Ekspresni odgovor države na zahteve novinara: Zna se ko je ovde gazda!

Čak ni najveći optimisti nisu mogli da očekuju da će Vladi Srbije biti potrebna samo tri dana da odgovori na dva od ukupno trinaest zahteva Grupe Za slobodu medija koji su joj predati na sastanku 14. novembra.

Isto tako, ni najveći pesimisti nisu mogli da veruju kako će ti odgovori biti toliko osioni, podmukli, nepošteni, toliko posprdni – odgovori silnika, slepih za ono što ih okružuje, nezainteresovanih za bilo šta, osim za sopstveni politički interes.

Zagrljaj brižnih momaka

Na zahtev Grupe da se po hitnom postupku rasvetle svi napadi na novinare i ugrožavanje njihove bezbednosti, kao i da se pokrenu postupci protiv počinilaca – odgovor vlasti bio je jasan i jednostavan: 17. novembra Prvo osnovno javno tužilaštvo odbacilo je krivične prijave zbog napada na novinare tokom inauguracije Aleksandra Vučića.

Iako ovde nije reč o svim napadima na novinare, već samo o jednom od njih, poruka je sasvim nedvosmislena – nećete ga se vi, majci, ovajditi na sudovima.

O tome, naime, govori obrazloženje odluke koje će jednog dana sigurno naći svoje mesto u antologiji sudskog beščašća, u gomili sličnih presuda koje će za vjeki vjekov služiti kao ilustracija dubine pada domaćeg pravosuđa.

Uprkos fotografijama na kojima se jasno vidi kako su pripadnici obezbeđenja SNS-a nasilnički „zagrlili“ što građane, što nepoželjne novinare; uprkos izjavama svedoka i samih „zagrljenih“, Tužilaštvo je zaključilo da se obezbeđenje „ponašalo pristojno“, da momci nikome „nisu pretili“, već su samo „upućivali molbe da se prestane s provokacijama“ i da su zapravo hteli da „spreče nasilje nad trećim licima ili izazivanje tuče“.

Da bi završili tu svoju dobrotvornu misiju, oni su podnosioce prijave – dakle „zagrljene“ – izveli iz mase ljudi koji su bili isprovocirani njihovim „jasnim iskazivanjem“ političkih stavova, pa su isto tako „jasno iskazali nameru da nad nekima od podnosilaca prijave izvrše nasilje“. Podnosioci su, da rezimiramo, provocirali masu, masa je htela da ih prebije, pa se obezbeđenje žrtvovalo i spaslo ih sigurnih batina.

Ima Tužilaštvo i objašnjenje za „zagrljaje“: pripadnici obezbeđenja su nepoželjne i incidentima sklone građane i novinare „izveli iz grupe prisutnih na način koji im je u tom trenutku bio jedini moguć“, pri čemu, kako je utvrđeno, „nije došlo do značajnijeg ugrožavanja spokojstva građana, niti do težeg remećenja javnog reda i mira“.

Ovakva odluka formalno-pravno nema nikakve veze s Vladom (ili bar ne bi trebalo da ima), ali je odluka, kao i maštovitost i bezobrazluk obrazloženja, sasvim dovoljna ilustracija mnogo puta ponovljene teze o pritiscima koji se ne mogu „fizički“ dokazati. Pravosuđe je kao nezavisno, politika se u sudske odluke kao ne meša, a odluka kao nema nikakve veze s aktivnostima Grupe Za slobodu medija. I, naravno, svi smo mi „sisali veslo“ i nije nam jasno da je ovo čisto politička odluka – jedna od mnogih koje smo imali priliku da vidimo, a nažalost i jedna od mnogih koje ćemo tek iskusiti.

Ovo je poruka svima koje vlast percipira kao neprijatelje, a koji se drznu da se pobune protiv nasilja, neosnovanih optužbi, ugrožavanja ljudskih prava, pretnji… Jasno im je sada rečeno da nikakvu pravnu satisfakciju neće dobiti. Hiljadu fotografija može da se priloži, hiljadu izjava i svedoka – sve je uzalud. Jer se u Srbiji 2017. zna ko je gazda, kome je dozvoljeno sve, ko odlučuje o svemu, ko utiče na sve i čija je reč jača od svakog dokaza i argumenta.

U međuvremenu, raste broj fizičkih i verbalnih napada na novinare, tabloidi već danima tvrde kako će u navodnom rušenju Vučića (ko zna kojem po redu) učestvovati novinari i „dva vlasnika medija“, a samo je pitanje dana kada će taj navodni spisak biti obznanjen, neko već poznato lice opet targetirano, optuženo za izdaju, razapeto. Nažalost, kako stvari zasad stoje, pitanje je dana kada će neko od kolega ili koleginica opet završiti u „zaštitničkom zagrljaju“, a možda – što da ne, dugo to već nismo imali – mrtav ispred svoje kuće.

Ne prevrći se, Mošo! 

I na peti zahtev Grupe Za slobodu medija, Vlada je vrlo brzo odgovorila. Nepuna 24 sata nakon sastanka, na kojem je, između ostalog, dogovoreno da neće biti javnih komentara zahteva dok premijerka službeno ne odgovori na njih, javno se oglasio ministar Branko Ružić (takođe prisutan na sastanku).

Duhovito u pokušaju, kako već samo socijalisti umeju, Ružić je prokomentarisao zahtev kojim se traži brisanje Tanjuga iz Registra privrednih društava, Tanjugovih servisa iz Registra medija i prestanak rada agencije, na osnovu Odluke Vlade Srbije od 3. novembra 2015.

Iako je ova agencija zvanično ugašena, a i dalje radi i dobija novac iz budžeta, ministar je konstatovalo kako bi se „Moša Pijade prevrtao u grobu kada bi se zatvorio Tanjug“, nastavljajući u istom duhovitom tonu, samo bez grobova: „Ti zahtevi su isti kao da se traži da se zatvori Koka-Kola da bi se Pepsi radovao“. Istakao je potom da su „zakoni promenjeni“ i da mediji moraju da tržišno posluju, uz državnu pomoć. „Ne živimo u socijalizmu, tako da onaj ko se izbori na tržištu, taj će raditi. Bitno je da se slika o navodnom medijskom mraku u Srbiji zameni realnošću“, trijumfalno je poručio Ružić.

Samo dan kasnije, ko zna kako i zbog čega, Ružić se primirio i poručio da će o Tanjugu govoriti u „drugom terminu“. Šteta je, međutim, već bila napravljena. Jer, govoriti o grobovima i slatkim gaziranim pićima u situaciji u kojoj se nalaze srpski mediji, govoriti o medijskom tržištu u trenutku kada je svako tržište uništeno političkim pritiscima, govoriti o „navodnom medijskom mraku“… sve je to, u najmanju ruku, cinično i nepristojno, a pritom u totalnoj suprotnosti s pomiriteljskim tonom saopštenja izdatog posle sastanka. Sve je to, takođe, suprotno zakonu prema kojem je Tanjug već ugašen, bez obzira na posmrtno prevrtanje ili neprevrtanje njegovih osnivača.

Teško nama, teško vama

Dogovor o nekomentarisanju izjava delimično nije poštovala ni premijerka, koja je u danima nakon sastanka takođe davala izjave o susretu i o medijskim slobodama, ali daleko pristojnije i uravnoteženije od Ružića. Govoreći o Grupi Za slobodu medija, međutim, konstatovala je:

„Koliko oni misle da atmosfera nije dobra za medije, toliko ja mislim da nije jednako dobra za ljude koji pokušavaju da vode ovu državu.“

Zaboravila je tu premijerka jedan važan detaljčić – da je za medijsku atmosferu odgovorna direktno država, a da oni koji čine Grupu nemaju ni snagu, ni moć, ni uticaj da na bilo koji način otežavaju posao onima koji „pokušavaju da vode državu“. Nije, dakle, isto. I zato ne može da se tek tako, zajedno, gurne u rečenicu koja dobro zvuči.

Ipak, umesto premijerke i naprasno upristojenog Ružića, bitku za Tanjug nastavili su raznorazni Vladini emisari koji su u popodnevnim satima 17. novembra zagospodarili programima Televizije Pink i Televizije Prva. A tu je svega bilo: da se Grupa bori za strane interese, a protiv državnih interesa, da želi slobodu za sebe, a ropstvo za druge, da su u Grupi ljudi koji su uništili medije koje su vodili, da hoće da ugasi i Politiku, i Večernje novosti, i Tanjug. Bilo je tu zamena teza, neistina, optužbi i konstrukcija – sve uobičajeno i mnogo puta viđeno, ali istovremeno i sve ono protiv čega se Grupa i buni, a što je istaknuto i u zahtevima.

Kao i u slučaju odluke Tužilaštva, i ovde se može reći kako vlast kao nema nikakve veze sa stavovima gostiju Televizije Pinka i Televizije Prva, da oni imaju pravo da pričaju šta hoće. Ali, snaga reakcije na priču o Tanjugu, brzina i način reagovanja, prilično su znakoviti i pokazuju da država sasvim sigurno neće poštovati sopstveni zakon, da Tanjug sasvim sigurno neće prestati sa radom i da sasvim sigurno neće izvaditi ruku iz džepova građana i građanki. Naći će se neka fraza, neka jezička vratolomija, kojom će sve to biti objašnjeno i obrazloženo, ali je završni čin predvidiv.

Sve je to, naravno, moglo da bude napisano i u zvaničnom odgovoru na zahteve, ali je ovakva predstava bila neophodna kako bi se još jedared uzmuvali duhovi, opet upozorili oni koji „drugačije misle“, a usput ispunila i dnevna kvota mržnje koja se obavezno isporučuje gledaocima ružičaste i njoj sličnih televizija.

Zbog svega ovoga, teško je očekivati da se posle susreta s premijerkom desi neka pozitivna promena. Teško je očekivati nastavak dijaloga koji je najavljen, bilo kakvu konstruktivnu raspravu.

Po svoj prilici, dani mraka tek predstoje i za njih bi se trebalo smireno, pametno i temeljno pripremiti. Jer, valja zoru dočekati.