Hoće li da ukinu pravo porodici Ćuruvija da kažu šta misle i osećaju: Reakcije na novu tužbu protiv Fondacije

Kao i u slučaju Radonjića, tužba se odnosi na saopštenje u kome je fondacija izrazila neslaganje sa presudom. Zbog povrede ugleda i časti, i Kurak od fondacije traži odštetu od 500.000 dinara.

Miroslav Kurak bio je optužen kao neposredni izvršilac ubistva Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. godine. Tokom čitavog suđenja koje je počelo 2015. godine, bio je u bekstvu, pa mu je suđeno u odsustvu.

„Četvrt veka posle ubistva i devet godina sudskog procesa, koji je za porodicu, prijatelje i poštovaoce Slavka Ćuruvije bio traumatičan i apsurdan, procesa na čijem kraju su izgubili svaku nadu da će dočekati pravdu, očigledno da tu apsurdu nije kraj. Da li bi za ovo društo najpravedniji ishod procesa za ubistvo Slavka Ćuruvije bilo kažnjavanje Fondacije koja nosi njegovo ime? Fondacije koju je osnovala njegova porodica? Da se i njima ukine pravo da kažu šta misle i kako se osećaju“, komentariše novu tužbu za NIN, jedan od najbližih Ćuruvijinih saradnika, Perica Gunjić, urednik Cenzolovke.

I Fondacija je ocenila da nova tužba predstavlja nastavak pritiska na tu organozaciju, ali i nastavak progona ubijenog novinara. «Nakon dve prvostepene presude kojima su četvorica ranije optuženih proglašeni krivim i konačnog oslobađanja zbog nedostatka dokaza u februaru ove godine, zločin nad novinarom i vlasnikom Dnevnog telegrafa i Evropljanina ostaje nekažnjen i nerazrešen», ocenjuju u saopštenju.

Uprkos pritiscima, poručuje porodica, njena misija ostaje ista – insistiranje na pravdi za ubijene novinare, ali i sve medijske radnike koji zbog svog rada trpe nasilje, pretnje i pritiske.

„Može im se da zahtevaju kažnjavanje svih nas koji smo tražili istinu i pravdu“

U intervjuu koji je Gunjić objavio u Cenzolovki sa Jelenom Ćuruvijom neposredno nakon tužbe Milana Radojića, Ćuruvijina ćerka je rekla da je istina o njenom ocu za našu političku stvarnost preteška. «Lakše je da se meni zapreti i zabrani da znam istinu. Četvrt veka nije bilo dovoljno pravosuđu ove zemlje da utvrdi ko je odlučio da mog oca “ne bude” i ko je tu odluku sproveo. Računa se da je to sasvim dovoljno vremena da zaboravimo kako i zašto ga nema ili da izgubimo volju da zapitkujemo. Možda društvo i može da se natera na zaborav, ali ja koja nosim teret „prokletstva“ ćerke žrtve političkog ubistva, ne mogu i neću”, rekla je Jelena Ćuruvija.

Za nju je, kaže, neprihvatljivo da i njena istina bude sudski stav da istine nema i da ne može da se zna. „Ne mogu svoj um i srce da očistim od svega što sam saznala, čula i videla u ovih predugih 25 godina i da se pravim kako nisam došla do vansudske istine. Do iste one do koje bi došlo i pravosuđe u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom vremenu. Takva istina je za naše sudove neizreciva. Za našu političku stvarnost, takva istina je nepotrebna, čak štetna. Preteška je. Lakše je da se i meni zabrani da znam istinu. Da mi se zapreti ne bih li je zaboravila. Ili barem zaćutala. Od mene se valjda očekuje da pustim da mi otac počiva u miru na način koji neće uznemiravati njegove ubice”, navela je Jelena Ćuruvija.

Osnivanje Fondacije je inicirala, kako je rekla, sa ciljem da doprinosi stvaranju društva u kojem novinarstvo neće biti smrtonosna profesija, u kojem će ubice stizati pravda. “Sada tu fondaciju tuže i guše. Zašto? Prosto – može im se. Može im se da zahtevaju kažnjavanje svih nas koji smo tražili istinu i pravdu. Da nam to više ne padne na pamet. Tragediju pretvaraju u farsu i još očekuju da im tapšemo. Ili bar da ćutimo“, zaključuje Jelena Ćuruvija

Novinar i vlasnik listova „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“ Slavko Ćuruvija ubijen je sa više hitaca 1999. ispred zgrade u kojoj je živeo u Svetogorskoj ulici u Beogradu.