Gosti N1 o aferi „Nedeljnik“: Nema dileme ko je naručilac (VIDEO)

Ministar odbrane Aleksandar Vulin je u izjavi dostavljenoj Tanjugu reagovao na autorski tekst Dragana Šutanovca koji nije objavljen ni u jednom mediju, već ga je bivši ministar odbrane nudio na objavljivanje glavnom uredniku Nedeljnika Veljku Laliću, o čemu su se dogovarali elektronskom prepiskom.

Opozicija zahteva smenu ministra odbrane Aleksandra Vulina zbog očigledih dokaza da je imao uvid u elektronsku prepisku Nedeljnika i Dragana Šutanovca, dok novinarska udruženja traže od tužilaštva da istraži sumnje o prisluškivanju.

Janjić kaže da je očigledno ko je korisnik te usluge, kao i da nema dileme oko naručioca.

„Apsolutno, jedini korisnik je ministar, tu nema dileme oko naručioca, on je koristio informaciju. Ako država zaista traga za tim ko je presreo informaciju, treba da pita samu sebe, odakle je njen ministar dobio informaciju koja je presretena. Bilo da je koristio privatne službe ili državne, svakako je to uradio na način koji nije prihvatljiv“, kaže Janjić.

Vukašin Obradović misli da je stvar potpuno jasna.

„Nema nikakvih dilema da je presretana komunikacija između bivšeg ministra i glavnog i odgovornog urednika Nedeljnika. Sad, na koji način, koja tehnika je korišćena i ko je naručilac bi valjalo dobro proučiti, jer mislim da ovo već postaje ozbiljno i opasno i po novinare i po javnost uopšte“, kaže Obradović.

Janjić ističe da je u pitanju prekršaj, koja god tehnika da je korišćena.

„Otkud ministru pravo da koristi privatne izvore da bi se obaveštavao o nečemu, a ako su državne službe, onda za to mora da postoji neki javni interes, neki zahtev za prisluškivanjem. Stvari su vrlo jasne. Mislim da je ovo samo jedan u nizu događaja koji pokazuju kako se državni resursi upotrebljavaju u političke svrhe“, kaže on.

Janjić dodaje da je to „ogroman problem koji opterećuje javni život u Srbiji“.

„Drastična zloupotreba državnih organa“, kaže on.

Obradović je apsolutno siguran „da se neko u ovoj državi bavi i kritički nastrojenim novinarima i opozicionim političarima“.

„Mislim da je prilično naivno očekivati od države koja prisluškuje i presreće razgovore da ona sama ispituje sebe i dokazuje svoju krivicu“, kaže, dodajući da bi trebalo formirati nezavisno anketno telo koje bi se bavilo ovakvim slučajevima.

Janjić dodaje da imamo formirane nezavisne kontrolne organe koji bi trebalo da vode računa o ovakvim stvarima.

„Ovo je zaista jedna krupna stvar koja se, nažalost, ne vidi dovoljno u našim medijima i u našem javnom diskursu“, kaže on.

Obradović je ispričao da je i sam bio akter jedne situacije koja podseća na ovu.

„Ovu slučajevi pokazuju samo vrh ledenog brega. Treba se pozabaviti ovom temom, jer očigledno da i ovaj slučaj pokazuje da imamo osnova da sumnjamo da se veliki broj ljudi nalazi pod tzv. merama i pitanje je kada će te informacije biti korišćene i u koje svrhe“, kaže Obradović.

Janjić ističe da su novinari uvek bili prisluškivani na neki način.

„Ali, u neka ranija vremena su prisluškivani pre svega zato što su bili u kontaktu sa raznim bezbednosno zanimljivim osobama. Ovde, međutim, imamo sve više slučajeva gde su novinari prisluškivani zbog onoga o čemu će da pišu. Ne možemo da zamišljamo da živimo u idealnom svetu gde niko nikoga ne prisluškuje, ali se teži da se to nekako uradi zakonski, da se zna šta se ne sme. To je uvođenje diktature ideja, vi hoćete da naredite šta sme da se priča, a šta ne“, smatra Janjić.

Obradović dodaje da „imamo vlast koja želi apsolutno da kontroliše sve medije“.

„Kada imate takav sistem, takav odnos prema medijima, naravno da će se primenjivati sva sredstva prema onom malom broju kritički nastrojenih medija. Za mene lično, sve što se sada desilo ne predstavlja nikakvo iznenađenje, jer ova vlast želi da kontroliše informacije. Mediji su njen krvotok, trudiće se da drži pod kontrolom što je moguće više i redakcija i informacija. Ovo što se desilo predstavlja suštinski odnos vlasti prema nezavisnim medijima“, rekao je Obradović.

Janjić ističe da tu ima nečega što bi mogao da opiše kao „potpuni amaterizam“.

„Zahvaljujući nesposobnosti, da se blago izrazim, mi imamo u javnosti očite dokaze da država prisluškuje. Ti dokazi moraju da budu tretirani, od suštinskog je značaja da se ovo procesuira, da se vidi zašto se dogodilo“, kaže Janjić.

Obradović smatra da se radi o „nespretnosti, ali i da govori o bahatosti vlasti“.

„To nas posebno zabrinjava. Jer kad vi sebi dozvolite da bez prethodne kontrole izađete u javnost sa jednim komentarom teksta koji nije objavljen, to govori o samoj prirodi vlasti. To pokazuje da se ova vlast ne libi niakkvih metoda kada su u pitanju politički protivnici. Ova vlast je medije pretvorila u političke protivnike, to je suštinski naš problem. Imamo problem sa vlašću koja na medije ne gleda kao na četvrti stub demokratije, nego četvrti stub vlasti – tu su mediji da pomažu vlast, a ne da informišu javnost“, kaže on.

Ističe da se „ona u skladu sa tim i ponaša – kao vlasnik svih medija u Srbiji“.

„A kada imamo neku nemirnu decu, onda ih disciplinujemo na razne načine. To je, čini mi se, suštinski problem ove vlasti i medija u Srbiji – vlast posmatra medije kao sredstvo da se dođe na vlast i da se ostane na vlasti što više“, kaže Obradović.

Sa tim se slaže i Janjić.

„Mediji se doživljavaju kao alat za održavanje na vlasti“, kaže Janjić.

Rodić: Nije nemoguće doći do onoga ko generiše napad, ali je teško

Stručnjak za informacionu bezbednost profesor Boško Rodić rekao je u razgovoru za N1 da je sve aktuelniji problem informacione bezbednosti.

„Kada je u pitanju presretanje, još sedamdesetih godina moj profesor je govorio o tzv. pasivnom napadu. To je presretanje, prisluškivanje i preticanje. U njegovoj priči, to je jedan od najpodmuklijih napada, gde mi teško, skoro nikako ne možemo naći onog ko nas napada“, kaže on.

Ističe da nije nemoguće doći do izvora onog ko generiše taj napad, ali da je jako teško.

Kako je rekao, zakonska ograničenja su jako problematična.

„Tek pre možda pet, šest godina je izašao Zakonik o informacionoj bezbednosti, do tad ga Srbija nije ni imala. Dobar je, bolje ikakav, nego nikakav“, kaže on.