Brankica Stanković za naš list navodi da je na nove pretnje reagovala samo Stalna radna grupa za bezbednost novinara i premijerka Srbije.
“Oni su saopštenjem osudili pretnje. Takođe, saopštenjem su se oglasili ANEM, NUNS, UNS i Fond Slavka Ćuruvije. A pravu podršku, kao i do sada, zapravo imam od sebi najbližih ljudi“.
Kako to da nadležni organi nisu čuli da vam se ponovo preti?
Nije čuo samo onaj ko nije hteo. Skandiranje i to cele tribine, veoma bučno, trajalo je oko tri minuta. Dešavalo se u punoj sportskoj hali, na događaju koji je prenošen na televiziji. Čuli su svi prisutni, uključujući pripadnike MUP-a koji su obezbeđivali utakmicu, ali i i sprotske novinare koji su pratili događaj, kao i svi oni koji su prenos gledali. Nakon toga snimak je objavila i Insajder televizija.
Jedino što je Ostoja Mijailović, predsednik KK Partizan, imao da kaže povodom toga je da “uvredama nije mesto na sportskim priredbama” i da “smo svedoci da neki postupci iz prošlosti nekada izazovu reakciju koja možda nije primerena”. Kako komentarištete ovakvu njegovu izjavu?
Svima je jasno da ovde nije u pitanju uvreda, već preteća poruka čiji je cilj zastrašivanje. Nije meni neko poslao poruku u Inbox u kojoj piše „Brankica kurvetina“, pa da bude „uvreda“. Kada takvu i niz drugih kvalifikacija skandira cela tribina koju predvode huligani, to predstavlja pretnju i nikako drugačije se ne može tumačiti.
Zašto se i država, a i uprave klubova, i dalje povlače pred huliganima?
Novinari Insajdera godinama postavljaju to pitanje i ukazuju na problem koji postoji, ali odgovora nema. To nam govori da je država od te borbe odustala uprkos tome što su se svi zaklinjali da je država jača od huligana. Kada oni koji vode državu i institucije budu želeli da primenom zakona pokažu svoju snagu, onda će to i uraditi. Samo tako se dokazuje da niko nije jači od sistema i države, pa ni huligani koji su pretnja i za državu i za društvo. Svi smo svedoci toga da su tribine često regrutni centar za one koji postaju i pripadnici organizovanih kriminalnih grupa. Veljko Belivuk je zajedno sa svojom grupom sada optužen za više ubistava, a on je na tribinama Partizana nasledio mesto vođe posle Aleksandra Stankovića koji je ubijen u mafijaškom obračunu.
Stanković je, kao što znamo, prvo bio navijač Zvezde, pa postao vođa navijača Partizana. Sada smo ušli u fazu u kojoj posle hapšenja Belivuka i pokretanja drugih procesa imamo situaciju u kojoj se kriminalne grupe bore na prevlast. To se prenosi i na tribine na kojima ponovo vidimo osuđivane kriminalce. Naravno da to kao novinari Insajdera pratimo u kontinuitetu, ali se nadamo da svoj posao radi i država. Nereagovanje na pretnje – nažalost izaziva sumnju.
Interesantno je da mnogi političari, pa i sam državni vrh imaju veći stepen osetljivosti kada neko njima preti. Trebalo bi da znaju da su bezbednosne pretnje – pretnje bez obizira na to o kome se radi.
Da li su huligani nečim ohrabreni da prave nerede i upućuju pretnje? Čime?
Ohraberni su činjenicom da već godinama nema ni pravovremenih ni adekvatnih reakcija, a ni zakonskih sankcija.
Da li ćete vi nešto preduzeti povodom novih pretnji?
Šta tačno ja mogu da preduzmem? Da podnosim prijavu i vodim lični rat i sudske sporove? Ne pada mi na pamet. Ovde ništa nije lično, ovo je problem države na koji ukazujemo godinama. Insajder postoji 18 godina a već punih 13 se intenzivno bavimo baš tom temom. Rešenje problema je na nadležnim institucijama.
Posle 13 godina našli ste se praktično u istoj situaciji. Kako to objašnjavate?
To što su huligani izabrali isti sadržaj skandiranja kao i pre 13 godina je jasna poruka – „mi smo ponovo tu i možemo šta hoćemo“. Niko nije naivan da misli da oni, zato što skandiraju “B92 policijska emisija..“ ne znaju da onaj B92 više ne postoji, da Insajder više nije emisija koja se emituje na B92 već da je sada Insajder televizija. Baš zato što sve to znaju, jasno je da su hteli da poruče da su neuništivi i da su, i pored zatvorskih kazni na koje su bili osuđeni, ponovo preuzeli tribine. To su isti oni o kojima smo radili serijal „(Ne)moć države“ 2009. godine. Da se ne lažemo, svima je sve jasno samo što svi ćute, ali i ćutanje je odgovor.
Da li ste uplašeni za svoju bezbednost?
Mogla bih i ja Vas da pitam da li biste Vi bili uplašeni? Ali ni taj Vaš a ni moj odgovor na to pitanje u ovom slučaju nije važan. Sve što se desilo treba da zabrine institucije sistema i sve one koji doprinose atmosferi linča, one koji ne reaguju i koji stvaraju situaciju u kojoj je samo pitanje dana kada će nekome nešto i da se desi.
“Ne postoji novinarska solidarnost”
Iz raznih evropskih organizacija i dalje upozoravaju da je u Srbiji ugrožena sloboda medija i bezbednost novinara. Šta vi mislite?
Meni je i to licemerno. O ugroženosti slobode pa i medija može da se govori tek kada ona postoji. Ovde prava sloboda medija, nažalost, nikada nije postojala. Tome doprinose i razni vlasnici medija, brojni urednici jer se često povlače kako bi se dodvorili onima koji su na vlasti. S druge strane, postoje i oni koji rade pre svega u svom interesu, a ne u interesu javnosti.
Za takvu situaciju krivo je i fabrikovanje medija koje prouzrukuje nedovoljan broj kvalitetnih novinara, ali je mnogo pogubnije to što novinarska solidarnost ne postoji. Nema je ni kada je u pitanju odbrana profesije, ali ni kada je u pitanju ugroženost novinara.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.