Ivan Ninić: Znam ko je naručio moje prebijanje

U pitanju je državni funkcioner čije poslovanje istražujem poslednje tri godine. Kontaktirao sam s državnim organima u delu zemlje gde je on šerif i u tim kontaktima napravio grešku i ostavio svoju kućnu adresu, kaže za Cenzolovku nedavno prebijeni novinar i aktivista

Ivan Ninić, novinar i aktivista koji poslednjih nekoliko godina ukazuje na korupciju u državi, nakon što ga je nepoznati napadač prebio prošlog petka, za Cenzolovku kaže da zna ko je naručio njegovo prebijanje.

On veruje da Aleksandar Vučić nema veze sa napadom, i kaže da ga je premijer pozvao telefonom pošto se to dogodilo i da su imali korektan razgovor. Istovremeno, Ninić ističe da Vučić i njegov kabinet podstiču ljude iz svojih redova da se lično obračunaju sa onima koji im ugrožavaju privatne poslove.

Kabinet premijera i njegovi saradnici stvaraju atmosferu u društvu koja navodi da onaj ko razmišlja da ovako nešto uradi kaže sebi: „Pa dobro, ja činim dobro i mom šefu i stranci i svima nama. A verovatno neću ni odgovarati.“

Ninić, koji je radio kao novinar za portal „Pištaljka“ i tabloid „Alo“, u Ministarstvu privrede i za Savet za borbu protiv korupcije, govori o tome šta ovaj napad znači, kako aktuelna vlast stvara atmosferu u kojoj su napadi prećutno dozvoljeni, zašto tek sada neće odustati i zašto veruje da novinarstvo ima snagu da razotkrije pljačkanje države.

Cenzolovka: Dva momka su te sačekala ispred zgrade u kojoj živiš i sa leđa te napala metalnim šipkama. Kako si reagovao kada se to dogodilo, kada si osetio udarac?

Ninić: U prvom trenutku, nakon prvog udarca, prvo što sam pomislio bilo je: „Neko ih je poslao da me ubiju.” A u drugom trenutku: „Čuvaj glavu, stavi ruke na glavu i viči da te čuje komšiluk.”

Problem je nastao kada sam osetio krv u ustima i kako mi se sliva niz lice. Tada nisam znao da li sam izgubio oko. Na to desno oko od krvi nisam ništa mogao da vidim.

To je bio jedini trenutak slabosti, ali do poslednjeg udarca bio sam skoncentrisan na to kako da prođem sa što manje posledica. U jednom trenutku sam video da se pale svetla na terasi. Bio sam možda 10 metara od ulaza u zgradu i jedan komšija je izašao na terasu i viknuo napadaču: „Šta to radiš?” On je podigao glavu i pogledao u komšiju. Poslednji put me je udario u trenutku kada sam se uhvatio za kvaku vrata, i krenuo da beži.

Cenzolovka: Misliš da se napad desio zbog toga što poslednjih meseci radiš na priči o savetniku u kabinetu predsednika Tomislava Nikolića? Ili zato što istražuješ prebacivanje državnog novca za finansiranje Socijalističke partije Srbije?

Ninić: Ja sam analizirao šta može biti uzrok napada i suzio sam krug potencijalnih naručilaca napada i sa tim sam upoznao i policiju. Istraživao sam sa saradnicima nekoliko ozbiljnijih slučajeva korupcije. Ideja je bila da se tekstovi o njima u septembru objave na veb-sajtu koji je osnovala nevladina organizacija Centar za vladavinu prava.

Ne, neću stati. Tekstovi se pripremaju. Ne samo da neću odustati nego ću biti neuporedivo žešći u ukazivanju na devijantne pojave u društvu. Biću još uporniji i posvećeniji onome što sam dosad radio

U tom istraživanju pojavljuje se jedna priča i jedan državni funkcioner, koji me konstantno prate od 2013. godine. I u medijima za koje sam pisao, i u Ministarstvu privrede, u Agenciji za privatizaciju i sada, u poslednjih šest meseci.

Dakle, reč je o jednoj priči, o jednom državnom funkcioneru koji je na neki način konstanta u poslednje tri godine.

Dok sam radio u Ministarstvu privrede, njegov slučaj je prosleđen državnim organima na dalje postupanje.

Mogu da sumnjam da je on čuo ko ga ugrožava od insajdera u tim institucijama i da su se određene kockice poklopile kada smo moja koleginica i ja pre mesec dana njegovom kabinetu postavili pitanja.

Tri puta smo postavili isto pitanje, ali odgovor nije stigao – osim ovoga što se meni dogodilo. Ne bih sada pominjao njegovo ime jer mogu da očekujem samo tužbu za klevetu. Slučaj je u rukama policije.

Cenzolovka: Da li si policiji rekao njegovo ime?

Ninić: Naravno, ja sam rekao i hronologiju mojih kontakata sa njegovim poslovima. Ja njega lično ne znam, nikada s njim nisam lično kontaktirao, međutim, kontaktirao sam s nizom drugih državnih organa u delu zemlje gde je on šerif. U tim kontaktima napravio sam jednu grešku, ostavio sam kućnu adresu.

Negde između 20 i 25 zahteva za dobijanje informacija od javnog značaja odnosi se samo na njegov privatni biznis i u svima njima je moja kućna adresa. Tako sam im olakšao da me pronađu.

Cenzolovka: Da li to znači da sa napadom ima veze neko iz vlade premijera Vučića?

Ninić: Nisam rekao nijednom da je premijer Vučić lično poslao nekoga i rekao „prebijte Ivana Ninića”. On ima veze sa ovim samo u smislu širenja jedne loše i negativne atmosfere u društvu koja podstiče na ovakve događaje, neke prošle i neke buduće.

Problem je nastao kada sam osetio krv u ustima i da mi se sliva niz lice. Tada nisam znao da li sam izgubio oko, jer na to desno oko nisam ništa mogao da vidim od krvi

Kabinet premijera i njegovi saradnici stvaraju atmosferu u društvu koja navodi da onaj ko razmišlja da ovako nešto uradi kaže sebi: „Pa dobro, ja činim dobro i mom šefu i stranci i svima nama. A verovatno neću ni odgovarati.”

Odgovornost premijera i njegovih najbližih saradnika jeste u tome što oni svesno ljudima na čelu iscrtavaju mete za napade njihovih botova, takozvanih pajser brigada, u svim gradovima i opštinama u Srbiji.

Podstiču ljude iz vlastitih redova kojima je ugrožen privatni biznis da stvar uzmu u svoje ruke i da se lično obračunaju sa onima koji im predstavljaju pretnju. Oni takvo stanje i poimanje društvenih odnosa crpe iz trenutne snage i moći.

Cenzolovka: Premijer još uvek nije osudio napad na tebe.

Ninić: Ja verovatno nisam toliko značajna ličnost da bih izazvao pažnju premijera pa da se on javno oglasi. Međutim, on me je jutros (u sredu, prim. ur.) pozvao telefonom. Imali smo korektan i profesionalan razgovor.

Zvali su me i zaštitnik građana Saša Janković, Miroslava Milenović iz Saveta za borbu protiv korupcije, Tatjana Babić, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, i poverenik Rodoljub Šabić koji mi je pružio podršku na Tviteru.

Posebno me je iznenadila reakcija 14 nevladinih organizacija, ja neke od njih i ne znam. To pokazuje da postoji svest u društvu da ovo nije neki privatni obračun i da je to model ponašanja izvršne vlasti. Da je to model ponašanja jedne grupe ljudi koja je paralisala sve institucije sistema. Reakcija ovih organizacija mi govori da oni imaju svest o tome da narednog dana neko od njih može biti meta.

Cenzolovka: Kako si protumačio poruku ovog napada?

Ninić: S obzirom na to da ja sumnjam na određenog državnog funkcionera – praktično ovo je naplata računa za ono što sam dosad radio. Poruka je verovatno tako formulisana – premlati ga dobro, ne bi li na kraju odustao ne samo od tog funkcionera nego uopšte od svih aktivnosti.

Pokretačku snagu ovog društva trenutno vidim u onlajn medijima koji su zauzeli prostor jače nego ikada, naročito imajući u vidu stepen cenzure i autocenzure u štampanim i elektronskim medijima

Cenzolovka: I da li ćeš odustati?

Ninić: Život bez borbe i život bez slobode mišljenja, kretanja, pisanja, izražavanja, kritike nema nikakav smisao. Pošto verujem u to, nijednog trenutka nisam imao dilemu. Onaj ko me poznaje, svestan je da ovo kod mene ima samo kontraefekat. Dakle, to je dokaz da onaj ko je ovo naručio mene lično ne poznaje.

I ne, neću stati. Tekstovi se pripremaju. Ne samo da neću odustati nego ću biti neuporedivo žešći u ukazivanju na devijantne pojave u društvu. Biću još uporniji i posvećeniji onome što sam dosad radio.

Cenzolovka: Kako ćeš da se zaštitiš od budućih napada? Kako drugi novinari i istraživači da spreče ovako nešto?

Ninić: Podrška javnosti je najbolja zaštita. Ja nisam očekivao ovakvu podršku. Mislim da su svi svesni da ovo mogu doživeti, pre ili kasnije.

Šaljemo lošu sliku u svet o tome kako svako ko se usudi da kritiku usmeri ka vlasti, da istraži njihov konflikt interesa, njihove biznis kombinacije, da složi sve kockice i predstavi ih javnosti putem društvenih mreža, onlajn medija, štampanih ili elektronskih, svako ko se usudi na tako nešto, on je glineni golub i on je legitimna meta za napad.

Nije isključeno da će se ovo ponoviti, ali ja nemam neke posebne mere zaštite. Ne verujem ni da je zaštita policije posebno delotvorna, jer osoba za koju sumnjam da je naručilac napada takođe ima policijsku zaštitu.

Lično treba da povedem računa o svom kretanja i da korigujem ranije ponašanje, da budem malo oprezniji, jer to može da se ponovi i da bude možda gore nego što je sada.

Meni će najbolju zaštitu pružiti država ukoliko se oglasi i ukoliko pokaže volju da reši ovaj slučaj. U ovom momentu nisam siguran koliko su institucije spremne da ovo reše. Narednih mesec dana biće pokazatelj koliko se, ne samo ja, mogu osećati bezbedno, već da li svaki novinar, svaki aktivista i svaki građanin ove države može šetati ulicom bezbedno.

Cenzolovka: Našao si se i na naslovnoj strani „Informera“ neposredno pred objavljivanje izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o vlasništvu i pritiscima na medije. Označen si kao šešeljevac koga je angažovala Evropska unija, i Majkl Davenport, da dokaže cenzuru u Srbiji. Kako ti je to izgledalo?

Ninić: Opšte je poznato da sam od 2008. do 2012. bio u Srpskoj radikalnoj stranci, da sam bio zadužen za teme iz oblasti korupcije, da sam stranačkim funkcionerima pružao neku vrstu stručne podrške. To nije nikakva tajna.

Međutim, koristiti tu činjenicu i stavljati je u kontekst izveštaja o medijima koji je urađen krajem 2014. i početkom 2015. krajnje je degutantno.

To samo govori da ljudi iz vrha ove države žele da se debata o suštini onoga što je objavljeno u izveštaju prebaci na teren lične diskreditacije i da se ljudi koji su radili na tom dokumentu provuku kroz blato ne bi li taj dokument izgubio težinu i u domaćoj i u stranoj javnosti.

Notorna je laž da iza tog dokumenta stoji Evropska unija, kao što je laž da me je po bilo kom osnovu angažovao gospodin Davenport. Ja sam taj tabloid tužio i već 18. decembra pred Višim sudom u Beogradu moraće da dokaže te svoje tvrdnje da sam strani plaćenik, kao i da sam politički angažovan.

Cenzolovka: Zbog čega onda ti nastavljaš da ukazuješ na korupciju? Zašto da novinari pišu o ovim temama kada je to u društvu nepoželjno?

Ninić: Mi u poslednje tri godine živimo u društvu u kome je stepen blaćenja ljudi i fabrikovanja afera intenzivniji nego ikada. To je očigledno tehnologija vladanja, tehnologija borbe za glasove i želja da se ostane na vlasti po svaku cenu, bez konkretnih rezultata.

To ne sme da obeshrabri novinare, to ne sme da obeshrabri određene profesije da podignu svoj glas protiv takvih metoda održavanja na vlasti. Ali mislim da se ljudi povlače iz borbe i da odustaju.

Odgovornost premijera i njegovih najbližih saradnika jeste u tome što oni svesno ljudima na čelu iscrtavaju mete za napade njihovih butova, takozvanih pajser brigada, u svim gradovima i opštinama u Srbiji. Podstiču ljude iz vlastitih redova kojima je ugrožen privatni biznis da se lično obračunaju

Ne samo novinari istraživači, već generalno novinarska profesija posrće isključivo iz egzistencijalnih razloga i osećaja fizičke nesigurnosti za sebe i svoju porodicu. Onda imamo gašenja emisija i otpuštanja novinara, nekoliko slučajeva prebijanja – to sve stvara atmosferu straha i linča. U takvoj atmosfere ljudi koji bi imali nešto da kažu, povlače se i kažu „pa čekaj, da li je to vredno mog života?”

Ako se svi povučemo, ako svi mislimo da je bolje da prespavamo ovaj period, mislim da će to biti put bez povratka i da nam nema spasa.

Cenzolovka: Šta ti je motiv da se baviš novinarstvom?

Ninić: Ja, zapravo, nikada nisam želeo da budem novinar, uvek sam želeo da budem advokat. I sada to želim. Međutim, dok idem ka tom cilju, od srednje škole do danas, ne mogu da budem pasivan deo ovog društva. Procenio sam da jedino novinarstvo pruža tu neku vrstu slobode i kritičkog mišljenja, s obzirom na to da je stanje u političkim strankama takvo kakvo jeste.

Novinarstvo sublimira i kreativnost i kritiku i slobodu i iznošenje ličnih stavova i prenošenje informacija. Smatram da svako od nas ko nešto zna o tehnologijama pljačkanja naroda a ćuti – svesno učestvuje u tome. Ja ne želim da budem deo toga iako sam bio deo stranke i mogao da biram instituciju u kojoj ću da radim, ali pod uslovom da gledam svoja posla i da budem bot. Meni bi sendvič i plata verovatno bili zagarantovani.

Cenzolovka: Većina medija ne posvećuje dovoljno pažnje istraživanjima o korupciji, praktično se ozbiljne priče mogu naći samo u onlajn medijima.

Ninić: Pokretačku snagu ovog društva trenutno vidim u onlajn medijima koji su zauzeli prostor jače nego ikada, naročito imajući u vidu stepen cenzure i autocenzure u štampanim i elektronskim medijima.

Mislim da je ovog trenutka internet jedino mesto i pravo mesto za demontažu kombinacija koje nastaju u zatvorenim krugovima političke i ekonomske elite, a čiji trošak svi plaćamo.

 Foto: Anđela Milivojević