Jelena Ćuruvija: Istina o ubistvu mog oca je za našu političku stvarnost preteška. Lakše je da se meni zapreti i zabrani da znam istinu

– Mog oca nema već 25 godina. Izgleda da nam se nameće baš takva formulacija. Da kažemo „nema ga“, kao da je bio pa prošao, sam od sebe nestao, da ne ponavljamo da je ubijen, streljan, likvidiran…, kaže za Cenzolovku Jelena Ćuruvija Đurica, ćerka ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, povodom tužbe bivšeg funkcionera Resora državne bezbednosti Milana Radonjića protiv fondacije koja nosi ime njenog oca i koju je ona osnovala.

– Četvrt veka nije bilo dovoljno pravosuđu ove zemlje da utvrdi ko je odlučio da mog oca “ne bude” i ko je tu odluku sproveo. Računa se, međutim, da je to sasvim dovoljno vremena da zaboravimo kako i zašto ga nema ili barem da izgubimo volju da zapitkujemo. Možda društvo i može da se natera na zaborav, ali ja koja nosim teret „prokletstva“ ćerke žrtve političkog ubistva, ne mogu i neću, kaže Ćuruvija Đurica i dodaje:

– Ne mogu da prihvatim da je sudska istina, koja kaže samo da istine nema, da ne može da se zna, i moja istina. Ne mogu svoj um i srce da očistim od svega što sam saznala, čula i videla u ovih predugih 25 godina i da se pravim kako nisam došla do „vansudske“ istine. Do iste one do koje bi došlo i pravosuđe – u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom vremenu.

Takva istina je za naše sudove neizreciva. Za našu političku stvarnost, takva istina je nepotrebna, čak štetna. Preteška je. Lakše je da se i meni zabrani da znam istinu. Da mi se zapreti ne bih li je zaboravila. Ili barem zaćutala. Od mene se valjda očekuje da pustim da mi otac počiva u miru na način koji neće uznemiravati njegove ubice.

Znala sam da ubistvo Slavka Ćuruvije nije samo moj gubitak i da istina o tom ubistvu, kao i pravda što bi iz te istine proizašla, nije potrebna samo meni, nego celom društvu. Znajući to, inicirala sam osnivanje fondacije s imenom Slavka Ćuruvije, kojoj je zacrtan cilj da doprinosi stvaranju društva u kojem novinarstvo neće biti smrtonosna profesija. U kojem će reč biti slobodna, a sudstvo nezavisno. U kojem će ubice stizati pravda.

Sada tu fondaciju tuže i guše. Zašto? Prosto je – može im se. Može im se da zahtevaju kažnjavanje svih nas koji smo tražili istinu i pravdu. Da nam to više ne padne na pamet.

Da više ništa i niko ne održava živim sećanje na Slavka Ćuruviju koga više nema. A posebno ne na razloge zašto ga nema i način na koji je nestao.

Tragediju pretvaraju u farsu i još očekuju da im tapšemo. Ili bar da ćutimo.

Moje pitanje je: „Gospodo, u kom smo činu?“, kaže Jelena Ćuruvija Đurica u izjavi za Cenzolovku.

Milan Radonjić je jedan od četvorice optuženih za ubistvo Ćuruvije koje je Apelacioni sud oslobodio pošto su pre toga u dva prvostepena postupka osuđeni na ukupno 100 godina zatvora. Tužio je Slavko Ćuruvija fondaciju „zbog povrede ugleda i časti“. Traži odštetu od pola miliona dinara.