Još jedna godina čekanja na presudu ubicama Slavka Ćuruvije

Ovih dana u toku je završna reč u sudskom postupku osumnjičenima za ubistvo. Tužilac je zatražio maksimalnih 40 godina zatvora, a osumnjičeni, bivši rukovodioci Resora službe bezbednosti Srbije Radomir Marković, Milan Radonjić i Ratko Romić su izjavili da nisu krivi za ubistvo vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin Slavka Ćuruvije.

Iako bi se pomislilo da je izricanje presude pitanje skorog trenutka, veliko je pitanje da li će se to zaista i desiti. Razlog tome ono viđeno proteklih godina i decenija u slučaju Ćuruvija.

Treća završna reč

Ovo je bilo treće po redu iznošenje završne reči. Bilo je potrebno da prođe gotovo 15 godina od ubistva da bi bili uhapšeni osumnjičeni izvršioci, a zatim još devet. U međuvremenu desilo se suđenje, pa ponovljeno suđenje, donesena je i prvostepena presuda, ali krivci i danas, 24 godine kasnije nisu osuđeni. Sada ostaje nada da ovo većanje Suda biti zaista i poslednje.

Ono što je do sada poznato jeste da iza ovog ubistva stajala država Srbija, što su priznali funkcioneri naše zemlje. To pokazuje i odugovlačenje samog procesa, a odgovorne su kako aktulene tako i prethodne vlasti u Srbiji.

Analitičar Službe pa novinar

Slavko Ćuruvija je rođen u Zagrebu, 9. avgusta 1949. godine. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Radni vek je počeo u preduzeću „Mašinogradnja“. Od 1984. godine je radio kao analitičar u Upravi za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove.

Godine 1986. Ćuruvija se pridružio novinarskoj ekipi lista „Borba“. Počeo je kao komentator, a zatim je napredovao preko urednika unutrašnje političke rubrike, do pozicije glavni i odgovorni urednik.

Pisao je komentare i reportaže sa Kosova i Metohije u periodu od 1986. do 1988. godine. Bio je jedan od retkih novinara koji je bio pored Slobodana Miloševića tokom njegove posete Kosovu Polju, 24. aprila 1987, kada je Milošević izgovorio čuvenu rečenicu „Niko ne sme da vas bije!“.

U „Borbi“ je ostao do 1994. godine kada je država preuzela kontrolu nad listom, nakon čega je napustio novine. Sve vreme je bio aktivni dopisnik ili saradnik više medija. Pisao je za NIN, zagrebački Vjesnik, Večernji list, podgoričku Pobjedu, TV Beograd, TV Politiku, TV Sarajevo…

Zajedno sa Momčilom Đorgovićem 1994. godine je osnovao list „Telegraf“, čije ime, posle njihovog razlaza 1996, Đorgović menja u „Nedeljni telegraf“, a Ćurvija dve godine nakon toga, je osnovao je „Dnevni telegraf“ (DT), prvi privatni dnevni list u Srbiji. Dve godine kasnije, osnovao je magazin „Evropljanin“.

Gubitak naklonosti

Zbog svoje kritike prema režimu Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković izgubio je naklonost koju je imao. Iako nikada dokazana, mnogi misle da je „izdaja“ bračnog para Milošević-Marković utrla put njegovoj likvidaciji.

Novinar i direktor Radio televizije Srbije Aleksandar Tijanić je u TV dokumentarcu „Kad režim strelja“ emitovanog na desetogodišnjicu ubistva opisao njihov odnos kao „pakt o nenapadanju koji mu je omogućavao da dođe do značajnih informacija i time značajno uveća broj čitalaca Dnevnog telegrafa“. Ćuruvijina nevenčana supruga Branka Prpa je pridavala znatno manji značaj tom poznanstvu.

Ćuruvijin odnos sa Mirjanom Marković se znatno pogoršao u leto 1998. godine, kada su u toku bile značajne policijske akcije protiv pobunjenih Albanaca na Kosovu. Na osnovu Uredbe Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju „Dnevni telegraf“ privremeno je zabranjen 14. oktobra 1998, a prostorije su zapečaćene. Iznerviran takvom odlukom Slavko je odjurio kod Mire Marković kada su navodno pale „teške reči“.

Nedugo zatim zaplenjena je celokupna imovina firme DT-pres koja je izdavala DT, a potom je Slavko registrovao listove u Crnoj Gori. Ipak, zbog tekstova i ilustracija u „Evropljaninu“ oktobra 1998. sud u Beogradu izrekao je Ćuruviji i njegovom preduzeću ukupnu kaznu od 2,4 miliona tadašnjih dinara.

Presuda je doneta na osnovu kontroverznog Zakona o informisanju, koji je donet 1998. godine kada se na čelu Ministarstva za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića nalazio Aleksandar Vučić. Tadašnji zakon je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u propisane okvire, a na osnovu tužbi koje bi, pozivajući se na „protivdržavno i podrivajuće delovanje“ raznih vrsta, podnosili građani ili organizacije, a po kojima su prekršajni sudovi imali obavezu da odluče u roku od 24 časa. Kazna je izrečena tri dana nakon donošenja zakona retroaktivnim dejstvom Zakona.

Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, 8. marta 1999. godine kažnjen na pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti.

Mirjana Marković je desetak dana pred Ćuruvijino ubistvo, na sednici Direkcije Jugoslovenske levice (JUL) njega označila kao glavnog državnog neprijatelja koji je izazvao bombardovanje i da će mu narod suditi.

Nekoliko dana pred ubistvo, Mirjana Marković je preko Dragana Hadži Antića izdejstvovala da se u prorežimskom dnevniku Poltika ekspres, zatim i na dnevniku RTS objavi tekst tadašnjeg glavnog urednika Miroslava Markovića „Ćuruvija dočekao bombe“. Taj tekst mnogi smatraju za svojevrsnu presudu Ćuruviji.

Danas, u Beogradu jedna ulica nosi ime Slavka Ćuruvije, a memorijalna ploča nalazi se na mestu gde je ubijen.

„Ćurvija dočekao bombe“

Politika Ekspres, 6. april 1999. godine

Ćuruvija dočekao bombe

Već trinaest dana nacistička NATO armada seje tovare smrti po Srbiji i Jugoslaviji. Trinaest dana pod vrhovnim zapovedništvom vašingtonskog „bolesnika rata Adolfa Klintona i njegovih, evropskih „gaulajtera“ Blera, Širaka, Šredera… mučki, noću i iz sve manje bezbednih visina traje ubijanje nedužnih građana Srbije, progon i prava humanitarna katastrofa žitelja Kosova i Metohije, razaranje fabrika, bolnica, mostova, crkava, škola, dečjih obdaništa… Isto toliko dana traje i brutalno, cinično i drsko gaženje i „ubijanje“ svih međunarodnih konvencija i normi, prava i pravde. Rušenje Organizacije ujedinjenih nacija i svega na čemu je počivao svet.

U ovoj situaciji mudro su zaćutali svi oni koji se još „od pre Kosova“, dok je ludilo Novog svetskog poretka u krvi rasturilo prethodnu Jugoslaviju, „znali“ da su „Srbi isključivi krivci“ i kao takvi „treba da budu ako je moguće i „bombardovani“, koji su „znali da su „Srbi krivi“ i za Markale i za Ulicu Vase Miskina i koji su, shodno tome, tražili još „žešće“ sankcije za Srbiju. Koji su od početka spolja inscenirane krize na Kosmetu „znali“ da su šiptarski separatisti i teroristi „u pravu“… I koji su sve vreme tražili i priželjkivali „bombe za Srbe“… ćute i „ambasadori dobre volje“.

Je li to ona „perfidnost izdaje“ o kojoj je, prilikom osnivanja Komiteta univerzitetske levice Jugoslavije, u novembru prošle godine govorila dr Mirjana Marković, predsednik Direkcije JUL-a? Je li to bio trenutak kada je „izdaja dostigla najvišu tačku“, kako je rekla profesorka Marković, objašnjavajući da „izdaja nije uvek i neizostavno bila direktna i brutalna“, pa nastavila:

„Kao što je, na primer, meni izgledalo pre neki dan kada mi je u JUL-u vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava Sjedinjene Američke Države u njihovoj želji da bombarduju Srbiju i da će bombardovanje Srbe naučiti pameti“.

Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji, koji je preko „svog“ lista Dnevni telegraf učinio zaista sve što je „bilo potrebno“ kako bi se „demokratskom Zapadu“, a i „zabludelim Srbima“, objasnio kako treba da se „dozovu pameti“ i okrenu se budućnosti koja je, jasno, „na Zapadu“. Kada je potom taj isti „slobodar“ Ćuruvija došao pod udar Zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapaj za pomoć protiv „diktature u Srbiji“.

Diktatura u kojoj narod, na bezbroj izbora, slobodno bira svoju vlast i „diktatura informativnog mraka“ u kojem je pored njegovog Dnevnog telegrafa izlazilo sijaset tobož slobodnih i nezavisnih novina u kojima se gore govorilo o Srbiji i srpskom narodu nego na Si-En-Enu u najboljim danima!

Danas, kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute.

Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A, ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali.

Miroslav Marković