Između loših uslova za rad i otkaza

Ovaj tekst zadire u sumornu sliku položaja medijskih radnika u Srbiji, pokazujući kako ništa, pa čak ni ugovor, ne može da ih zaštiti od snage i diktata profita

Novogodišnja jelka ispred zgrade Vlade Srbije svakog drugog ponedeljka zasija porukama “Novinari/ke ne kleče”. Aranžira je grupa od oko stotinak medijskih radnika i radnica okupljenih u incijativi “Novinari ne kleče“ koji se tu prvi put okupili 7. decembra u znak protesta što ministar odbrane Bratislav Gašić nije smenjen nakon izjave da „voli novinarke koje lako kleknu„.

Dva meseca kasnije, ministar je smenjen, a dodeljeni su i Oskari srpskim ministrima u odsustvu u kategoriji od lošeg do lošijeg tretiranja medija. Ova Inicijativa se tu ne zaustavlja već ima ceo set zahteva upućen vlastima, a u vezi sa stanjem u medijima. Višegodišnji ponižavajući tretman medijske profesije od strane vlasti je tako konačno došao na dnevni red.

S druge strane, isti ti novinari ne prolaze ništa bolje ni u očima javnosti u čijem bi interesu trebalo da rade. Naime, javnost očekuje da novinari/novinarke igraju važnu društvenu ulogu nekoga ko će od predstavnika vlasti tražiti odgovore na osetljiva pitanja i otvoriti debatu na goruće teme. Međutim, pored tih velikih očekivanja i sledstveno kritike na račun novinara/novinarki, niko ne postavlja pitanje njihove ekonomske i socijalne zaštite: pod kakvim ugovorima rade, koliko su plaćeni i da li uopšte postoji neko ko može da ih zaštiti nakon postavljanja nekog kritičkog pitanja. I to sve u doba loše ekonomske situacije, limitiranog marketinškog kolača, privatizacije medija, netransparentnog medijskog vlasništva, velikih političkih pritiska i sledstveno autocenzure.

Fotoreporter Aleksandar Stanković, poznatiji kao Dlakavac, se tog maja u ponedeljak vratio sa odmora ali je osećao mučninu zbog povratka na posao. Znao je da je sa svojih 46 godina najstariji na listi fotoreprortera i da je otkaz vrlo izvestan. Dva dana nakon povratka s odmora, Stanković je preživeo infarkt i ugrađen mu je stent. Prema njegovim rečima, višegodišnji stres na poslu izazvan uslovima rada je doprineo tome, dok su najavljeni otkazi bili samo okidač.

O ekonomskom i socijalnom položaju medijskih poslenka ne postoje zvanični statistički podaci. Prikupljeni podaci za potrebe pisanja ovog teksta, od kojih su mnogi neprecizni i parcijalni, potvrđuju sumornu sliku položaja novinara/novinarki u Srbiji, koji su rastrzani između javnosti i vlasti, loših uslova za rad i otkaza. Naime, oni nemaju adekvatnu ekonomsku i socijalnu zaštitu koja im je potrebna za uspešno obavljanje njihove važne društvene uloge.

Ne postoje ni podaci o ukupnom broju novinara/novinarki. Poslednji popis iz 2011. godine pokazuje da je u sferi medija zaposleno 53.281 osoba, što obuhvata i programere, producente, tehnička lica. Međutim, procenjuje se da je broj novinara/novinarki tek nekoliko hiljada. Prema poslednjim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, na evidenciji za nezaposlene ove službe se nalaze 1.103 novinara/novinarke.

Istraživanje Centra za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka „Profesija na raskršću ─ novinarstvo na pragu informacionog društva“ iz 2011. godine, pokazuje da gotovo 60% novinara koji su zaposleni strahuje od gubitka posla. Polovina njih ima plate ispod ili blizu republičkog proseka, odnosno od 150 do 400 evra. Ohrabrujuća je jedino činjenica da je dve trećine ispitanika (76,54%) stalno zaposleno, iako su među njima uglavnom novinari starije generacije, dok trećina honorarnih medijskih radnika zaradu prima „na crno”.

Nijedan novinar/novinarka, od istraživačkih i slobodnih do onih koji rade u mainstream medijskim kućama ili stranim medijskim kompanijama, nije pošteđen ove vrste socijalno-ekonomskih problema i neizvesnosti koja iz njih proističe, pod kakvom god ugovoru bili zaposleni. Svi rade za vlasnike kojima je profit, kao i dobar odnos sa vlastima na prvom mestu. Svi oni rade pod ugovorima koji mogu biti prekinuti u bilo kom trenutku kao kazna za postavljanje “nepodobnih” pitanja ili iskazivanja bilo kakve vrste neposlušnosti ili pretnje eventualnom urušavanju tih poslovnih i političkih veza.

Sagovornici su jednoglasni u tome da su se od medijskih poslenika koji rade u interesu javnosti pretvorili u korporativne robove. “Ja sam Blic počela da zovem kombinat gde mi šrafimo poklopce na tegle, a zna se šta je u teglama. Nas niko ne pita, neko drugi ih puni i posle nam neko broji te tegle,” kaže Tamara Spaić, novinarka sa 27-godišnjim stažom u novinarstvu koja je 10 godina provela u kompaniji Ringier Axel Springer koji, između ostalog, izdaje i Blic. Prema njenom mišljenju, građani i građanke Srbije imaju “šarenu lažu novinarstva a unutra jedno trulo navijanje i truli dil sa vlastima od kog na kraju dana zavisiš”.

Kažnjive aktivnosti

Mnogi bi pomislili da je jedna švajcarsko/nemačka kompanija društveno odgovorna, da brine o svojim zaposlenima i ugovorima pod kojima rade. Ispostavilo se da su se talasi masovnih otkaza novinarima desili upravo u Ringier Axel Springer-u u Srbiji.

Intervjuisani zaposleni iz firme tvrde da je sve podređeno profitu, od sadržaja do sudbine samih zaposlenih. O nekakvoj reoganizaciji i novoj sistematizaciji koja podrazumeva otkaze se mesecima šuškalo po hodnicima na Donjem Dorćolu. Novinari su bili uznemireni jer nisu znali ko, kada i po kojim kriterijumima će otići. Spaićeva kaže da nije mogla da gleda to plakanje po ćoškovima te se drznula da sastavi peticiju u decembru 2014. kojom poziva top menadžment na razgovor o kriterijumima i načinima za otpuštanje i smanjivanje plata.

Gotovo 60% novinara koji su zaposleni strahuje od gubitka posla. Polovina njih ima plate ispod ili blizu republičkog proseka, odnosno od 150 do 400 evra (istraživanje iz 2011)

Međutim, taj pokušaj je propao usled masovnog straha kod zaposlenih, te je svega 20 radnika, što je otprilike desetina, potpisalo peticiju. Neposredno nakon toga, Spaićeva je pozvana na razgovor gde joj je saopšteno da ne može više da radi.

Iako je sprečavanje političkog, sindikalnog i drugog udruživanja i delovanja u Srbiji krivično delo iz člana 152. Krivičnog zakonika Republike Srbije, sagovornici iz Ringiera kažu da kod njih u firmi postoji nepisana zabrana osnivanja sindikata, tj. da će onaj ko se usudi da osnuje sindikat biti otpušten. S druge strane, Ringier u drugim zemljama gde posluje ima sindikate.

Spaićeva je već duže vreme teško podnosila uslove za rad gde su joj menjani tekstovi, izbacivani osetljivi delovi, ali i odbijane teme koje je predlagala, a koje su bile u vezi sa koruptivnim praksama najbližih ljudi premijera Vučića.

Ubrzo nakon ovog neuspelog pokušaja Tamare Spaić sa peticijom, u maju 2015. je usledio najveći talas otkaza u ovoj kompaniji što je, prema viđenju zaposlenih, doprinelo najneprijatnijoj atmosferi u zgradi firme ikada.

Fotoreporter Aleksandar Stanković, poznatiji kao Dlakavac, se tog maja u ponedeljak vratio sa odmora ali je osećao mučninu zbog povratka na posao. Znao je da je sa svojih 46 godina najstariji na listi fotoreprortera i da je otkaz vrlo izvestan. Na sve to, kako kaže, “moji talenti i moje angažovanje su obesmišljeni i obezvređeni poslednjih nekoliko godina. Novinari više ne plasiraju informacije već emocije”. Jednom prilikom kada su se udavila deca u reci od njega se očekivalo da donese fotografije koje zloupotrebljavaju tu ljudsku nesreću u cilju bolje prodaje novina — “idealno bi bilo da imam sliku majke koja skače na sanduk”.

Dva dana nakon povratka s odmora, Stanković je preživeo infarkt i ugrađen mu je stent. Prema njegovim rečima, višegodišnji stres na poslu izazvan uslovima rada je doprineo tome, dok su najavljeni otkazi bili samo okidač. Stanković je tako ostao da radi, ali uz drugačiji pristup poslu i rešenost da ode iz firme i preseli na selo.

“To je tužno jer je ovo bio posao mog života, bio sam privilegovan što sam bio plaćen da radim svoj hobi”, dodaje on nakon 20 godina provedenih u novinarstvu.

“Mali šraf u funkciji poslovanja korporacije”

Kako bi pokazali da niko nije zaštićen, pa čak ni urednici, Ringier u aprilu otpušta Antonelu Rihu sa pozicije pomoćnice glavnog urednika nedeljnika NIN i urednice političke rubrike. Zbog dvogodišnjeg neslaganja tj. profesionalnih sporenja sa glavnim i odgovornim urednikom NIN-a, Milanom Ćulibrkom, Riha priznaje da je očekivala smenu ali ne i otkaz kao stalno zaposlena i novinarka sa višegodišnjim iskustvom. Ono što zabrinjava je način na koji se to desilo. “17. aprila smo imali redakcijski sastanak na kome sam predložila intervju sa nekim piscem i Ćulibrk se složio sa tim da bi mi nakon toga saopštili otkaz.” Kao razlog su naveli da moraju nekoga da otpuste, a da je ona najgore ocenjena u redakciji iako se još nije krenulo u sprovođenje evaluacija za tu godinu. Ćulibrk nije želeo da se vraća na taj slučaj već je samo naglasio da razlozi za smenu nisu bili političke prirode, kao i da je NIN sve vreme oštar kritičar vlasti.

Međutim, pored tih velikih očekivanja i sledstveno kritike na račun novinara/novinarki, niko ne postavlja pitanje njihove ekonomske i socijalne zaštite: pod kakvim ugovorima rade, koliko su plaćeni i da li uopšte postoji neko ko može da ih zaštiti nakon postavljanja nekog kritičkog pitanja

“Bila sam u totalnom šoku, to je sve trajalo tri minuta ili je to meni jako brzo prošlo,” priseća se Riha. “On [Ćulibrk] mi je davao taj evaluacioni papirić ali mene to nije zanimalo. Kako se uopšte ocenjuje etičnost ili rad na računaru što na tome piše. To je sve bezveze ali je jako zgodna stvar kad nekome hoćete da date otkaz.” I tako je Riha sa ugovorom o radu potpisanim na neodređeno vreme iznenada i bez otkaznog roka morala odmah da pokupi svoje stvari sa stola i našla se na ulici. Uz to je dobila i malu otpremninu za dve godine u NIN-u jer se prema novom Zakonu o radu ne uzima u obzir rad kod drugih poslodavaca.

“Ja sam se narednih nekoliko dana budila sa osećajem da se to u stvari uopšte nije desilo, da je nemoguće… Meni je to bilo nadrealno”, kaže Riha. Ona je podnela tužbu protiv kompanije i koja je prihvaćena, tako da sada čeka početak suđenja i ponešto uradi kao slobodna novinarka koju, kako kaže, više niko neće nigde da zaposli.

“Vi ste mali šraf u funkciji poslovanja korporacije, točkić koji služi da ta korporacija zaradi pare i nije važno kakvu priču imate. Vi kao novinar ste u funckiji marketinga i menadžmenta, u funkciji nečega što treba da donese novac”, zaključuje ona.

Dva dana nakon što je Rihi uručen otkaz, njena koleginica iz ekonomske rubrike, 43-godišnja Katarina Preradović, iznenada je preminula. Do danas nije poznato šta je tome najviše doprinelo.

Masovni otkazi

Zatim je usledio najveći talas otkaza kojim je otpušteno 15 zaposlenih u kompaniji Ringier Axel Springer Srbija, među kojima i samohrane majke i novinari sa nekoliko godina do penzije. To su bili stalno zaposleni novinari, većinom iskusni, kojima je bez ikakvih prethodnih razgovora samo saopšteno da više neće raditi zbog pada tiraža i lošeg poslovanja uopšte.

Nakon sigurnih ugovora i poslova koje su imali, ova grupa se našla na ulici bez ikakve zaštite, sindikata ili organizacije na svojoj strani. Vest o masovnim otkazima je potresla celu medijsku sferu. Novinarska udruženja su najstrožije osudila ovaj potez dok je Ringier ćutao. Generalna direktorka Jelena Drakulić Petrović nikada nije odgovorila na zahtev za intervju za potrebe ovog teksta.

Svi rade za vlasnike kojima je profit, kao i dobar odnos sa vlastima na prvom mestu. Svi oni rade pod ugovorima koji mogu biti prekinuti u bilo kom trenutku kao kazna za postavljanje “nepodobnih” pitanja ili iskazivanja bilo kakve vrste neposlušnosti ili pretnje eventualnom urušavanju tih poslovnihi političkih veza

Međutim, generalni direktor kompanije Ringier Aksel Springer Media AG Mark Dekan uputio je 10. juna pismo predsedniku Evropske federacije novinara  (EFJ) Mogensu Bliheru Bjeregardu i generalnom sekretaru ove asocijacije Rikardu Gutierezu u kojem pojašnjava razloge za donošenje ove odluke u Srbiji. “Naš menadžment u Srbiji je pažljivo razgovarao sa zaposlenima i objasnio zašto je ova odluka bila, na žalost, neizbežna (…) Ove mere su bile neizbežne zbog opadanja prihoda od oglašavanja usled teške ekonomske situacije u Srbiji, kako bi kompanija ostala konkurentna i obezbedila zdravo poslovanje.” Pet otpuštenih koji su intervjuisani za potrebe pisanja ovog teksta tvrde da sa njima nije vođen nikakav prethodni razgovor, a nije poznato ni da je neko sa menadžerske pozicije snosio odgovornost za loše poslovanje.

Jedan od otpuštenih, novinar hronike u Alo magazinu iz Novog Sada, Nikola Travica, kaže da mu je bez ikakve najave samo saopšteno da može da radi za pet hiljada dinara, umesto dotadašnjih 50 hiljada, kada je došao u Beograd da sa kolegama proslavi sticanje zvanja mastera. On je osam godina radio pod autorskim ugovorom, koji je produžavan na pola godine, što je protivno Zakonu o radu. “Nisam se bunio jer sam imao redovnu platu, uplaćivali mi doprinose…” kaže Travica.

On je prvo mislio da tuži firmu zbog otkaza, ali je ubrzo shvatio da ne želi da se bavi novinarstvom, a tužba bi značila da zahteva da se vrati na posao. Zato je odlučio da pošalje pismo naslovljeno na čelne ljude u Ringier Axel Springer kompaniji — gospodina Marka Dekana i Michaela Ringiera, u želji da ih obavesti šta se dešava u njihovoj firmi u Srbiji.

Ni ostali od 15 otpuštenih nisu bili voljni da tuže kompaniju. “Ovo je mali krug ljudi i nikada ne znate ko će završiti na kojoj poziciji, a ja sam tu, u profesiji, i ne znam ništa drugo da radim,” kaže jedan od 15 otpuštenih koji je insistirao na anonimnosti.

Sindikalno nedelovanje

Postavlja se pitanje da li bi ovakva otpuštanja bila moguća da postoji sindikat. Dragana Čabarkapa, predsednica Sindikata novinara Srbije (SINOS), kaže da je više puta bila uključena u pokušaje osnivanja sindikalne podružnice u Ringieru, ali da to nije uspelo. Odbijena je uz obrazloženje da se kod njih poštuju sva prava radnika te da nema potrebe za osnivanjem sindikata. “Ljudi iz Blica su mi rekli strogo poverljivo da svaki pomen reči sindikat u Ringieru znači otkaz”, kaže Čabarkapa i dodaje da je sindikalizam na srpskoj medijskoj sceni “zatrt”.

Dejan Kožul, istraživač medija koji se bavi položajem medijskih radnika i predstavnik NUNS-a, takođe smatra da sindikalizam izumire i da su preostali sindikati u medijima ostali kao nasleđeni, dok su u privatnim medijima uglavnom zabranjeni. “Iako je to protivno Zakonu o radu, to se radi tako što se usadi strah u kosti novinara tako da sutra svako od njih ko se upusti u tako nešto zna kako će završiti”, kaže Kožul.

Tako jedan od dva najveća sindikata u Srbiji, “Solidarnost”, nema podružnice u medijima. Tin Antić, predsednik Solidarnosti, smatra da prava medijskih radnika u Srbiji ne postoje. “Ucenjeni su, konstantno su po pritiskom i pretnjama. Vlasnici medija se takmiče u dodvoravanju vlasti, a sve to trpi radnik”, kaže Antić.

Jedino što jedan otpušteni novinar može da dobije jeste besplatan pravni savet u nekom od novinarskih udruženja. Ali udruženja nemaju veću moć i ingerencije prema svom statutu.

Slobodan Ćirić, potpredsednik UNS-a i novinar nedeljnika Napred iz Valjeva koji je učestvovao u UNS-ovom istraživanju o položaju novinara 2014. godine, smatra da je pozicija novinara “sa ekonomskog aspekta katastrofalna, a sa profesionalnog prilično ugrožena”. Prema njegovom mišljenju, najalarmantnije je što novinari rade pod lošim ugovorima koji se prave, kako kaže, po principu “uzmi ili ostavi”.

Niko nije pošteđen

Nekim novinarima/novinarkama se i dalje duguju zaostale plate ili otpremnine. Irena Jerković, stalno zaposlena urednica sa ugašene TV Avala, kaže da joj je firma ostala dužna više od pet plata. Ona kaže da je zarad svog zdravlja i psihičkog mira tu priču ostavila iza sebe jer nije želela da akumulira ogorčenost usled situacije u kojoj su joj izigrana radnička prava. “Ono što je važno napomenuti je to da ta prava nisu mogla biti tako lako izigrana da su odreagovale nadležne institucije čiji je to bio posao”, dodaje Jerković.

Jovana Đurović, nekada stalno zaposlena novinarka sa kablovske TV Nova, ostala je uskraćena za otpremninu nakon otkaza. Đurovićeva je već godinu dana na sudu protiv TV Nova i pokušava da dobije ono što joj pripada.

S druge strane, položaj medijskih radnika koji nemaju ugovore o radu već su angažovani po osnovu autorskih ugovora je još teži.  Među njima su najčešće istraživački novinari, ali i freelance, odnosno slobodni novinari. Istraživačko novinarstvo u Srbiji se uglavnom finansira iz donacija i direktno zavisi od njih. Vladimir Kostić iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) kaže da to omogućava veći stepen nezavisnosti jer medij ne zavisi od oglašivača. Međutim, to dovodi i do određene finansijske nesigurnosti zbog koje se ovi novinari najčešče angažuju kao honorarni saradnici po osnovi autorskih ugovora, a ne kao zaposleni u radnom odnosu na neodređeno vreme. Kostić, međutim, insistira da se u istraživačko novinarstvo ulazi iz drugih motiva i da ih u tome ništa neće sprečiti. “Moje kolege iz Centra za istraživačko novinarstvo i ja smo toga svesni i tu cenu plaćamo”, kaže Kostić. Slobodne i istraživačke novinare, koji najčešće nisu u stalnom random odnosu, ne mogu da štite ni sindikati jer prema Zakonu o radu članovi sindikata ne mogu da budu nezaposlena lica.

U međuvremenu, oni novinari i novinarke sa početka teksta koji su dekorisali Vladinu jelku nastavljaju sa protestima u znak odbrane profesije. Ali, izgledi da im Deda Mraz ispod te jelke ostavi ono što traže ostaju minimalni.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Medijska opservatorija Jugoistočne Evrope, a uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog teksta je isključiva odgovornost autorke i ni na koji način ne odražava stavove EU.