Godina etičkog sunovrata u medijima

Nije nikakva novost kada kažemo da se u domaćim medijima etika više nego sporadično poštuje. Pravdajući se različitim razlozima, mediji bez ikakvog „pardona“ objavljuju imena i prezimena osoba osumnjičenih za različita krivična dela, sve više „zaboravljaju“ na obavezu da plaćene sadržaje označe kao takve (pa ih predstavljaju kao novinarske priloge), a o svakodnevnom razapinjanju političkih neistomišljenika i kršenju svih poznatih profesionalnih standarda na naslovnim stranama tabloida – više  nema svrhe ni da se govori.

Međutim, tokom 2016. dogodilo se nekoliko stvari koje prevazilaze čak i tu inače nimalo pozitivnu i optimističnu dijagnozu.

Ubistvo, teorije i aveti

U kontekstu medijske etike, godinu je svakako obeležio način izveštavanja o slučaju ubistva pevačice Jelene Marjanović. Ubistvo koje se dogodilo 2. aprila u blizini Borče privuklo je neočekivano mnogo pažnje – iako je u pitanju osoba koja je bila relativno poznata, a sam se zločin odigrao pod vrlo čudnim okolnostima, teško je bilo pretpostaviti da će ovaj događaj biti medijski atraktivan i čitavih osam meseci kasnije. Tome su u značajnoj meri doprineli i sami mediji, koji su – objavljujući često sulude teorije o pozadini i okolnostima ubistva – dodatno dizali tenzije u javnosti. Listovi „Srpski telegraf“, „Informer“, „Kurir“ i „Alo“ prednjačili su u pokušajima da odigraju ulogu istražnih organa i otkriju ubicu – što je, samo po sebi, drastično kršenje odredbi Kodeksa novinara Srbije.

Zahvaljujući tome, medijski konzumenti do u detalj su se informisali o braku ubijene žene, o navodnoj ljubomori njenog muža, o muzičkom ukusu i privatnom životu njenog devera, o nadrilekarstvu njene svekrve, o ulozi njenog svekra u porodičnoj hijerarhiji, o životu, sportskim aktivnostima i teškim trenucima njenog petogodišnjeg deteta. Bilo je tu i priča o tajnim obožavateljima, o tome da je desetogodišnji pastorak bio zaljubljen u ubijenu maćehu, o avetima koje šetaju nasipom u Borči (?!), o sektaškim znakovima koji su navodno ispisani po kući Marjanovića, o bolesti i teškom životu njene majke, o SMS prepisci i seksualnim preferencijama udovca, itd. Pre i iznad svega, prosečan čitalac vrlo je brzo postao uveren da je nesrećnu ženu ubio neko iz porodice Marjanović: ponekad je to bio muž, a ponekad i drugi članovi, pojedinačno ili zajedničkim snagama.

Od ukupno 616 tekstova u kojima su tokom aprila prekršene jedna ili više tačaka Kodeksa novinara Srbije, više od trećine ticali su se ubistva Jelene Marjanović. Na sednici održanoj 30. Juna, Komisija za žalbe Saveta za štampu donela je odluku da su četiri dnevna lista ozbiljno prekršila profesionalne etičke standarde u ovom slučaju (http://www.savetzastampu.rs/latinica/odluke). U međuvremenu, članovi porodice Marjanović tužili su više medija, tražili visoke novčane odštete i zabranu izveštavanja o njima i njihovoj privatnosti, pa su opet doživeli medijsko šikaniranje (http://www.informer.rs/vesti/hronika/96757/ZORAN-MARJANOVIC-TUZIO-INFORMER-Suprug-ubijene-Jelene-trazi-cak-DEMANTUJE-NIJEDAN-NAS-TEKST)

Laži, bez pardona

Dugoročno možda najznačajniji slučaj odnosi se na izveštavanje o silovanju i ubistvu trogodišnje devojčice iz okoline Zaječara (https://www.cenzolovka.rs/vesti/ubijanje-ubijene-andeline-besramnost-srpskih-tabloida/)

Nakon strašnih opisa zločina objavljenih u medijima, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić pokrenuo je nadzor u MUP-u u vezi s curenjem podataka o ovom slučaju i utvrdio da su mediji objavljivali informacije sumnjive kredibilnosti. Šabić je, naime, utvrdio da „u medijima objavljeni, najdelikatniji, izuzetno mučni navodi o do detalja „preciznim“ izjavama okrivljenog o načinu izvršenja krivičnog dela, o načinu prikrivanja tela žrtve nakon izvršenja krivičnog dela, te o navodnoj sadržini obdukcionog nalaza ili psihijatrijskog veštačenja, nemaju osnov u službenoj dokumentaciji organa, odnosno od nje se razlikuju u veoma velikoj meri ili u potpunosti“ (http://rs.n1info.com/a179706/Vesti/Vesti/Sabic-Informacije-nisu-curele-iz-MUP-a-i-Tuzilastva.html)

Šabić je u saopštenju naveo i da njegov zadatak nije da se „upušta u ocenu da li je to posledica pouzdanja u loš izvor, nasedanja na nečiji spin ili svesno kreiranje neistina motivisano borbom za tiraž“. Međutim, ako se, ipak, upustimo u ocenjivanje, svaka od ovih varijanti predstavljanja najgrublje moguće kršenje etike i profesionalnih standarda – čovek prosto ne zna da li je gore to što su se novinari uzdali u loše sagovornike, naseli na spinovanje, ili lagali. Jer, u bilo kojem od tih slučajeva, sve ovo ticalo se trogodišnjeg deteta, njenog dostojanstva kao žrtve, privatnosti njene porodice, pa i javnog interesa (potrebe građana i građanki da budu informisani, ali da istovremeno ne prolaze kroz film strave i užasa).

Osim ovih, neistina je bilo i u drugim prilikama. Jedan od antologijskih svakako je izveštavanje o padu glumice Nede Arnerić s terase njenog stana. Ova priča privukla je izuzetnu medijsku pažnju, ali je istovremeno bila i školski primer kršenja svih poznatih etičkih standarda: prosečan čitalac, koji bi prelistao sve dnevne listove tog dana, bio bi u potpunoj konfuziji šta se zapravo dogodilo, a pritom bi imao priliku da „arhivira“ mnoštvo neproverenih informacija koje spadaju u domen najveće intime Nede Arnerić i njene porodice.

Dogodilo se da tako da je većina dnevnih listova objavila kako je glumica pokušala samoubistvo, pa je list „Alo“ imao naslovnu stranu s porukom „Ne mogu više da živim ovako!“, dok je noseći tekst naslovljen tvrdnjom „Skočila sa terase zbog ljubavi!“ http://www.alo.rs/skocila-sa-terase-zbog-ljubavi/49650. Istovremeno, list „Blic“ demantovao je ovu tvrdnju, opet citirajući navodne reči Nede Arnerić: „Lažu da sam pokušala da se ubijem“ http://www.blic.rs/vesti/hronika/neda-nikada-ne-bi-digla-ruku-na-sebe-prijatelji-i-kolege-zgrozeni-zbog-prica-o/ddc4crm.

Ako se oba lista pozivaju na glumičine reči, jasno je da bar jedan od njih – laže. Pritom, „Alo“ i „Blic“ pripadaju istoj medijskoj korporaciji, rade pod istim krovom (takoreći jedni do drugih) i potpuno je neverovatno da su istog dana objavili dva dijametralno suprotna priloga o istom događaju. Suprug poznate glumice kasnije je demantovao gotovo sve medijske navode, što takođe predstavlja svojevrsnu profesionalnu bruku http://www.blic.rs/vesti/drustvo/ispovest-muza-nede-arneric-milena-dravic-me-je-upozorila-na-mogucu-medijsku-hajku/1pjwxbp

Nasrtaj na lično

Grubo narušavanje privatnosti zabeleženo je i u slučaju glumice Danice Maksimović koju su saradnici lista „Kurir“ snimili na privatnoj nudističkoj plaži na kojoj nije dozvoljeno snimanje. Ona je potom pokušala da im otme snimke, što je dovelo do fizičkog obračuna između nje i novinarke. „Kurir“ je potom, kao svojevrsnu „odmazdu“, na naslovnoj strani objavio fotografije kojima se krši pravo na privatnost Danice Maksimović. http://www.naslovi.net/2016-07-21/kurir/ovo-su-fotke-zbog-kojih-su-danica-maksimovic-i-obezbedjenje-napali-nasu-novinarku/18727710

Odlučujući o žalbi koju je kasnije uputila glumica, članovi i članice Saveta za štampu bili su saglasni da je u pitanju kršenje Kodeksa novinara Srbije u tačkama koje se tiču prava na privatnost, korišćenja časnih sredstava i novinarske pažnje http://www.savetzastampu.rs/latinica/odluke/84/2016/09/07/1229/danica-maksimovic-protiv-dnevnog-lista-kurir.html

Iako u Kodeksu novinara Srbije postoji tačka kojom se novinari upozoravaju da ne zloupotrebljavaju neznanje, emotivno stanje svojih sagovornika ili njihovu neobaveštenost o mogućim posledicama pojavljivanja u medijima, činilo se da su baš takvi sagovornici prava „poslastica“ za ovdašnje tabloide i tabloidne TV kanale. U tom je smislu naročito zanimljiv slučaj Marije Ferizović (21), koju je partner u septembru 2016. ne samo danima premlaćivao i naneo joj ozbiljne povrede, već je i – žigosao posred čela. Fotografija ove napaćene žene osvanula je u svim medijima, uz njenu detaljnu ispovest i pokušaj da sebi i drugima objasni zašto je živela tako kako je živela. Kao da ni to nije bilo dovoljno, novinari TV Pinka doveli su je u svoj studio gde je čitavu priču ponovila u udarnom terminu, pred milionima gledalaca.

Sve to naravno nije bilo neophodno i sigurno je da neće nimalo poboljšati nivo informisanosti u društvu, a još manje uticati na smanjenje nasilja (naprotiv, može samo da inspiriše nove nasilnike). Važnije od svega jeste što je život ove žene praktično uništen, što će je ubuduće svi identifikovati sa žrtvom koju su videli u medijima i što će joj se nasilnik na ovaj ili onaj način verovatno osvetiti čim izađe iz zatvora. Novinari i njihovi urednici o tome očigledno nisu razmišljali.

U kontekstu privatnosti i zloupotrebe sagovornika, inače nisu postojale nikakve granice. Kada je ubijena trogodišnja devojčica iz okoline Zaječara, nekoliko dnevnih listova objavilo je fotografiju na kojoj majka i baka ubijenog deteta spremaju odeću koju će joj obući nakon obdukcije. Sve je to bilo praćeno i njihovim zapomaganjem i opisom svakog dela garderobe.

Jasno je, naravno, da tu nema nikakvog javnog interesa i da toliko privatan detalj nije smeo da se nađe u medijima.

Istraga „izdajnika“

Dugoročno možda najznačajnija pojava jeste sve češće prikrivanje informacija koje bi mogle da utiču na stav čitalaca. Iako se Kodeks novinara Srbije bavi i tom temom (u poglavlju 5), mediji koji su izveštavali o radu civilnog sektora, političkih neistomišljenika i nezavisnih medija često su svojoj publici uskraćivali deo informacija i tako ih navodili na željene (i uglavnom pogrešne) zaključke.

Dnevni list „Politika“ je krajem prošle godine počeo, a početkom 2016. nastavio s objavljivanjem tekstova o iznosima koje su kroz projekte dobijali mediji i nevladine organizacije, što je izazavalo burne javne debate. S jedne strane, podaci „Politike“ su u većini slučajeva bili tačni ili približno tačni. S druge strane, međutim, omalovažavan je značaj realizovanih projekata, nije objašnjeno za šta su sredstava zapravo trošena, ni koliki je pravi uticaj donatora na ono čime će se primaoci novca baviti. Isto tako, nije objašnjeno ni da ti i takvi mediji i nevladine organizacije plaćaju poreze u Srbiji i nikome ne kradu iz džepa.

Nakon što je Komisija za žalbe odlučila da su žalbe više organizacija na ovakvo izveštavanje „Politike“ opravdane, ovaj list uzvratio je višemesečnim napadima na Komisiju i na članove tog tela pojedinačno http://www.politika.rs/sr/clanak/350553/Pogledi/Kako-ucutkati-Jelenu

Za razliku od „Politike“, o čijoj se etičnosti još i može razgovarati, list „Informer“ je iste podatke o finansiranju civilnog sektora i medija koji o vladi kritički izveštavaju, plasirao tako da nema ni govora o javnom interesu i poštovanju bar elementarnih profesionalnih standarda: tu su svi koji su primili bilo kakav novac za bilo kakve projekte automatski označavani kao izdajnici i rušitelji ustavnog poretka – bez ikakvih objašnjenja. Nema zapravo ni pojedinca, ni organizacije, ni medija koji je izgovorio ili saopštio bilo šta negativno o Aleksandru Vučiću, a da se nije našao ili na naslovnoj strani, ili među udarnim vestima najtiražnijeg srpskog tabloida: fotografije ljudi koji vode te medije i organizacije, aktivista, novinara i glumaca bile su praktično neizostavan detalj na naslovnoj strani, čime je pod znak pitanja dovedena i njihova fizička bezbednost.

Lični progoni najčešće su se završavali privatnim tužbama ili krivičnim prijavama, a tek ćemo 2017. videti kakav je sudski epilog tih priča. U međuvremenu, NUNS je pozvao na bojkot „Informera“, pa je sve veći broj javnih ličnosti koje odbijaju da daju izjave za taj list, čak i ako su oni sami neposredna tema http://rs.n1info.com/a143841/Vesti/Vesti/NUNS-poziva-na-bojkot-Informera.html

Slučaj lista „Informer“ i političkih bitaka koje vodi u nečije ime donekle je specifičan u odnosu na sve ostale medije. Naime, čini se da se tu više uopšte ne radi o medijskoj etici, već o manje-više dirigovanom i u vrhu države koordinisanom tretmanu neistomišljenika. Za takvu tvrdnju nema konkretnih dokaza, ali je više nego indikativno da nadležno tužilaštvo nikada do sada nije postupilo u skladu sa svojim ovlašćenjima i sprovelo istragu o navodnim saznanjima „Informera“.

Ako novinari tog lista imaju dokaze da je, recimo, desetoro javnih ličnosti u zaveri za rušenje ustavnog poretka (a tvrde da imaju), dužnost je državnih organa da to istraže i utvrde da li je to istina ili ne. Pošto se to nije dogodilo, jedino logično objašnjenje jeste da su tekstovi „Informera“ samo jedan od metoda difamacije i diskreditacije pojedinaca i grupa u režiji same države.

Monitoring dnevne štampe, koju već dve godine sprovodi Savet za štampu, pokazuje da je ove godine bilo daleko više tekstova u kojima je prekršen Kodeks novinara Srbije, nego u 2015. (do novembra 2016, konačni rezultat za 2015. premašen je za čitavih 1000 tekstova).

Veći je problem, međutim, što je svaki od tih tekstova ostavio dalekosežne posledice, dodatno spustio ionako nisko postavljenu letvicu profesionalnih standarda i postavio čvrste temelje da u 2017, u kontekstu medijske etike, bude još gore nego što je do sada bilo.

Osim, naravno, ukoliko ne mućnemo glavom i shvatimo pravi značaj posla koji radimo i efekte koje on ima na život pojedinaca, ali i na život društva u celini.

Realizaciju projekta besplatne pravne pomoći i saveta iz etike podržala je organzacija Civil Rights Defenders.