Ispovest! Nenad Paunović: Pustite me (bre) da živim!

Boldirani kurziv

Moja drugarica iz detinjstva i mladosti, Jasmina (živi dugo u Beogradu), pre neki dan, ne sećam se povoda, ima ih mnogo u poslednje vreme, poslala mi je poruku:

Dragi stari druže,

Male ptice uvek lete u jatu, orao uvek leti sam! Nastavi da letiš i ne brini, krila su ti od istine!

……………………………………………………………………………..

…nedavno, na svom storiju napisao sam…

Srbiji su bila potrebna samo četiri dana da me upozna, nekim mojim sugrađanima očigledno to ne uspeva 44 godine.

……………………………………………………………………………………

Nedelja, 25. decembar, 17.30 h

Samo petnaest minuta posle železničke nesreće i užasnih trenutaka na Koridoru deset, dobio sam informaciju o tragediji.

U 17.30h Nikola i ja, bili smo na Kružnom toku za Belu Palanku, dalje nismo mogli.

Nisu dali! Osećao se amonijak.

Pola sata kasnije tekst je izašao na Portalu Pirot Plus online.

U pola devet iste večeri, sazvan je Štab.

……………………………………………………………………………………..

Ponedeljak, 26. decembar 9h

Noć sam proveo loše. Čim se razdanilo, odlučio sam da odem tamo. Moj prijatelj krenuo je sa mnom. Na raskrsnici kod Tigra , gužva šleperi, uspeo sam nekako da promaknem, rekavši da sam na zadatku, da moram.

Automobili u jarku, širom otvorena vata, polomljeni prozori, lančani sudari. Na Koridoru kolona šlepera otvorenih vrata.

Prijatelj je ostao.

Krenuo sam!

Stotinu metara dalje, stari put Pirot – Niš, prešao sam most, krenuo kolskim putem do reke i pruge. Imao sam masku i debeo zimski šal.

Ni slutio nisam. Nema to u snovima! Na deset metara od pruge i pedesetak metara od lokomotive tog voza koja je još uvek radila, ispod nadvožnjaka na Koridoru 10, video sam nepomično telo čoveka . Glava u travi, cipele ,,potpetene” kako mi kažemo!

Ljudi, mrtav čovek! Niko me nije čuo.

Zvao sam Hitnu pomoć, 192 zauzeto, gradonačelnikov telefon je jednom zazvonio i prekinuo. Znam zbog čega.

Javio se dežurni u Hitnoj pomoći!

Nastavio sam prugom, prošao lokomotivu, osetio neku muku u grudima, peklo me malo u grlu.

Nazad!

Bežao sam dugo, promašio sam put. Padao, zastajao, trnje svuda, uspeo sam da se popnem na stari put.

Kasnije je ta ista Hitna pomoć došla po mene! Nizak pritisak, saturacija, kiseonik u venu. Ma kakva Bolnica.

…………………………………………………………………

Ponedeljak, 26. decembar

Došao je Goran Vesić, ministar, možda baš u isto vreme kada sam pronašao nepomično telo, držao je Konferenciju za novinare.

……………………………………………………………………

Utorak, 27. decembar, pre podne, ne sećam se vremena

Došla je Irena Vujović, minstarka životne sredine. Prilikom ranijeg obilaska regionalne deponije, ljubazno je odgovarala na moja pitanja o radu HE Pirot i smrti devojčice od 17 godina u ispusnom kanalu.

Od nedelje, do utorka na naš fejsbuk, na mejl, stiglo je na stotine komentara, pitanja.

Imao sam nekoliko svojih, preneo i neka od brojnih vaših pitanja koja su stigla. Uvek nastojim da poštujem dileme naših sugrađana.

Ministarka nije bila raspoložena da odgovara, kao prošli put.

Zašto je tako odgovarala, čak sam doživeo i uvredu, zaista ne znam. Zadatak novinara na konferencijama za novinare je da pitamo. Tako se i skup zove. E sad što drugi ne pitaju…

…………………………………………………………………………………………

Situacija je bila vanredna. Tako je proglašena. A kada živimo u takvoj neizvesnosti, onda je novinar dužan da obaveštava uplašene ljude.

I ja sam izveštavao.

Danas je osamnaesti dan. Juče nisam bio tamo i još jednom pre neki dan. Bio sam ,,ubijen”, ljut na sebe…

Do cilja gde sam želeo da odem, nisam uspeo u dva navrata. Jednom su mi zapretili hapšenjem, postavili traku i drugi put, kada mi je je mladi policjac rekao da ne bi trebalo da idem niz put preko puta cisterni, imaće on problem.

Nisam otišao.

………………………………………………………………………

Subota, 7. januar Božić – od 11,30 do 15.30h

Događaj koji neću zaboraviti. Sigurno i mladić koga sam zamolio da krene sa mnom. Imao je dron.

Sve se zna, svaki detalj. Mediji su to ispričali. Moj advokat Srđan Mitić, juče je išao u Tužilaštvo. Tužiteljke nije bilo. Nije bilo ni drona, ni prijave.

Poslao je podnesak Policiji.

……………………………………………………………………………..

Od 25.12.2022. do 10.01.2023 Svi moji i njihovi dani!

Pustite me (bre) da živim!

Osamnaest besanih noći. U tim danima, pokušavajući da budem najpre čovek, a potom novinar, držao sam se za sudbinu, molio Boga na Božić, palio sveće, bežao u samoću, pokušavajući da se pronađem.

Ko sam to ja?

Moji sugrađani znaju, navikli su to, da će Neša Paun da javi. Ako ne javi, nije se dogodilo.

Uvek sam govorio sebi, svojima, svom unuku nasledniku, studentu druge godine žurnalistike da ŽIVIM DA BIH RADIO!

Kakav sam ja to čovek?

Onaj ORAO moje drugarice Jase!

-Da li sam ja to negde pogazio svoju savest, uneo nemir među svoje, uterao strah u redakciju? Svi strepe!

-Da li je bilo tako normalno da Nikola i ja odemo te užasne nedeljne predvečeri na lice mesta !?

-Da li je bilo normalno da pokažem mojim sugrađanima, ma Srbiji, gde se to dogodila nesreća kakve još nema na Balkanu ?

–Zašto sam baš ja video mrtvo telo čoveka, sa čijom rodbinom, sinom, bratom i dan danji razgovaram?

–Da li sam slučajno znao!!!?

–Da li je zadatak novinara da postavlja pitanja?

–Da li sam bilo čime uvredio ministarku Vujović? Pitao sam ljudi. Imam pravo na to.

–Da li sam napao nepisane zakone policijske da prodjem tamo gde nije bilo zabrane i gde nije bilo policije ?

–Ko to može da zabrani novinaru da časno radi svoj posao?

–Da li sam ja zvao na desetine televizija, agencija, portala?

–Da li su na moj poziv mnoge kamere dolazile u Redakciju?

–Da li sam ja tražio od Jelene Obućine da učestvujem u njenom Dnevniku.

Nisam ljudi.

Noinari koji su me zvali imali su pravo na to ! Njihova procena bila je jasna!

E sad, kako su pisali naslove i kakve su poruke time slali, to je njihova stvar!

Da se razumemo. Sve one koji su tražili informaciju od mene potpuno sam razumeo. Možda bih i ja zvao. To je njihov posao.

Odakle su Kristi i onaj drugi dečko iz Sofije iz Nove i Btv čuli za nekog tamo Nešu Pauna?

Odakle Kirilu iz Programa Horizont moj broj da me svakog dana zove po nekoliko puta? Imao je pravo !

Život je ljudi ispisao te stranice i surovo ih ugurao u moju sudbinu.

Nisam nikoga zvao.

Nisam tražio podršku ni od koga.

Radio sam svoj posao, časno i jasno i sve što sam rekao I napisao

Svako je procenjivao kako mu volja, od političara, svih vas koji ste komentarisali.

Moje je bilo da živim da bih radio. Da sakrivam svoje (ne)raspoloženje od moje porodice, da ne govorim istinu mojoj ćerki Ivi da li sam u Sopotu, na Koridoru, ili u Policiji.

Da pred gomilu ispita, moj unuk Andrija strepi, gde li je njegov Neško!

Zašto ljudi tako?

Meni u 74 godine ne treba niti afirmacija, bilo kakvi komentari. Ali i to je vaše, svako ima pravo da kaže što misli.

………………………………………………………………

Moja dilema, ne strah, ne strahujem, ostalo mi je malo od života, da ga i ovako mogu pokloniti za dobro ovog naroda, ali je moja dilema i neverica u tome, šta hoće ovi ljudi?

Šta to smetam Policiji, šta smetam ministrima, šta smetam Vladanu Vasiću, kažite ljudi šta vam smeta moja istina o dogadjaju u kojem su živote izgubila dva čoveka, a nekoliko njih su još uvek na intenzivnoj nezi.

Radite kako hoćete, ja verujem u istinu, ja sam podanik istine I tako će ostati.