Istraga kojoj se ne vidi kraj

Šest dana kasnije objavljen je prvi tekst o njihovom nestanku u “Večernjim novostima”, sa kratkim objašnjenjem da su se oni uputili ka kriznim područjima u Hrvatskoj.

U istim se novinama, 10. septembra  pojavljuju se potencijalni svedok koji tvrdi da su “zarobljeni u okolini Okučana”, te da ih je video “vezane za kamion”.

Na apel vlasti iz Moskve počinje intenzivnija potraga za novinarima, a pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) stacionirani u zoni gde su navodno nestali, dele fotografije novinara u nadi da će ih neko prepoznati, pišu Novosti.

Ko je anonimni svedok, kao i odakle mu informacije, nije poznato, niti se iko time kasnije bavio.

Viktor Nogin i Genadij Kurinoj, sva je prilika, prošli su Okučane, skrenuli prema bosanskoj granici, prešli reku Savu i uputili se ka Hrvatskoj Kostajnici.

Desetak dana posle nestanka, pojavila su se dvojica svedoka – uhvaćeni hrvatski vojnici koji su ispričali da su se novinari nekoliko sati zadržali u Kostajnici, osmatrali i snimali hrvatske položaje, a onda krenuli ka Petrinji i teritoriji koju su kontrolisali Srbi i JNA.

Iako se na osnovu natpisa u novinama neposredno nakon nestanka sovjetskih novinara, može zaključiti da je postojala nada da će biti pronađeni živi, 10. oktobra, zagrebački “Vijesnik” piše da su oni “najvjerovatnije mrtvi”, pozivajući se na saznanja istražne komisije, pristigle iz SSSR-a da otkrije šta im se dogodilo.

Srpska i hrvatska strana počele su međusobno da se optužuju za nestanak novinara.

Martićevi specijalci

Između Hrvatske Kostajnice i Petrinje nalazi se selo Komogovina, poznato po starom pravoslavnom manastiru. U Spomen-domu, pokraj crkvice, grupa lokalnih kavgadžija i kauboja, organizovana je početkom rata u specijalnu jedinicu policije, podređenu direktno tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Srpske autonomne oblasti Krajine Milanu Martiću. Kasnije, decembra 1991. godine, ova oblast postaće  Republika Srpska Krajina (RSK). Specijalna jedinica policije nazvana je Obučni centar Kaline Komogovina. Za komandanta je izabran Stevo Borojević (1959), zvani Gadafi.

Prema izveštajima JNA u periodu neposredno pred i nakon ubistva sovjetskih novinara, jedinica Kaline Komogovina optužena je za učestvovanje u pljačkama i ubijanjima civila.

Sve do početka 1992. godine granice i dalje nisu bile formirane. Jedno selo je moglo biti u rukama hrvatskih paravojnih formacija, a drugo, nekoliko kilometara dalje, pod kontrolom srpskih jedinica, tada još u velikoj meri zavisnih JNA. Kada su sovjetski novinari nestali, Hrvatska Kostajnica je bila pod kontrolom hrvatskih snaga, da bi nekoliko meseci kasnije ušla u sastav novoformirane RSK.

Kasnije istrage utvrdile su da su sovjetski novinari izgubili živote upravo u rejonu delovanja jedinice Kaline Komogovina, u zoni borbenih dejstava, ali sa hrvatskim položajima ostavljenim iza leđa. U trenutku otvaranja vatre, automobil se kretao ka srpskim barikadama.

Trideset godina kasnije, februara 2021, hrvatska policija podnosi prijavu Županijskom državnom tužilaštvu u Zagrebu protiv dvojice bivših krajinskih specijalaca za ratni zločin ubistva ruskih novinara.

Sada hrvatski MUP tvrdi da je na automobil novinara pucano sa oko stotinu metara udaljenosti, lakim pešadijskim naoružanjem, sa položaja iznad društvenog doma u selu Panjani, odmah na izlasku iz Hrvatske Kostajnice.

Dalje se u prijavi navodi da kada se vozilo zaustavilo, prvoosumnjičeni je prišao automobilu, zatekao novinare ranjene (prema nalazima sa lica mesta, meci su ih uglavnom pogodili u donji deo tela), od njih zatražio isprave, koje mu je Nogin i dao. Pošto je utvrdio da se radi o sovjetskim novinarima, izvadio je pištolj i likvidirao ih hicima u potiljak.

Drugoosumnjičeni se tereti da nije sprečio ubistvo, s obzirom na to da je po višoj hijerarhiji u jedinici to mogao da učini, i da je učestvovao u prikrivanju tragova. Uzeta novinarska oprema, zapaljen je automobil, a izgorela olupina sa posmrtnim ostacima odvezena do reke Sunje u Donjim Kukuruzarima, gde je bačena u rečno korito.

Olupina automobila pronađena je 1992. godine, ali su umesto leševa novinara, navodi hrvatska istraga, podmetnuta ugljenisana tela hrvatskih vojnika, sa objašnjenjem da su oni još ranije oteli Nogina i Kurinoja, te im oduzeli automobil.

Tela Nogina i Kurinoja su u mesecima nakon zločina, prema policijskoj prijavi, izvađena iz olupine i zakopana na nepoznatoj lokaciji. Do danas nisu pronađena.

Višegodišnja istraga

Vođenje istrage je još na samom početku prebačeno sa lokalnog na najviši – međunarodni nivo. U Moskvi je formirana Istražna komisija, koja je odmah 1991. poslata u Beograd, a potom upućena na teren u rejon gde su novinari zadnji put viđeni. Unutar-političke turbulencije u SSSR-u su usporile rad državne komisije.

Na inicijativu novinara Vladimira Mukuševa, člana Vrhovnog Sovjeta Rusije i bliskog prijatelja ubijenog Nogina, formira se specijalna parlamentarna komisija koja preuzima istragu. Za predsednika i vođu ekspedicije koja u avgustu dolazi u Beograd, izabran je upravo Mukušev.

Pred dolazak komisije, u rusku ambasadu u Beogradu došla je žena koja je tvrdila da ima saznanja o sudbini Nogina i Kurinoja. Navodno, bila je supruga izvesnog Steva Borojevića, pripadnika jedinice Kaline Komogovina, koji je iz predostrožnosti prvo nju poslao u ambasadu.

U to vreme već je ponuđena novčana nagrada u iznosu od 5.000 nemačkih maraka, za svakoga ko da doprinos rešavanju misterije nestanka novinara.

Kada se Stevo Borojević sastao sa istražiteljima rekao im je da je godinu i po dana proveo u krajiškom zatvoru. Do detalja im je spričao kako je došlo do ubistva, ko je pucao, a ko uklonio tragove.

Taj razgovor je bio povod da komisija na čelu sa Makuševim što pre dođe u Beograd. Međutim, kada su stigli, sačekala ih je vest da je Borojević ubijen.

Oko same ličnosti ruskog novinara Vladimira Mukuševa, koji je fotoaparat i beležnicu zamenio mestom u parlamentu, a naposletku i profesorskom katedrom, stvorena je neka vrsta mita.

Jedni smatraju da je on, zahvaljujući ličnom zalaganju, došao do saznanja šta se dogodilo njegovim kolegama 1991. godine, dok ga drugi osuđuju, nazivajući ga senzacionalistom koji je uništio šanse da se istraga sprovede do kraja.

Kao i u svemu u vihoru rata, istina je verovatno na pola puta. Međutim, činjenica je da je priča Vladimira Mukuševa ispunjena sa mnogo nelogičnosti, otvorenih pitanja, suprostavljenih stavova, ali i dozom filmskog senzacionalizma, kako će to kasnije biti okarakterisano u samoj Rusiji.

Osvrt na propuste Mukuševljeve verzije, dao je predsednik Dokumentaciono-informacionog centra “Veritas” Savo Štrbac u knjizi “Rat i riječ”. Istražujući ubistvo novinara, on je uporedio obe verzije, predočene u dva različita intervjua koja je Mukušev dao 1994. i 2006. godine. O tome će biti više reči kasnije.

Zvanična istraga Mukuševa obustavljena je već krajem iste godine, kada je Vrhovni Sovjet prestao da postoji, a on sam izgubio zvanična ovlašćenja. Svi kasniji pokušaji da se formira nova komisija nisu urodili plodom, te se Mukušev, po sopstvenom priznanju, odlučio da pravdu potraži medijskim putem.

Jedna priča, dve verzije

Od jeseni 1993. godine Vladimir Mukušev većinu saznanja bazira na priči Steve Borojevića ruskim istražiteljima. 

Prvi intervju o sudbini sovjetskih novinara Mukušev je dao 1994. ruskom listu “Izvestia”. U njemu tvrdi, na osnovu onoga što je ispričao Stevo Borojević, da je grupu koja je pucala na automobil novinara predvodio Ranko Borojević.

Kada su novinari ranjeni, isti im je prišao, pregledao dokumenta, te se okrenuo ka svojim ljudima i rekao da su to “hrvatski špijuni” i da “pucaju”. Dalje, Mukušev kaže da je automobil traktorom odvukao jedan od pripadnika jedinice, a da je svedok Stevo Borojević zapravo bio komandant jedinice i rođak Ranka Borojevića, te da je protestovao zbog ubistva novinara i zbog toga uhapšen od svojih podređenih. Za isti list, ovaj ruski novinar iznosi tvrdnje da je dalja zvanična istraga obustavljena jer su ubice Srbi, dodajući da mu je rečeno da bi insistiranje moglo ugroziti ruske interese na Balkanu.

Savo Štrbac u knjizi ukazuje na tekst koji se u ruskom listu “Kosmomolskaja pravda” pojavio neposredno nakon Mukuševljevog intervjua. Naime, optužili su ga da je prethodnim tekstom “napravio senzaciju” i zatvorio sva vrata za buduće istrage. Ubrzo se oglasio i predstavnik tužilaštva Rusije, koji ga je demantovao, tvrdeći da informacije koje je dao Stevo Borojević istražiteljima “nisu dokaz”, jer njegov identitet “nije utvrđen”.

Ono što Mukušev verovatno nije znao na samom početku, kada se pojavio “krunski svedok” Stevo Borojević i što je pogrešno interpretirao u intervjuu datom listu “Izvestia”, jeste da taj čovek nikako nije mogao biti Stevo Borojević, zvani Gadafi, stvarni komandant jedinice Kaline Komogovina.

Gadafi je ubijen još 1992. godine, pokošen rafalom nakon kavge sa pripadnikom sopstvene jedinice, skoro godinu dana prije spornog iskaza.

Štrbac je kasnije utvrdio da je svedok koji se javio ruskoj ambasadi zapravo Stevo Borojević (1963), zvani Ćuk, imenjak i prezimenjak komandanta Gadafija i takođe pripadnik ove specijalne jedinice, koji je uhapšen krajem novembra 1991. godine.

Vladimir Mukušev je pokušao da oživi priču o stradanju Viktora Nogina i Genadija Kurinoja 2006. godine, kada je dao intervju hrvatskom listu “Nacional”. Priča koju je tada ispričao slična je prethodnoj, ali postoje značajna odstupanja.

Pre svega razlikuje se deo o telima ubijenih novinara. Prema prvoj Mukuševljevoj verziji, tela su bačena sa automobilom, a onda naknadno izvađena i zakopana, dok je u razgovoru za “Nacional” rekao da su odmah pokopana odvojeno od vozila.

Dalje, traktorista koji je odvezao automobil nije, prema drugom tekstu, bio pripadnik jedinice, već je “nezainteresovano” posmatrao događaj sa brežuljka, pa je pozvan da odvuče vozilo.

U “Nacionalu”, Mukušev više ne pominje svedoka Borojevića kao komandanta jedinice, već kao pripadnika, a deo da je uhapšen jer je protestovao zbog ubistva novinara, menja pričom da je završio iza rešetaka pošto je, pijan, u kafani, previše pričao. Ovde prvi put pominje i novčanu nagradu koja je raspisana za informacije o sudbini novinara.

Predsednik “Veritasa” Štrbac ukazuje na još jedno razlikovanje u priči Mukuševa.

Naime, u intervjuu datom 1994. godine, rekao je da su prilikom posete Kostajnici tokom istrage, imali neprijatnu scenu sa načelnikom lokalne policije, koji im je poručio da je “bolje da odu što prije”, jer će ih “tražiti duže nego novinare”. Trinaest godina kasnije, Vladimir Mukušev ponavlja istu rečenicu, ali kaže da ju je izrekao ministar unutrašnjih poslova RSK Milan Martić.

Dva Ćukova iskaza

Mukušev nije jedini koji ima dve različite verzije jedne priče. Ista je situacija i sa svedokom Stevom Borojevićem Ćukom.

Svoja saznanja o ubistvu sovjetskih novinara prvi put je ispričao istražnom sudiji u Glini kada je uhapšen. Na osnovu sudskih zapisa, Štrbac u knjizi navodi da se Ćuk tada “nije sećao” ko je rukovodio jedinicom. Tog detalja se prisetio tek godinu i po kasnije, kada je Mukuševu pomenuo Ranka Borojevića, dodajući da mu je on i rođak.

Takođe, iako je kasnije ruskim istražiteljima ispričao ko je šta izgovorio tokom ubistva, sudiji je objasnio da je bio udaljen 700 metara od mesta likvidacije, te da je tamo potrčao tek kada je začuo pucnje.

Tokom pisanja knjige, Savo Štrbac je razgovarao sa zamenikom komandanta jedinice Kaline Komogovina, izvesnim Ilijom Čizmićem. On je negirao navode Steve Borojevića Ćuka, tvrdeći da nikad nije čuo za Ranka Borojevića i dodao da je on sam uhapsio Ćuka, ali zbog nekog drugog incidenta. Na pitanje ko ih je onda ubio, Čizmić je odgovorio “ubi ih rat”.

Dve godine nakon objavljivanja knjige, Ilija Čizmić biće priveden u Zagrebu zbog istrage o ratnim zločinima na Baniji, uključujući i ubistvo sovjetskih novinara. Usled nedostatka dokaza, vrlo brzo je pušten. Prema pisanju hrvatskih medija, on je tada za ubistvo optužio svog pokojnog ratnog druga Željka Ostojića.

Novinska agencija Hina objavila je, u februaru 2021. godine, nezvaničnu informaciju za koji su naveli da je dobijena iz policije, da se prijava Županijskom državnom tužilaštvu u Zagrebu za ubistvo sovjetskih novinara, odnosi na Iliju Čizmića i Zdravka Matijaševića Žabca, pomoćnika komandanta za pozadinu i pripadnika jedinice Kaline Komogovina. Naime, ako se u prijavi zaista radi o njima, onda se Matijašević tereti da je direktni izvršilac ubistva, dok je njemu nadređeni Čizmić drugookrivljeni, i tereti se da je propustio da spreči zločin, te kasnije učestvovao u prikrivanju tragova.

I jedan i drugi su trenutno nedostupni hrvatskoj policiji. Žive ne tako daleko od mesta gde su dejstovali u ratu, ali na teritoriji Bosne i Hercegovine.

Kraj bez epiloga

U policijskoj prijavi, kako su mediji objavili, piše da su sovjetske novinare Viktora Nogina i Genadija Kurinoja likvidirali pripadnici specijalne jedinice MUP-a RSK Kaline Komogovina. Navedeno je da su prvo ranjeni rafalnom paljbom, a zatim dokrajčeni hicima u glavu. Koji je motiv? Nije utvrđeno.

Vladimir Mukušev govoreći za ruski, pa hrvatski medij, iznosi tri moguća motiva. Prema prvom, ubijeni su da bi se krivica svalila na hrvatsku stranu i diskreditovale hrvatske paravojne snage. U drugom, razlog za likvidaciju leži u prošlosti Viktora Nogina, koji je studirao u Zagrebu, pa su ubice navodno mislile da je hrvatski špijun. I prema trećem, pripadnici jedinice su hteli da se dočepaju kaseta sa snimcima hrvatskih položaja.

Nijedan od ovih scenarija nije verovatan. Zašto? Iz prostog razloga što ubice sasvim sigurno nisu imale pojma u koga pucaju. Automobil je naleteo u postavljenu zasedu. Kome je bila namenjena? Verovatno nikom specifično, već zapravo svima koji tuda nailaze iz pravca hrvatskih položaja. Kada su videli šta su uradili i koga su upucali, već je bilo kasno.