Ispred sudnice oči u oči sa prvostepeno osuđenima

Slavko Ćuruvija ubijen je za vreme bombardovanja. Samo prisustvo na sahrani bilo je demonstracija hrabrosti. Ipak, 20 godina kasnije na suđenjima prvostepeno osuđenim pred Apelacionim sudom, kada je najavljeno da će i odbrana i tužilac tražiti ponavljanje suđenja, ispred suda samo nekoliko novinara. U sudnici sedimo svi sa maskama na licu na razdaljni tako da izgleda da nas ima više nego što nas ima.

Da su danas ispred Apelacionog suda u Nemanjinoj došli svi koji su radili u medijima zajedno sa Slavkom Ćuruvijom, Nemanjina ulica bi bila zatvorena za saobraćaj. Da su došli svi oni političari, nevladini aktivisti, urednici i novinari koji su u prethodne dve decenije tražili da se pronađu i osude Slavkove ubice, imali bismo situaciju kao u Slovačkoj. Bila bi to adekvatna demonstracija solidarnosti, izražavanje želje da se pruži otpor nasilju nad novinarima, da se zaustavi nekažnjivost ubicama novinara. Da se ne samo simbolično apeluje od slučaja do slučaja da se neće dozvoliti neki novi teror države nad slobodom govora.

Umesto toga, dobili smo još jedno saopštenje, slično nizu sličnih koje smo potpisivali sve dok nije formirana Komisija za utvrđivanje ubistva novinara i dok nije započet proces.

Ovakva „da, ali“ saopštenja postala su naša sudbina i slika naše podeljenosti koju nikako ne uspevamo da prevaziđemo. Čak ni tragedija Slavka Ćuruvije ne uspeva da nas ujedini već kao da nas dodatno razdvaja u doba korone.

Na samo pedeset metara od Apelacionog suda, gde je danas počelo razmatranje žalbi, država je ubila premijera Đinđića. Neki od zaštićenih svedoka u ovom slučaju, na osnovu čijih svedočenja je osuđen veliki broj pripadnika Zemunskog klana, ubica i saučesnika, svedočili su i u ovom suđenju i teško teretili optužene.

I Slavka je, kao i Đinđića, ubila država, isti aparat.

Umesto istražne i sudske efikasnosti, imamo nedopustivo razvlačenje procesa i pokušaj obesmišljavanja, praktično bez mnogo otpora fragmentirane scene. Ponovo se propušta još jedan mogući katarzični momenat u kojem bi Srbija morala da se suoči sa demonima prošlosti. Neki oblik demonstracije brige za profesiju, kroz masovnije okupljanje novinara, bila bi osnova ne samo za katarzu već i za snaženje značaja profesije.

Umesto toga novinari su čekali suđenje u istoj prostoriji sa dvojicom prvostepeno osuđenih na 30 i 20 godina zatvora, koji kaznu izdržavaju u kućnom pritvoru. Zlokoban je prizor kada se sve pritom odvija pod zdravstvenim maskama na par kvadratnih metara.

U proteklih nekoliko nedelja članovi porodice Slavka Ćuruvije, nekoliko novinara iz Komisije za istraživanje ubistava novinara, Cenzolovke i UNSa dnevno je izražavalo brigu za sudbinu suđenja, razjašnjavajući pozicije, zahtevajući presudu na osnovu već izvedenih dokaza, informišući međunarodnu javnost, profesionalne asocijacije. Šta bi tek bilo da je to bila zajednička akcija cele medijske zajednice, da je svako dao neki svoj doprinos. Mislim da bi takvo pokazivanje profesionalne solildarnosti pokazalo i snagu zajednice koja postoji ali potpuno fragmentirana, nesvesna da će nestati ako se oko nedvosmislenih situacija ne okuplja.

Odluku tužioca Mandića da i on u svojoj žalbi traži poništavanje prvostepene presude i vraćanje na novo suđenje kritikovali smo kao nerazumljivu, jer je najveći broj dokaza već izveden. Pitali smo se zašto ponovo pred istim većem dokazivati dokazano, zašto tražiti poništavanje već donetih kazni, zašto ne dokazati kroz suđenje pred Apelacijom sve ono što je propušteno u prvostepenoj presudi.

Ne znam da li je tužilac taktizirao ili je i sam shvatio da je to bolja opcija. Na kraju iznošenja argumenata iz žalbe, podržao je predlog apelacionog tužioca i predložio da se ne poništava suđenje i ne vraća na novo suđenje, već je predložio da ovo Apelaciono veće otvori suđenje i sasluša nove dokaze i argumente koje je tužilac izneo u svojoj žalbi.

Tužilac je posebno istakao da je uvođenje NN izvršioca u presudu na osnovu svedočenja Branke Prpe, bez ikakvog osnova, jer je svedočenje Prpe o tome da Miroslav Kurak ne liči na ubicu, nepouzdano s obzirom na udarce koje je primila u glavu, pad i pogled bez naočara u situaciji kada ima veću dioptriju. Sa druge strane, manje pažnje i nepominjanje svedoka u presudi, onih koji su svedočili o saznanjima da su upravo Kurak i Romić egzekutori (Miladin Suvajdžić, Dejan Milenković, braća Simovići) dodatni je prostor za dokazivanje tvrdnji tužilaštva koje će ovo sudsko veće razumeti jer su neki od sudija učestvovali u donošenju presuda upravo na osnovu njihovih svedočenja.

Da se na ovaj način tužilac nije žalio, u nekom budućem sudskom procesu ne bi mogao da se poziva na iste tvrdnje koje su dokazane kroz ovaj postupak. To bi onda bio kraj bilo kakve mogućnosti da se donese pravedna presuda.

Prvi dan rada Apelacionog veća, prošao je sa ovim ohrabrujućim preokretom. U naredna dva dana advokati odbrane dobiće svoje vreme. Ostaje nam da se nadamo da će Apelaciono veće biti svesno istorijskog trenutka i da će otvoriti dokazni postupak i doneti presudu.

Oči sveta uprte su u Beograd, i po ishodu ovog suđenja procenjivaće se aktuelni trenutak kada je reč o slobodi medija u Srbiji. Jedino presuda biće neki garant da je Srbija izabrala da u budućnost ne ide sa teretom još jednog nekažnjenog političkog ubistva novinara.