Mislim da ima neke poetske pravde u blamaži koju je Suzanin šef, predsednik Srbije, doživeo u celom ovom fijasku sa sramotnom Ilustrovanom Politikom.
Zašto to kažem? Jer Đorđe Martić je samo spoljni saradnik Politikine kuće, čovek kom se daju zadaci: neko je od njega naručio tekst za naslovnu stranu u kom će se opoziciono nastrojeni novinari i javne ličnosti porediti sa besnim psima.
Martić je i 1999. samo izvršavao zadatak, kada je usred bombardovanja i uoči atentata na Slavka Ćuruviju, mog kolegu optužio da je izdajnik koji je tražio, i dočekao, NATO bombe.
Tada mu je zadatke davao Dragan Hadži Antić, direktor i glavni urednik Politike i Miloševićev intimus. A ovog puta? Ko god da je naručilac, mora da je bio čvrsto uveren da je sto posto pogodio Vučićev ukus…
Ne mogu da ne zamerim najmoćnijem čoveku u Srbiji što je mirno posmatrao pokušaje profesionalne rehabilitacije novinara poput Martića u Politici, kao da je neki bespomoćni posmatrač‚.
*Iz nove kolumne Ljiljane Smajlović
Ceo tekst pročitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 8. novembra, digitalno izdanje dostupno na novinarnica.net.
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Filmovi o novinarima i za novinare
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.