Hoćeš li se izboriti, Verice?

„Počeo je karakter da mi se menja i to je moralo da prestane. Da ne bi konačno uspeli u nameri da me preobrate kao ličnost.“

Verica Marinčić, novinarka iz Inđije, kako sama priznaje, „na trenutak je poklekla“ posle godina uvreda, pretnji i pritisaka zbog posla kojim se bavi.

„Bila sam na korak od toga da od mene naprave agresivca. Da kažu: ‘Evo o čemu smo mi sve ove godine govorili’. Nisam želela to da dopustim. Nisam takva i neću takva da postanem“, kaže Verica Marinčić.

U ovom trenutku lokalni portal IN Medija, koji ona uređuje, upleten je u čitav niz skupih sudskih postupaka.

Prethodno, oni su objavili kako je Opština Inđija, u sklopu svojih redovnih promotivnih aktivnosti, deci školskog uzrasta podelila – med za potenciju.

U prvom od sedam slučaja sud je naložio da IN Medija isplati 100.000 dinara odštete zbog izazivanja duševnog bola jednog deteta, uz dodatnih 60.000 za sudske troškove.

Ta količina stresa, toliki potres… Bio je to stres za ceo organizam, da u jednom trenutku uopšte nisam mogla da se prebacim na svakodnevne aktivnosti

Presuda nije pravosnažna i najavljena je žalba. Očekuje se još šest presuda od ukupno sedam sličnih tužbi u kojima se tvrdi da su deci povređeni privatnost i dostojanstvo.

Sedam ovakvih nepovoljnih sudskih epiloga pretilo bi da stavi katanac na vrata možda i svih lokalnih redakcija u zemlji.

U IN Mediji tužbe vide kao SLAPP (Strategic lawsuits against public participation), dakle, kao postupak koji za cilj nema istinu ili pravdu. Ideja je, naprotiv, strateško zastrašivanje i ućutkivanje.

U razgovoru za Cenzolovku, Verica Marinčić govori o tužbama s kojima se suočavaju. Opisuje „tenziju i stres“ koji se u takvim situacijama stvaraju u malim redakcijama i kako sa svojim najbližim saradnikom „samo što se nije poubijala“.

Posebnu pažnju novinarka iz Inđije pridaje potrebi psihološke podrške, koja je njoj i njenim kolegama ponekad važnija od pravne ili finansijske.

Cenzolovka: Stanje na terenu, ukratko, izgleda ovako: Vlast nije odgovorna za ono što je uradila. Medij je taj koji je odgovoran kada – istinito – prenese da je vlast uradila baš to što je uradila. Kako dolazimo do ovakve zamene teza?

Verica Marinčić:  Da, nekim čudom došli smo u situaciju da smo mi krivi što je med za potenciju podeljen deci u vreme predizborne kampanje. U vreme funkcionerske kampanje i u vreme zloupotrebe dece u političke svrhe. Mi smo krivi.

Sam sud je utvrdio da vest jeste od javnog značaja i da nije ništa sporno u pogledu njene istinitosti. Ali kažu da smo mi fotografiju iskoristili u lošem kontekstu i time naneli duševnu bol deci.

Ta fotografija i dalje stoji na zvaničnom sajtu Opštine i dostupna je svim medijima. Ali eto, tako su zamenili teze.

Sve je potpuno suludo

Cenzolovka: Prva plava koverta s tužbom je na tvoju adresu stigla još u martu. Usledile su nove. U svakoj se zahteva suma od 200.000 dinara. Kako jedna mala redakcija reaguje na tako velik izazov?

Marinčić: Uopšte nije prijatna situacija da vas neko optuži da ste zloupotrebljavali decu i da ste izazvali njihov duševni bol.

To nije bila ideja, niti je u tom smislu vest plasirana. To je bila vest od javnog značaja. Kako se lokalna samouprava uopšte odnosi prema građanima? Zbog čega se daje taj poklon? Zašto deci? Zašto se tako nešto uopšte nabavlja za potrebe lokalne samouprave?

Nisu pokušali da demantuju, nisu rekli da je laž. Prvi korak čak je bio da se predsednik karate kluba u kojem treniraju ta deca izvinjavao predsedniku opštine Vladimiru Gaku što smo mi napisali tu vest. Sve je potpuno suludo.

Osetila sam potrebu da kanališem svoje emocije, da ne bi dovelo do nečeg ozbiljnijeg. Da smirim sebe iznutra i da ne postanem nešto što nikada nisam bila

Cenzolovka: Tvoj kolega Miodrag Blečić nedavno je izjavio da su tužbe dovele u pitanje opstanak jedinog nezavisnog medija u Inđiji. Kako se nosiš s tim pritiskom?

Marinčić: Za nas je to bio potpuni šok. I pored toga što su neki od roditelja najavili tužbu. Jedna majka me zvala i telefonom. Ponudila sam joj da dođe kod nas, da ispriča svoju stranu priče. Nije se pojavila.

Onda je svake nedelje počela da stiže nova tužba. Svakog utorka smo dobijali po jednu, tako da je došlo do ukupno sedam tužbi za osmoro dece.

Ta količina stresa, toliki potres… Bio je to stres za ceo organizam i u jednom trenutku uopšte nisam mogla da se prebacim na svakodnevne aktivnosti.

Te tužbe su obimna dokumentacija. Morali smo sve to da iščitamo, skeniramo, šaljemo advokatu… I tako svake nedelje. Taman malo dođete sebi, stiže nova i tako do beskraja.

Kako kanalisati emocije

Cenzolovka: Novinari koji se suočavaju s tužbama kažu da to neminovno utiče na dinamiku unutar same redakcije. Koliko god da si oprezan, znaš da to možda neće biti dovoljno. Kako to utiče na izbor tema? Menja li se pristup? Dolazi li do odluka da se o pojedinim ljudima ili događajima ne piše?

Marinčić: Autocenzura jeste cilj SLAPP tužbi. Jedna vrsta zastrašivanja.

Međutim, nas je samo dvoje u redakciji i prosto nemamo taj luksuz da se posvetimo i prepustimo stresu. Morali smo da teramo napred. Ne može da stane posao zbog neplanskih stvari.

Mi smo imali tu, da tako kažem, ‘sreću’ da smo bili na treningu o SLAPP tužbama i učili o tome kako da postupamo kada saznamo da smo žrtve. Nismo dugo čekali da na svom primeru vidimo kako to izgleda.

Psihoterapija mi je mnogo pomogla

Cenzolovka: U NUNS-u ocenjuju da mediji koji se suoče sa SLAPP tužbama mogu računati na pravnu i finansijsku pomoć, ali da to nije dovoljno. U svom autorskom tekstu pišeš o psihološkoj podršci. Kažeš da terapija za tebe nije „agresivna promena“, već da zahteva da „učestvuješ, budeš iskren i veruješ drugoj strani“?

Sedam ovakvih nepovoljnih sudskih epiloga pretilo bi da stavi katanac na vrata možda i svih lokalnih redakcija u zemlji

Marinčić: Da, osetila sam potrebu da kanališem svoje emocije, da ne bi dovelo do nečeg ozbiljnijeg. Da smirim sebe iznutra i da ne postanem nešto što nikada nisam bila.

Počelo je da se u meni rađa neko novo biće koje je željno osvete. Bila sam puna besa i počela sam da ga ispoljavam prema ljudima koji nisu ništa krivi.

Nije nikakva sramota da odeš i pomogneš pre svega sebi.

Cenzolovka: Upravo o tome se radi kada primetiš da si „zatečena činjenicom da kolege novinari odbijaju tu vrstu pomoći“, jer smatraju da nemaju problem. Koliko je, po tebi, važno da novinari imaju dodatni način da kanališu sve ono što se u nama taloži godinama?

Verica Marinčić: Psihoterapija se u mom slučaju pokazala kao dobra praksa.

Nas dvoje smo pod tolikom tenzijom zbog toga što je u pitanju i sam opstanak medija. Zbog pritiska s tužbama, osude javnosti… Dovelo nas je do toga da samo što se nismo nas dvoje poubijali, toliko je velika tenzija.

Psihoterapija mi je mnogo pomogla i mislim da bi svi koji imaju takve unutrašnje borbe trebalo da razgovaraju s nekim ko je stručan. Potreban je neko da to kanališe i usmeri vas na pravi kolosek, to je suština.