Izborna kampanja ne postoji: Veliki napor medija da ne veruju svojim očima

U Srbiji se, kao i mnogo puta do sada, neprestano suočavamo sa pojavom za koju se tvrdi da ne postoji. Ovoga puta reč je o izbornoj kampanji o kojoj nas mediji redovno obaveštavaju uprkos uveravanjima vlasti da – zvanično bar – ona nije ni počela. Revnosno se tako beleže reči premijera da – kada dođe vreme – ona neće trajati duže od četiri do pet nedelja jer vladajuća stranka sada od izbora ima preča posla.

Zanimljivo je da izveštačima koji savesno prenose ovu poruku nimalo ne smeta to što premijer ne propušta nijednu priliku koja mu se – imajući u vidu njegovu neumornu aktivnost – svakodnevno ukazuje da se kritički obruši na rad prethodnih vlasti i podrugljivo osvrne na opozicione predsedničke kandidate koji su već „dobili izbore“.

Spontana okupljanja sa stranačkim zastavicama

Pa šta su drugo te reči do izborna kampanja? To što ih je premijer izgovorio na otvaranju novog industrijskog pogona u Inđiji, samo potvrđuje zapažanje da se u političko-izborne svrhe koristi svaka prilika za „spontana“ okupljanja, za koja – kao iz zemlje – niču stranačke zastave i svečano ukrašene govornice.

Kako je moguće da novinari na samom skupu ili makar u propratnom komentaru ne primete da takav dekor i političke poruke više pristaju partijskim skupovima nego manifestacijama privrednog karaktera.

[povezaneprice]

Ma koliko se otud zvanično poricalo da je izborna kampanja u toku, ona je u medijima svakodnevno prisutna. Na brutalno jednostran način, reklo bi se, jer su javnom razapinjanju izloženi jedino opozicioni kandidati. Kao što se na zlurad način procenjuju jedino njihovi izgledi. Pošto je ulogu progonjene divljači velikodušno prepustila političkim protivnicima, vladajuća stranka je u pravu kada tvrdi da je – u tom smislu – van izborne kampanje.

O tome koliko se u progonu daleko dospelo dovoljno govori manijačko nastojanje tabloida da opozicione kandidate dovedu u vezu sa ubistvima. Šta je još ostalo? Da ih proglase masovnim ubicama?

Vlasti – sa par izuzetaka koji samo potvrđuju pravilo – kontrolišu većinu medija, među kojima su oni tabloidni ukinuli ne samo pravo na drugačije mišljenje već i na bilo kakvo racionalno rasuđivanje

Pa zašto? – pitate se. Da li samo zato što su se usudili da najave učešće na izborima? Šta je u tom činu tako neobično? Ako su oni koji ga osporavaju toliko užasnuti što demokratski izbori pretpostavljaju više kandidata, neka javno kažu da su za jednopartijski sistem u kome se neprikosnoveni vođa ni formalno ne može osporavati.

Ne zna se, zaista, šta je nepodnošljivije. Da li gnusno ocrnjivanje ili potpuno odsustvo mašte u opankavanju političkih protivnika? Da li je moguće da su tabloidna „skladišta mišljenja“ (think tanks) toliko plitka da već mesecima ne znaju da smisle ništa drugo do optužbe da opozicioni kandidat za predsednika šeta psa? Pa šta ako šeta? Njegova je stvar da li će šetati psa ili dinosaurusa.

Nešto podmukliji je prigovor o visokim prihodima. Može se, naravno, i o tome govoriti pod uslovom da se pažnja usmeri i na drugu stranu. Ne bi, u tom slučaju, bio neophodan teleskop da se primete prinadležnosti guvernerke Narodne banke ili manjkavosti šefa poslaničke grupe.

Tabloidi ukinuli pravo na racionalno rasuđivanje

Ako se, kako primećuje novinarka Branka Otašević, „politički interes najbolje plasira kroz medije kao što je njegovo iole uspešno osporavanje moguće takođe najpre kroz medije“, tada bi bilo normalno da se pomenuti interes izražava u mogućnosti da svi predsednički kandidati imaju isti medijski status.

Ali kako kada vlasti – sa par izuzetaka koji samo potvrđuju pravilo – kontrolišu većinu medija, među kojima su oni tabloidni ukinuli ne samo pravo na drugačije mišljenje već i na bilo kakvo racionalno rasuđivanje.

Ako ste, prema tome, pročitali u novinama ili videli na televiziji da se na otvaranju nekog industrijskog pogona pominju u lošem smislu opozicioni kandidati za predsednika, to nema veze sa predizbornom kampanjom već sa investicijama. Takoreći sa ulaganjem u budućnost.