Istraživanje UNS-a o ubijenim novinarima: Uopšte nije važno šta je pisao

I mimo svega, Simo Kljajić u Hrvatskoj nije zaveden kao novinar ubijen u ratu. Niti igde drugde, osim u Dosijeu o ubijenim i nestalom novinarima i medijskim radnicima od 1991. Udruženja novinara Srbije (UNS). Zašto? Odgovor se može naslutiti. Ali ga niko zvanično ne daje.

UNS je već opširno pisao kako je i zašto ubijen, a sada se bavimo radom Sime Kljajića, koji je bio klasičan „lokalac“, kako to novinari u žargonu kažu.

Iako po zanimalju metalostrugar, već sa 23 godine 1956. ušao je u novinarstvo, kada je postao lički dopisnik „Glasa rada“. Još 1959. primljen je u redovno članstvo tadašnjeg Duštva novinara Hrvatske (DNH), što je automatski podrazumevalo i članstvo u Savezu novinara Jugoslavije, pokazuju kopije dokumenata koje nam je poslalo Hrvatsko novinarsko društvo (HND). Članstvo mu se računalo od samog novinarskog starta 1956, te je morao da plati zaostale članarine.

Te 1959. već je bio u „Ličkim novinama“, u koje je došao 15. marta 1958, a honorarno je sarađivao sa „Borbom“, „Glasom rada“, „Revijom“, „Večernjim vjesnikom“, „Komunistom“. Glavni urednik postaje 15. februara 1967, što je i najavljeno na naslovnoj strani ovog polumesečnika. Jednoglasno ga bira Upravni odbor Novinsko-izdavačkog i štamparskog preduzeća „Ličke novine“ kao dotadašnjeg urednika lista fabrike „Marko Orešković“ u Ličkom Osiku.

– Drug Simo Kljajić proveo je šest godina kao novinar u „Ličkim novinama“, a poslednje tri godine radio je u službi informisanja u Ličkom Osiku – piše u objavi.

Krajem 1975. DNH obaveštava redakciju „Ličkih novina“ da Simo Kljajić ima više od 15 godina profesionalnog novinarskog staža, te da zato stiče pravo da se na njega primeni samoupravni sporazum kojim mu se priznaje visoka stručna sprema jer u SFRJ ne postoji visokoškolska ustanova koja bi verifikovala visokoškolsko novinarsko zvanje. U skladu s tim ima pravo i na veći koeficijent za platu.

Kao glavni urednik „zatvorio“ je „Ličke novine“ 1976. i kao takav otvorio naslednika – „Lički vjesnik“. Poslednji broj „Ličkog vjesnika“ kao glavni urednik potpisao je 1. marta 1977, a poslednji tekst u njemu objavio u broju od 1. juna 1989. Potom odlazi u penziju – 1. jula 1989, pokazuju podaci iz evidencionog kartona DNH. Članarinu je, ipak, plaćao do kraja 1989. A onu u Fondu solidarnosti esnafskog udruženja i do kraja 1990. Interesantno – tek 1995. utvrđeno je da treba da se briše iz evidencije Fonda solidarnosti jer, kako piše, ne plaća članarinu od decembra 1990.

Kao penzioner, Simo Kljajić je dopisnik „Novog lista“ iz Like. Pa i te ratne ’91. A ona je, zanimljivo i pored sveg haosa, mada zvaničnog rata još nije bilo, u „Novom listu“ počela i čestitkom Božića pravoslavnim vernicima. I objavom slika i vesti na naslovnoj strani od 7. januara da je stari pravoslavni običaj paljenja badnjaka po prvi put na otvorenom oživeo i u Rijeci.

Već sutradan u rubrici Novosti, na najvažnijim, prednjim stranama je i Kljajićev tekst „Teško ranjen na barikadama“, o pucnju na čoveka dok se vozio na posao. Barikade su, kao što se zna, bile “zaštitini znak” tog kraja i vremena. Ali i sve učestaliji incidenti, te Kljajić 11. januara izveštava da je srušena gostionica izvesnog Bogdana Baste iz Kosinja, čiju nacionalnost ne označava.

Prati „Novi list“ sve aktuelno u Jugi, te mu je glavna najava bio i čuveni 9. mart pod naslovom „Beograd kao Bukurešt”.

Jugoslavija je proleća `91. imala i redovan popis stanovništva, pa Kljajić 26. aprila piše da je bojkotovan u srpskim selima i zaseocima jer nisu dobili svoje popisine komisije i popisivače Srbe…

U nedelju 5. maja 1991. objavljuje kako je minulog petka grupa stanovnika Gospića, uglavnom Hrvata, sprečila vojnike JNA da u centru mesta istovare tenk sa šlepera, a da je u subotu ponovo više hiljada građana mirno protestovalo „protiv terora srpskih ekstremista, ubojstva redarstvenika MUP-a, a za mir, slobodu, demokratsku i cjelovitu Republiku Hrvatsku…“

Prateći Kljajićeve tekstove „skeniramo“ situaciju na terenu, te on četiri dana kasnije izveštava i da je ispod kombija jednog Srbina postavljen eksploziv, dok drugi Srbin tvrdi da mu je opljačkana i demolirana vikendica.

Sve vreme objavljuje i obične, zanimljive i manje bitne vesti na „lokalnim“, daljim stranama „Novog lista“…

Referendum na kom je glasano za nezavisnost Hrvatske održan je 19. maja, a sutradan stižu novi Kljajićevi izveštaji o podmetanju eksploziva, pod auto Srbina Milana Novkovića i paljenju vikendice – Dušana Milojevića, takođe Srbina.

Početkom juna piše da se iz opštine Otočac, odselilo“ 17 mesnih zajednica“, tj. da se te opština žali Ustavnom sudu Hrvatske. Podseća da je 9. decembra 1990. u 17 od 40 mesnih zajednica organizovan po SDS referendum, a izglasano izdvajanje i pripajanje opštini Titova Korenica.

Sredinom meseca beleži o „akciji martićevaca u Titovoj Korenici“ pod naslovom „Oteli terensko vozilo Industrogradnje“, i kako u tom kraju operiše „milicija Krajine“, odnosno naoružani martićevci…

Stiže i 25. jun 1991, kada je hrvatski Sabor izglasao nezavisnost Hrvatske.

Kljajić i dalje šalje vesti i manje tekstove za „Novi list“. Još se „drži“ i na prednjim stranama. Međutim, nema više vesti o uništavanju imovine Srba. Da li je slao, a nije objavljivano ili nije ni slao, to je sada nemoguće znati.

U izdanju od 7. jula objavljena je Kljajićeva vestica da su iz zatvora u Kninu puštena tri radnika koja su martićevci oteli, ali ne i trojica policajaca iz Gospića.

Izveštava 21. jula o ubistvu policajca iz zasede, a 29. jula o napadu terorista u kom je ubijen jedan čovek i koji je “uspešno odbijen snagama MUP-a i jedinica posebne namene kod kojih nema ranjenih“.

„Otočac zasut minama“ je naslov teksta potpisanog Kljajićevim inicijalima 30. jula, dok dan kasnije stiže tekst, potpisan punim imenom – „131 mina pala na Otočac“. Piše da mine ispaljuju iz srpskog sela Podum, te da se time želi obznaniti da je tu negde granica tzv. Krajine i Republike Hrvatske.

„Dakakao, lako se može zaključiti da u slučaju pregovora Republika Hrvatska ima na znanju ‘granicu’ Velike Srbije s koje se tako nemilosrdno udara od terorista, koji je ne biraju gdje će ispaliti ubojita sredstva. Narod je vrlo uplašen, i srpski, i hrvatski…“

Istog dana objavljena je i Kljajićeva vest da je u Gospić iz nekih sela sa područja tzv. Krajine prebeglo 17 osoba hrvatske narodnosti koje su bile izložene žestokom maltretiranju od martićevaca.

Početkom avgusta izveštava o minobacačkom napadu terorista na hrvatsko selo Rajković nedaleko od Brinja. Piše i da su u Gospiću velike teškoće u isporuci pošiljki i penzija jer 24 pošte ne rade ili rade povremeno, a teroristi zaustavljaju vozila, pljačkaju ih i otimaju.

Poslednji tekst koji je objavio u rubrici Novosti, dakle na prednjim stranama „Novog lista“, bio je onaj od 27. avgusta naslova „Otimaju im prodavnice“. Navodi da će pojedine radnje „Veleprometa“ iz Otočca uzeti SAO Krajina i napraviti novo preduzeće.

Kako se i vidi iz tekstova, ničim nije odstupao od uređivačke politike novina.

Međutim, situacija se drastično menja 28. avgusta, na pravoslavnu Veliku Gospojinu, kada JNA granatira Lički Osik. A granate na sam Gospić pale su 30. avgusta, što je i zvanični početak rata u ovom gradiću.

To je bila i prektretnica u Kljajićevom izveštavanju za „Novi list“. Na čiju inicijativu – samog novinara ili redakcije, ni to ne možemo znati jer su svi akteri pokojni. Ne samo Kljajić, već i tadašnji urednik rubrike Novosti Đankarlo Kravar, kao i glavni urednik Veljko Vičević.

Od tada o svim ratnim, osetljivim stvarima tekstove potpisuje izvesni Pero Radić, čije je ime pre toga uglavnom bilo ispod tekstova iz rubrike Crna hronika, i to najčešće onih iz Rijeke i okoline.

„Gospić oslobođen“ izvestio je “Novi list” 20. septembra, navodeći da je sedmodnevna opsada kasarne „Stanko Opsenica“ završena predajom.

Simo Kljajić je i dalje tu, ali sa malim, sporednim stvarima – o prikupljanju novčane pomoći porodicama poginulih gardista, tome da je Lika obavila žetvu, da je sve više pitke vode. U potonjem tekstu saznajemo da je početkom oktobra u Gospiću ostalo jedva 30% žitelja.

Dan pre nego što će ga pojesti mrak Kljajić je objavio vesticu da je počela isplata naknade nezaposlenima.

A onda je 12. oktobra, nešto pre podneva, krenuo iz svog stana do stotinak metara udaljene prodavnice da kupi hleb. Nikad se nije vratio.

Međutim, na stranama „Novog lista“ nije se videlo da je nestao. Tako 15. oktobra izlazi vest „Pošiljke kasne danima“, a dan kasnije i „Više od 200 otkaza radnicima“. Tu je i tekstić „Na tone pokvarenog mesa“, gde piše i da se pozivu građanima preko lokalnog radija da se vrate u grad do 6. oktobra nije odazvalo više od 45 % stanovništva. Jasno je kada je napisano.

„Početak listopada (oktobra) u podvelebitskom gradiću Karlobagu daje pravu ljetnju sliku…“ ‚ piše u Kljajićevom tekstiću „Življe nego ljeti“, objavljenom tek 16. oktobra, kad i vestica je da je apoteka „teško oštećena u brojnim minobacačkim i sličnim napadima srpskih terorista i okupatorske armije“ morala biti premeštena na drugo mesto.

Zanimljivo, ali u istom broju je ratna reportaža „Lički prkos pokosio vojarne” (kasarne, prim. nov.).

„Utorak, 15. listopada. Jaka kiša u Karlobagu, otvorilo se nebo. Ovo je granica zamišljene srpske države…“, tako počinje, pa se dalje navodi da „Srbi ovdje nisu povjest, a bogame ni sadašnjost“.

Reporteri idu i u Gospić: „Pedeset dana rata u Gospiću, ličkoj metropoli. Od kad je 30. kolovoza (avgusta) napadnuta Skupćina općine na grad je ispaljeno šest do sedam tisuća mina i granata”…

…”U operativnom stožeru za Liku susrećemo se s tri najodgovornija čovjeka, ličke vodonoše…“ Jedan od njih je Tihomir Orešković, tajnik operativnog stožera.

Ovde ćemo se podsetiti da je Tihomir Orešković upravo jedan od (samo) trojice osuđenih za masakr u Gospiću, u kome je, kao i ostali srpski civili, nedužan ubijen i Simo Kljajić.

Navedeno je u istoj reportaži i da su „vojni stanovi i stanovi mnogih Srba napušteni“, te da se oni “kojima su stanovi i kuće uništeni smeštaju u napuštene”…

Koju stranu dalje, u istom broju počeo je i feljton „Izvori velikosrpske agresije“, gde je citirano i Načertanije Ilije Garašanina.

„Krasnilo zamijenilo vratnik“ naslov je vestice objavljene 17. oktobra, o tome kako je rizično ići nekim putevima, dok je na istoj strani i vest da je pod minobacačkim napadom izgorela i štamparija „Ličke novine“ iz Gospića i to još polovinom septembra!

U petak, 18. oktobra u ranim jutarnjim satima Simo Kljajić je bio u grupi otetih Srba, koji su iz kasarne u Perušiću prevezeni na lokalitet Lipova Glavica kod Perušića. Tu su ih sve vatrenim oružjem poubijali pripadnici Hrvatske vojske.

I dok su Oreškovićevi puleni likvidirali Kljajića i ostale Srbe, u Lici, Rijeci i šire čitala se i njegova vest izašla tog dana da „Mesokombinatov“ market u razorenom Gospiću čeka sanaciju.

Možda je baš istog tog dana i nastala reportaža „Novog lista“ objavljena sutradan, a naslovljena s „Tigrovi u Gospiću“. Reportere ovih novina i tada je u Gospiću dočekao Tihomir Orešković. A desetak kilometra dalje njihov kolega Simo Kljajić dobijao je metak u potiljak upravo i po Oreškovićevom naređenju.

Uveliko je Kljajić bio zapaljen i zakopan nedaleko od vojnog aerodroma Udbina, gde su leševi preneti nakon ubistva, kad je 21. oktobra izašao njegov tekstić „Kako prodati kupus“.

I konačno, poslednje Kljajićevo što su imali „u šteku“ izlazi 22. oktobra – „Vađenje krumpira uz tutnjavu mina“.

„Izuzev nekoliko pljuskova krajem rujna (septembra) i početkom listopada (oktobra), klimatski uvjeti su povoljni poljoprivrednicima, koji vade krumpir…“. Očigledno je kada je pisano.

Od tada pa sve do 19. novembra „Novi list“ ne zna za dopisnika iz Gospića. Tek tog dana i tek na 16. strani novina, u rubrici Crna hronika, objavljena je vest da je nestao Simo Kljajić, dugogodišnji saradnik „Novog lista“.

I to je kraj. Za kolege, novinare, medije u Hrvatskoj Simo Kljajić ne postoji. Nije ni postojao.

A ceo Gospić, Lika i šire znali su praktično odmah šta je sa Kljajićem i više od 100 drugih Srba, koji su zverski ubijeni oktobra 1991. Ništa se nije desilo ni kad su bivši pripadnici Hrvatske vojske devedesetih godina u medijima svedočili o zločinima nad tim Srbima. Ništa ni kad je 2003. doneta presuda Županijskog suda u Rijeci za zločin u Gospiću, u kojoj je među žrtvama i ime Sime Kljajića. Ništa ni kada ju je 2004. pravosnažno potvrdio Vrhovni sud Hrvatske. Ništa ni dan danas.

Na ulazu u zdanje Hrvatskog novinarskog društva u Zagrebu mermerna je ploča sa imenima 14 hratskih novinara i tehničara poginulih u Domovinskom ratu. HND ju je postavio 1994. Naravno, Sime Kljaića tu nema, kao i mnogih drugih. I to je za 1994. donekle i razumljivo. Međutim, sada smo u 2023. godini. I ništa se nije promenilo.

I dok su nam kolege iz HND-a zaista odmah poslale sve kopije dokumenata o Kljajiću, na pitanje zašto ga nema ni na tabli, ni na jednom spisiku ubijenih novinara, ostali smo bez odgovora iz nekoliko pokušaja.

Imena Sime Kljijaća nema ni na jednom drugom spisku ubijenih i nestalih novinara u međunarodnim organizacijama koje su se bavile ovom tematikom.

A bar toliko je zaslužio čovek koji je ni kriv ni dužan ubijen kao pas. I koji ni dan danas nije sahranjen kao čovek. A bio je novinar do sudnjeg dana, punih 35 godina.