Izlečenje

Ali postoji uvek neki zajednički imenitelj, zajedničke poruke: rešavanje slučajeva koji nisu odmah rešeni potpuno je neizvesno i samo potpuna posvećenost svih aktera, i vlasti i medija, mogu doprineti pomaku. Ako jedan čak i najmanji šraf ne funkcioniše u tom smeru, slučaj nikada neće biti rešen. Zbog toga se jako mučimo oko slučaja ubistva kolege Slavka Ćuruvije, ima previše prostora za opstrukciju, iako je ostvaren neki maksimum jedinstva oko cilja, najvažnijih aktera. Ali i samo organizovanje procesa i sam proces mogu biti katarzični ako se učini sve što je u datim okolnostima moguće.

Sa istim uverenjem sam učestvovao u podršci procesu rešavanja napada na život i imovinu novinara Milana Jovanovića i njegove supruge. Taj snažni društveni konsenzus od profesionalnih udruženja do nadležnih institucija dao je nemerljiv doprinos brzom rešavanju slučaja i sudskom procesu.

Veoma je važna i međunarodna podrška. Ne samo kritika, ne samo stavljanje na stubove srama, već i konkretna podrška svima koji nastoje da se stvore pomaci. I u slučaju Ćuruvije, a i u slučaju Milana Jovanovića to je bilo veoma evidentno.

Presuda zbog paljenja kuće Milana Jovanovića je očekivano izazvala i pozitivne reakcije i u inostranstvu.

Generalni sekretar „Reportera bez granica“ Kristof Deloar je ovu prvostepenu presudu pozdravio kao „dobru vest za slobodu medija u Srbiji“. On je problem nekažnjivosti zločina prema novinarima okarakterisao kao bolest u kojoj prekjučerašnja presuda „izgleda kao početak njenog kraja“.

Drago mi je da se u ovoj nedelji pojavilo istraživanje Fondacije Slavko Ćuruvija i Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) koje kaže da se u periodu od 2017. do 2020. godine „tek svaki deseti prijavljeni slučaj pretnji i napada na novinare završavao pravnosnažnom sudskom presudom“. Pored blagih krivičnih sankcija, primetno je da „medijski sporovi u slučajevima govora mržnje, zaštite maloletnih lica, obezbeđivanja dostojanstva žrtava nasilja i zaštite časti i ugleda u proseku traju oko dve godine, i pored hitnosti predviđene Zakonom o javnom informisanju i medijima“.

Pomenuto istraživanje, koje nosi naziv „Zaštita slobode govora u pravosudnom sistemu Srbije“ treba da, poput lektire, pročitaju svi članovi Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Da još bolje razumemo o čemu pričamo, zašto predlažemo i čemu težimo.

Ovo istraživanje u fokusu je imalo pet medija koji, po oceni Saveta za štampu, najčešće krše Kodeks novinara Srbije. Porazan podatak je da je u drugoj polovini prošle godine pomenuti Kodeks u osam medija prekršen čak 3.724, puta ili u proseku dvadeset puta svakog dana. Previše. Neprihvatljivo.

Nedopustivo je i da se nakon prošlogodišnjeg primera sa sajtom Ozon pressa, ovog meseca pojavio lažni sajt Južnih vesti, kao svojevrsni plagijat istog imena, logoa, dizajna i boja koje podsećaju na orginal.

Znam da je teško predvideti sve moguće oblike opstrukcije profesionalnog novinarstva, ali je indikativno da su počinioci ovakvih dela više-manje isti akteri koji ovakvim ponašanjem nanose više štete onima kojima misle da pomažu. Ovakvim faulovima samo otvaraju novi problem i razvodnjavaju i umanjuju vidljiva poboljšanja na nekom drugom polju do kojih se došlo teškom mukom.

Zato se na kraju ponovo vraćam izjavi koja nam je stigla iz „Reportera bez granica“ koja kaže da treba da „uslede osude atentata na novinare iz devedesetih“.

U pravu su. Bez toga nema izlečenja.