Dužnost Evrope je da spasi novinare

Način na koji evropske države odgovaraju na ova ubistva oblikovaće ne samo budućnost štampe već i naših demokratija. Pogled na raspoložive podatke pomaže da se razume ozbiljnost situacije. Samo u proteklih 12 meseci, ubijeno je šest novinara, od čega polovina u Evropskoj uniji. Od 1992. godine više od 150 novinara je ubijeno na našem kontinentu, po jedan u dva meseca. Neki od njih su se bavili ratovima, ali većina ih je ubijena dok su pokušavali da osvetle mračne ćoškove gde se spajaju korupcija, kriminal i politika. Mnogi od njih su tražili policijsku zaštitu, ali vlasti su ignorisale ove zahteve.

Ukoliko ubistva predstavljaju ekstremni, najvidljiviji način da se ućutkaju novinari, ostale štetne, manje primetne pretnje takođe predstavljaju teret za slobodu i bezbednost novinara u Evropi. Indeks cenzure, koji je nedavno objavila Evropska federacija novinara, pokazuje da je 220 novinara bilo pritvoreno ili uhapšeno 2017. godine i da je zabeleženo preko 1.000 slučajeva ograničenja slobode štampe, za šta su neretko bili odgovorni državni akteri. Od 2015. Savet Evrope primio je više od 160 upozorenja o napadima, uznemiravanju i zastrašivanju novinara, a izveštaj iz 2017. pokazao je da su mnogi novinari pribegli autocenzuri da bi izbegli probleme.

Ova toksična atmosfera truje demokratiju. Napadi na novinare – bez obzira da li se radi o istaknutim istraživačkim novinarima ili o „ranjivim“ honorarcima – uvek sežu dalje od pojedinačnog slučaja i brinu sve nas. Ako novinari ne mogu da rade slobodno i bezbedno, postaje otežano razotkrivanje kršenja ljudskih prava, korupcije ili zloupotrebe moći. Javnost prima manje informacija nego što je potrebno da aktivno učestvuje u procesu donošenja odluka. A nedemokratske sile bujaju. Zbog toga sloboda štampe predstavlja duboko ukorenjeno ljudsko pravo u međunarodnim sporazumima, nacionalnim pravima i ustavima. Kao što je Evropski sud za ljudska prava podvukao u nekoliko presuda, države imaju obavezu da podržavaju i štite živote novinara. Ukoliko ne zaštite njihove živote, države ostaju u obavezi da sprovedu delotvorne istrage o ubistvima i kazne počinioce. Nažalost, evropske države suviše često ne ispunjavaju ove obaveze. Uzmimo za primer istrage o zločinima protiv novinara. One se često razvlače godinama, a iako se počinioci ponekad privedu licu pravde, naručioci takvih zločina retko bivaju kažnjeni. Taj promašaj nanosi dodatni bol novinarima i njihovim porodicama i osnažuje osećaj nekažnjenosti, što utire put za dalje napade na novinare.

Ako je državama stalo do demokratije i vladavine prava, moraju da postanu ozbiljnije u primeni standarda o ljudskim pravima koje su usvojile i koje se odnose na bezbednost novinara i drugih medijskih aktera. One moraju da pretoče reči u delo. Početna tačka jeste preporuka koju je svih 47 država članica Saveta Evrope, što uključuje sve države EU, potpisalo 2016. Ovaj tekst obezbeđuje konkretne mere da se ispuni obaveza država da zaštite živote novinara i da se okonča nekažnjenost za zločine protiv njih. Naročito ističem tri koraka koje države mogu i moraju da usvoje u kratkom roku.

Najpre, osigurajte zaštitu. Nadležni iz policije i pravosuđa ne smeju da se ne obaziru na pretnje protiv novinara niti da zanemare zahteve da im se pruži zaštita. Pojedine države su veoma sposobne da obezbede policijsku zaštitu i treba da podele tu veštinu sa ostalima. Povećana saradnja sa međunarodnim organizacijama, novinskim organizacijama i nezavisnim posmatračima kada je reč o borbi protiv nasilja nad novinarima takođe bi pomogla da se unapredi sposobnost država za zaštitu novinara u ranoj fazi.

Drugo, okončajte praksu nekažnjivosti. Policija i pravosuđe moraju da budu u stanju da istraže sve slučajeve nasilja protiv novinara, uključujući one u koje su upleteni državni akteri, i da procesuiraju odgovorne. Ovo zahteva dobro treniranu i efikasnu policiju i istinski nezavisno pravosuđe, oslobođeno političkog uticaja, koje je u stanju da procesuira najviše sfere države ukoliko se ukaže potreba.

Treće, promenite zakone. Zakonodavci moraju da primene zakone koji štite novinare i zaštite ih od neprikladnog pritiska. Kada je reč o klevetama, one moraju biti u potpunosti dekriminalizovane, odnosno treba da budu predviđene samo proporcionalne sankcije iz građanskog zakona za to i da se obezbede kazne za one koji zloupotrebljavaju parnice za klevete da ućutkaju novinare. Štaviše, zakonima koji se odnose na dezinformisanje, terorizam ili bezbednosna pitanja ne smeju biti ograničene slobode i bezbednost novinara.

Ove mere su dostižne ukoliko postoji politička volja. Ovde stižemo do srži problema. U najboljem slučaju, mnogi političari ostaju indiferentni na pretnje novinarima. U najgorem slučaju, oni podstiču nasilje i usađuju nepoverenje prema štampi. Ovakav neprijateljski stav mora da se promeni: političari moraju da štite slobodu štampe, a ne da je sahranjuju.

Ubistva Dafne Karuane Galicije, Jana Kuciaka i mnogih drugih novinara nisu bila volja sudbine, već su se dogodila zbog strukturnih manjkavosti u državnim institucijama, a trebalo je da ih te državne institucije zaštite. Ova situacija ugrožava novinare u istoj meri kao i demokratiju. Krajnje je vreme da države to priznaju i osiguraju bezbednost novinara i drugih medijskih aktera.

Autorka je komesarka Saveta Evrope za ljudska prava