRN proveo istraživanje, ranije su vladali komunistički režimi koji su nadzor uveliko koristili. Tokom postkomunističkog tranzicionog perioda, u deo ovih zemalja, službe bezbednosti nisu prošle potpunu reformu.

Tako, u Srbiji, nakon pada autoritarnog režima Slobodana Miloševića 2000. godine, bezbednosni aparat je nastavio da koristi brojne komunističke metode, uključujući i korišćenje kompromitujućeg materijala dobivenog podmetanjem.

„Sado-mazo francuski špijun!” bio je samo jedan od naslova na naslovnici provladinog tabloida Informer 2016. godine koji se odnosio na srpskog istraživačkog novinara Stevana Dojčinovića.

Dojčinović navodi da je senzacionalistički tekst tabloida deo kampanje usmerene protiv njega koja je pokrenuta kada je njegov istraživački medij KRIK (Mreža za istraživanje kriminala i korupcije) istraživao imovinu tadašnjeg premijera, a danas predsednika Srbije, Aleksandra Vučića.

Naslov se odnosio na eksplicitne fotografije koje je objavio Informer, na kojima je Dojčinović prikazan da učestvuje u takozvanoj ‘suspenziji’ (BDSM privatnom događaju) zajedno sa još sedam ili osam ljudi.

Dojčinović kaže da je srpska obaveštajna služba BIA mislila da bi objavljivanjem eksplicitnih fotografija mogla da ga „uništi“, pokazujući time da „još uvek prakticira staru komunističku školu razmišljanja“ koja se oslanja na targetiranje privatnih života ljudi kako bi se izvršio pritisak.

On je odlučio da podnese tužbu protiv Informera zbog narušavanja privatnosti, koja je otkrila da iza ovog klevetničkog čina stoji BIA.

„Kada sam tužio (tabloid), u odgovoru na tužbu njihov advokat je napisao da sve što sam rekao nije istina, a onda je dodao da su sve informacije koje je objavio (Informer) tačne i da sud, da bi potvrdio informaciju, treba da se obrati BIA-i”, objašnjava Dojčinović.

„Tako su mi u suštini dali prvi deo materijala koji sam mogao da dobijem da bih pokrenuo neke dalje procese protiv BIA-e“, dodaje on.

Dojčinović je podneo žalbu Zaštitniku građana (ombudsmanu) Srbije. Slučaj je još u toku.

‘Razmeri praćenja bili su ogromni’

U digitalnoj eri, nadzor ne sprovode samo obaveštajne službe, domaće i strane, već i kompanije i kriminalne organizacije.

Jedan od najozloglašenijih slučajeva praćenja novinara u Evropi poslednjih godina podstaknula su privatna lica, a kulminirao je ubistvom reportera.

Marijan Kočner (Marian Kočner), moćni slovački biznismen sa političkim ambicijama, regrutirao je tim „špijunskih komandosa“ – grupu bivših policijskih i obaveštajnih agenata, da špijuniraju razne ljude, uključujući osam istaknutih novinara, kako bi otkrili njihove „prljave tajne“. Ove su „tajne“ mogle biti iskorišćene da se oni koji se prate ucene ili osramote objavljivanjem tih „tajni“ na portalu Na Pranieri, iza kojeg stoji Kočner, kazali su svedoci na kasnijem suđenju.

Jedan od novinara koji je praćen bio je i Jan Kucijak (Ján Kuciak), koji je za slovački informativni sajt Aktuality.sk redovno pisao kritičke istraživačke tekstove o Kočnerovom poslovanju.

Kuciak i njegova verenica, arhitektkinja Martina Kušnirova (Martina Kušnírová), ubijeni su 21. februara 2018. godine u njihovoj kući u Velikoj Mači, mesto udaljeno oko 65 kilometara od Bratislave.

Prethodne godine, Kočner je preko telefona uputio pretnje Kucijaku, ali iako je ovaj to prijavio, vlasti su odbile da o tome pokrenu istragu ili pozovu biznismena na saslušanje.

Slovački sud u maju ove godine, nakon ponovljenog suđenja, oslobodio je Kočnera optužbi da je naručio ubistvo Kuciaka i Kušnirove.

„Sud je uveren da je optuženi Kočner bio zabrinut u vezi novinara Jana Kuciaka, posebno u vreme kada je želeo da uđe u politiku… (ali) ne možemo nekoga osuditi samo na osnovu motiva“, obrazložila je sudija Ruzena Sabova na prvobitnom suđenju. Kočnerova saradnica Alena Žužova (Alena Zsuzsova) proglašena je krivom za naručivanje ubistava.

Što se tiče „špijunskih komandosa“, slovačka policija je u martu 2019. pokrenula krivične postupke protiv „nepoznatih počinioca“ koji su pratili novinare i druge osobe od početka 2017. do maja 2018. godine, navodi Slovak Spectator. Još uvek u ovom slučaju nije podignuta nijedna optužnica.

Ali, Laura Kelova (Laura Kellöová), istraživačka novinarka koja je nastavila da radi  na Kuciakovim izveštajima u Aktuality-ju nakon njegovog ubista, ističe da je šokirana intenzitetom nadzora: „Razmeri praćenja novinara i nezakonito izvlačenje informacija o njima iz policijskih baza podataka bili su ogromni”.

„Mislila sam da su nakon komunizma ovakve stvari u Slovačkoj završene“, ističe ona.

„To nije deo posla“

Većina novinara koji su za BIRN govorili o svojim iskustvima u vezi nadzora, rekla je da ih, umesto uticaja praćenja na njihove lične živote, više brine da li je to uticalo na njihove kontakte ili otkrilo detalje priča koje istražuju.

„Ono što me veoma brine je koliko su pogođeni moji izvori, ljudi sa kojima sam bio u kontaktu tokom perioda u kom sam bio pod prismotrom“, kaže Kukakis, urednik za finansije na CNN Greece i Newsbomb.gr, kojeg je grčka nacionalna obaveštajna služba pratila 2020., a pod nadzorom je bio i godinu dana kasnije posredstvom špijunskog softvera Predator.

Kukakis naglašava da su, kao rezultat prismotre, neki od njegovih izvora u grčkom ministarstvu finansija i bankarskom sistemu smenjeni sa osetljivih pozicija bez obašnjenja. „U retrospektivi, naravno, sve ima smisla“, navodi on.

Gutieres ističe da novinari često pokazuju dve problematične tendencije kada je u pitanju nadzor. Jedni smatraju da zbog toga što ne pokrivaju „važna pitanja“ nikada neće biti pod prismotrom, a drugi misle da je nadzor vlasti samo deo posla.

„Ne, nije deo posla biti pod nadzorom, nije deo posla biti uhapšen i nije deo posla biti zastrašivan“, odlučan je Gutieres.

Policija ili tužilaštvo su pokrenule zvanične istrage o nadzoru u manje od dve trećine od 28 slučajeva koje je analizirao BIRN.

Nijedan od ovih slučajeva do sada nije imao sudsku rezrešnicu, a gotovo u polovini slučajeva u kojima je pokrenuta istraga, ona je još u toku.

Jedan od takvih nerešenih slučajeva je masovno prisluškivanje razotkriveno u Severnoj Makedoniji 2015. godine, u kojem su navodno bili uključeni i visoki policijski zvaničnici. Tadašnji šef tajne službe Sašo Mijalkov osuđen je za umešanost u prisluškivanju, ali je 2021. godine Apelacioni sud poništio presudu tako da Mijalkov sada čeka ponovno suđenje.

Prema optužbama, između 2008. i 2015. godine, kada je na vlasti bio autoritarni premijer Nikola Gruevski, optuženi su nezakonito, bez sudskih naloga, prisluškivali više od 4.200 telefonskih brojeva. Mnogi od onih koji su prisluškivani bili su novinari.

Jedan od njih je i istaknuti novinar Vasko Popetrevski, glavni i odgovorni urednik televizijske emisije i sajta „360 stepeni“.

Kada je nakon svrgavanja vlade Gruevskog pokrenuta istraga, Popetrevski je otkrio da su „bukvalno danonoćno, sedam i po godina, svi moji telefoni prisluškivani 24 sata dnevno“.

On se nada da će Mijalkov biti osuđen pravosnažnom presudom pre nego što 2025. godine nastupi zastara u njegovom slučaju, te da će žrtve nadzora dobiti odštetu – „kao poruka da se to ne sme i ne treba ponoviti”.

„Zloupotreba nacionalne bezbednosti“

Neki novinari koji su snimani, prisluškivani i praćeni za BIRN kažu da sada poduzimaju veće mere predostrožnosti kako bi izbegli da budu pod prismotrom, pogotovo imajući u vidu sve veću sofisticiranost elektronskog nadzora.

Kukakis objašnjava da koristi šifrovane aplikacije na svom telefonu i nastoji, ukoliko može, da se sa svojim kontaktima sastaje uživo.

„I, naravno, moj mobilni telefon redovno se proverava kako bi se videlo ima li na njemu ili ne špijunski softver”, dodaje on.

Bartoš Veglarčik (Bartosz Węglarczyk), glavni urednik najveće poljske informativne platforme ONET, krajem 2000-ih je bio pod nazorom. Kaže da njegova medijska kompanija zapošljava profesionalce za digitalnu bezbednost kako bi od prisluškivanja zaštitila novinare, koji rade pod pretpostavkom da bi se to moglo ponoviti u bilo koje vreme.

„Znamo da se to dešava. Pa tako i delujemo”, ističe on.

Slično mišljenje ima i Kelova: „Moram uvek da pretpostavljam da me neko možda sluša ili gleda i da je zainteresovan da sazna s kim komuniciram, na čemu radim, s kim razgovaram i ko su moji izvori”.

Ona kaže da nakon ubistva Kuciaka, novinari Aktuality-ja „komuniciraju gotovo isključivo putem šifriranih aplikacija, a ne putem redovnih telefonskih linija”.

Ali neke evropske zemlje su od početka ruske invazije na Ukrajinu počele da  razmatraju proširenje nadzornih ovlasti svojih bezbednosnih službi, kao reakcija na uočene pretnje ruske špijunaže.

U Poljskoj, nacrt zakona o elektronskim komunikacijama, koji omogućava bezbednosnim službama pristup bilo kom materijalu poslanom ili primljenom e-poštom ili drugim alatima za onlajn komunikaciju, čeka odobrenje parlamenta.

Istovremeno, Evropska Unija istražuje mogućnost ograničavanja digitalnog nadzora predloženim Evropskim zakonom o slobodi medija, prvim propisom o slobodi medija na nivou EU, koji je trenutno u procesu usvajanja.

Međutim, na osnovu nacrta zakona i stava Evropskog Saveta o zakonu, čini se da će ova prilika za suzbijanje digitalnog nadzora verovatno biti propuštena a i sama situacija bi zapravo mogla da se pogorša.

Gutieres objašnjava da je, nakon intervencije Francuske, nacrt zakona izmenjen kako bi se omogućio nadzor novinara, ukoliko postoji „potreba da država osigura nacionalnu bezbednost“.

EFJ je zabrinut zbog moguće „zloupotrebe ovog koncepta nacionalne bezbednosti kako bi se nametnuo nadzor, kako bi se novinari špijunirali”, dodaje Gutieres.

„To je neka vrsta legalizacije špijuniranja novinara iz bilo kojeg razloga jer, znate, sve se može protumačiti kao pitanje nacionalne bezbednosti; to je nejasno, tako da je državama lako da pokušaju da opravdaju takve stvari”, upozorava on.

Mnogi novinari i stručnjaci sa kojima je BIRN razgovarao ubeđeni su da se, uprkos razotkrivenim slučajevima i pravnim osporavanjima koji su usledili, nastavlja praćenje novinara širom Centralne i Jugoistočne Evrope.

Saška Cvetkovska, glavna urednica Laboratorije za istraživačko novinarstvo iz Severne Makedonije, napominje da uprkos tekućem procesuiranju bivših zvaničnika zbog šeme masovnog nadzora koja je otkrivena 2015. godine, materijal koji je očigledno dobijen prisluškivanjem nastavlja da se objavljuje.

„Svakodnevno, bez prestanka, od 2015. do danas, neovlašćeni snimljeni razgovori predsednika političkih partija, biznismena, poslanika i novinara pojavljuju se na raznim (onlajn) platformama i u medijima“, ističe Cvetkovska.

I Panji, koji je otkrio da su ga pratili uz pomoć Pegasusa, veruje da su razmeri nadzora veći od onoga što je do sada otkriveno – i da je način na koji su vlasti i šira javnost reagovali na izveštaje da su novinari praćeni, takođe zabrinjavajući.

„Čitava reakcija mađarske države ne pokazuje da oni, zabrinutost o privatnosti, pravnih i ljudskih prava koja se pojavljuje u ovakvoj vrsti nadzora, ozbiljno shvataju, već pokušavaju sve to zbrisati sa stola kao politički skandal”, kaže Panji.

„A ono što je vrlo, vrlo tužno je to što ne vidim da mađarsko javno mišljenje, samo mađarsko društvo, pokazuje neki poseban otpor kada je suočeno sa informacijama da mađarska država može pratiti bilo koga u bilo koje vreme.”

Razgovore za ovaj tekst vodili su Klaudija Čobanu (Claudia Ciobanu), Katarina Kozinkova (Katarína Kozinková), Delija Marinesku (Delia Marinescu), Siniša Jakov Marusić, Eleni Stamatuku (Eleni Stamatoukou), Milica Stojanović i Zita Sopko (Zita Szopkó).