Elektro-drama u tri čina: Svi vole nezavisne medije, sve dok ne počnu da pišu o njima

Interesantna priča sa anonimnim učesnicima ide ovako: Pre nekog vremena neki novi funkcioneri organizovali su upoznavanje sa novinarima. Biće drugačiji od onih prethodnih, odgovaraće na pitanja, pružaće informacije, neće ćutati, neće ignorisati. Poštuju medije, razumeju kritiku, shvataju značaj novinarstva za razvoj demokratije i sve tako i tome slično. Jedni drugima poželeli puno uspeha i razišli se, bar sa ove strane, s nadom da će stvarno biti tako.

Prvi čin

Kad evo ti prođu dva dana, a nama stigne priča baš o njima. Grupa najvećih proizvođača nečeg trenutno dosta važnog tvrdi da ih državna politika „ubija“, proizvodnja staje, radna mesta su u pitanju, a nadležni funkcioneri ne odgovaraju ni na jedan od ko zna koliko poslatih molbi za sastanak.

Okrenemo mi dotične funkcionere, kažu „nijedna molba nikad nije stigla“. Objavimo.

Proizvođači besni. Šalju nam mejlove, jedan za drugim sve kopije dopisa koje su uzastopno slali našim funkcionerima, sa imenima, prezimenima, funkcijama, sve. Vidi se, slali su.

Zovemo opet. Kažu, „jao pa mi smo novi, jao pa mi smo tek sad došli, jao nismo videli, jao ovako su nam rekli. Proverićemo“. Dobro, sačekamo.

Provere oni, kažu ovako: „Stigli su mejlovi. Ali nije ih poslalo Udruženje proizvođača, nego jedan (najveći) proizvođač u Srbiji“. I još jedan mejl, ali ni njega nije poslalo Udruženje, nego zajednički potpisani svi najveći proizvođači u Srbiji. A pošto je Danas pitao da li je Udruženje slalo, sve je ok.

Kažemo mi njima otprilike: „Shvatate da je to izvlačenje na formalnost, dobili ste uzastopne zahteve proizvođača za sastanak i svaki ste ignorisali“. Kažu oni, mi smo ovde novi, ne znamo šta je bilo ranije, jel možemo da ne pritiskate odmah, rešićemo sve, dobra saradnja, ovo ono.

Mislimo mi, pa jesu novi, možda se stvarno još nisu snašli, zašto da ih dočekamo đonom. Pustimo njihov odgovor, izađemo im u susret i pređemo na druge teme.

Epilog: Nikad nisu odgovorili proizvođačima na molbu za sastanak.

Drugi čin

Nešto kasnije, pišemo tekst o poskupljenju energenata. Izračunamo da će domaćinstvo koje troši 700 kilovatsati struje mesečno, od januara dobijati 24 odsto veći račun nego što je za istu potrošnju plaćalo do ovog septembra.

Stiže saopštenje naših novih, modernih funkcionera koji poštuju i razumeju novinare i njihovu demokratsku ulogu: „Povodom netačnih i zlonamernih informacija u pojedinim medijima…“, započinje tekst, koji ni jednom rečju ne pominje našu računicu niti grešku koju smo eventualno napravili.

Pročitamo „demanti“ i zaključimo da se uopšte ne odnosi na nas, nego na ko zna koje druge novine.

Sutradan nas pita kolega kad ćemo objaviti demanti.

„Pa nećemo, to se ne odnosi na nas“, kažem ja.

„Kako ne, pa oni kažu da su ceo dan pisali demanti na Danasov tekst!“.

Pročitam opet, nema ništa. Blaga neverica, ali hajde, verovatno su ih pritisli „odozgo“. Pustimo „demanti“ i odlučimo da ne odgovaramo ništa, jer ništa ni nemamo da odgovorimo kad ništa nije demantovano. Mogli bismo naravno po zasluzi, ali takvi zlonamerni kakvi smo, izađemo im ponovo u susret. Drugi put. I zaboravimo sve.

U međuvremenu, Fiskalni savet objavi da će prosečno poskupljenje struje u 2023. biti „za preko 20 odsto veće“ nego u 2022. godini, da je za građane struja već poskupela 11 odsto, a da će na to sada doći još osam odsto. Naši funkcioneri propuste priliku da izdaju saopštenje „Povodom netačnih i zlonamernih informacija u pojedinim nezavisnim institucijama…“

Treći čin

Nešto kasnije dva državna funkcionera od kojih je jedan predsednik Srbije, a drugi ovaj „naš“, daju dijametralno suprotne izjave o ceni nekog uvoza. Pozovemo da pitamo ko je u pravu. Dobijemo komentar „ljuti smo na vas zbog prošlog teksta“. Ljuti? Znači, nije bio pritisak „odozgo“ kako smo se nadali, nego samo ne podnose da neko objavi loše vesti vezane za njihov rad.

Pa dobro. Šta je tu je, ali sigurno će nam odgovoriti na novinarsko pitanje. To je, konačno, njihova demokratska dužnost. To su nam i obećali, biće bolji od drugih, uvek će odgovarati.

Nisu odgovorili.

Epilog

Prošle nedelje kolega šalje poruku: Tražio je intervju za Novu godinu od naših funkcionera, ali „ljuti su na nas“, tako da ništa od intervjua.

„Otpisaću im kako su zaslužili“, kažem ja, sada već iziritiran.

On me odgovara od toga, već su nekom obećali intervju, itd.

Nije intervju važan, važan je odnos.

Ipak, odlučujem da ga poslušam. Na poslednjim rezervama dobre volje, ponovo im izlazim u susret i u ovom tekstu ne navodim o kome se radi. Ionako je ovaj primer bitan samo kao ilustracija pristupa prema medijima koji imaju najbolji u ovoj vlasti. Za ostale možete zamisliti.

A što se konkretnog slučaja tiče, ako može korektno, može. Ako ne, pa nažalost, navikli smo.