Da su sudije nezavisne u radu, a tužioci samostalni – garantuju i Ustav i zakon. Ali, kada sudski postupak, poput onog za ubistvo Slavka Ćuruvije, od početka do kraja prate brojne kontradiktornosti – da li je i kako moguće ispitati ceo postupak? Profesorka krivičnog prava odgovara da je to u teoriji moguće, ali da praksa pokazuje drugačije.
“Često se postupci pokreću sa nedovoljnim dokazima da bi se namirila javnost. Često se postupci obustavljaju kada nema razloga da se obustavljaju jer su neki viši interesi upleteni, a često se dešava da se postupci i ne pokreću uprkos javnim pritiscima da bi tako nešto trebalo uraditi. U krajnjem slučaju, to su sve zadaci tužilaštva, a na sudu je da donese odluku na osnovu dokaza koji su mu prezentovani”, navela je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu Vanja Bajović.
Da je moguće da se pokrene istraga istrage i postupka za ubistvo Slavka Ćuruvije, objasnio je juče tužilac Goran Ilić – ali samo ako postoji sumnja da je sudija ili tužilac počinio krivično delo, odnosno ako je sudija ili tužilac namerno u sudskom postupku doneo nezakonitu odluku u nameri da nekome pribavi korist ili nanese štetu. U tom slučaju, Vrhovno javno tužilaštvo mora da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, posle čega se utvrđuje da li je to učinjeno namerno.
“Postoji krivično delo kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika, koje faktički podrazumeva krivičnu odgovornost sudije ili tužioca, ako je do donošenja odluke na štetu ili u korist nekog lica došlo usled kršenja zakona od ovih službenih aktera. Sad, može da se radi ili o korupciji ili o nekom drugom, nedozvoljenom političkom ili bilo kakvom drugom uticaju. Međutim, da bi sudija ili tužilac bio odgovoran za ovo krivično delo – tužilaštvo, što je sada opet paradoks, mora da pokrene postupak protiv tog istog sudije ili tužioca i da on bude osuđen u krivičnom postupku. Osuda za bilo koje krivično delo ujedno predstavlja razlog za razrešenje sa funkcije sudije, odnosno javnog tužioca. Tako da u principu, teško mi je da bude optimistična da nakon ove oslobođajajuće presude bilo šta može da se promeni i očigledno da je pravda po neki put, to jest, često u raskoraku sa pravom”, pojasnila je profesorka Bajović.
Iako je, kako kaže sagovornica Markera, pravda često u raskoraku sa pravom, treba iskoristiti sva pravna sredstva kako bi se otklonila bilo kakva sumnja. A sumnju bude dve prvostepene presude koje su Markovića, Radonjića, Romića i Kuraka osudile na ukupno 100 godina zatvora, da bi na kraju bile preinačene u oslobađajuću presudu.
Kako za isto krivično delo, sa istim dokazima, potpuno različite presude?
U slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije, dokazi su bili isti kada je optužnica podignuta, kada je prvostepeni sud dva puta osudio optužene na ukupno 100 godina zatvora, ali i kada je Apelacioni sud odlučio – da nisu krivi za ubistvo Slavka Ćuruvije. Kako su za isto krivično delo, sa istim dokazima, moguće dve potpuno različite presude?
Situacija u kojoj jedan sud osudi optužene, a drugi sud ih oslobodi, nije neuobičajena u Srbiji, kaže profesorka krivičnog prava.
“Treba videti na kojim dokazima je prvostepeni sud zasnovao svoju presudu. Treba videti na osnovu čega je Apelacioni sud zapravo ukinuo takvu presudu, odnosno preinačio takvu presudu u oslobađajuću. Da li se tu radi isključivo o dokaznom deficitu, ili se radi o određenim procesnim nepravilnostima”, izjavila je za emisiju “Marker” profesorka krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, Vanja Bajović.
U sudskom postupku za ubistvo Ćuruvije, optužnicu je potvrdio sud, što znači da dokazi postoje. Potom je prvostepeni sud doneo osuđujuću presudu ali, mimo optužnice, naveo NN lice kao izvršioca zločina, iako se u optužnici navodi da je izvršilac bivši pripadnik rezervnog sastava DB-a Miroslav Kurak. Presuda van okvira optužnice upravo je razlog zbog kojeg je Apelacioni sud vratio predmet na ponovno odlučivanje. I drugi put je doneta ista, osuđujuća presuda. Apelacioni sud, ipak, na kraju odlučuje o svim dokazima i donosi oslobađajuću presudu. Ako Apelacioni sud danas tvrdi da nije bilo dokaza za osuđujuću presudu, zašto nije preinačio prvu prvostepenu presudu i oslobodio optužene?
“Stepen dokaza za potvrđivanje optužnice i za donošenje osuđujuće presude je različit. Da bi se presuda potvrdila, potrebno je da postoji opravdana sumnja, znači dokazi koje ukazuju na opravdanu sumnju da je neko lice učinilo krivično delo. Ako bi sama optužnica bila dovoljna za osuđujuću presudu, tim samim suđenja ne bi bila ni potrebna, zašto? Ne bi donosili presudu na osnovu optužnice. Dakle, dokazni stepen, značaj dokaza koji se prilažu prilikom optužnice je drugačiji od onih koji se prilažu na glavnom pretresu. Optužnica se potvrđuje pred vanpretresnim većem. Međutim, kasnije, poenta suđenja i jeste u tome da ono što je potvrđeno optužnicom, da se van svake razumne sumnje, da sud nema apsolutno nikakvu sumnju da je lice koje optužnica tereti učinilac krivičnog dela”, pojasnila je profesorka Bajović.
Iako su četvorica funkcionera DB-a prvostepeno osuđena na ukupno 100 godina zatvora, četvrt veka posle ubistva Slavka Ćuruvije, za to ubistvo – niko nije kriv.
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Filmovi o novinarima i za novinare
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.