Jovanović: Samo postojanje Stalne radne grupe nije doprinelo većoj bezbednost novinara ali je bolje praćenje predmeta

”Ja sam u Stalnoj radnoj grupi dve godine i , na osnovu opšteg utiska koje imam vezano za rad grupe, ne mogu da kažem da je samo postojanje doprinelo povećanju bezbednosti novinara. Ono u šta sam sigurna je da je dobro da takva grupa postoji jer je nesumljivo doprinela boljem evidentiranju predmeta, boljem dokumentovanju i praćenju predmeta i nesumnjivo je doprinela boljoj razmeni informacija između nadležnih institucija, pre svega policije i tužilaštva i medijskih i novinarskih udruženja”, kaže Nataša Jovanović.

Ona je dodala da članovi, u okviru Stalne radne grupe, preispituju konkretne predmete, bave se konkretnim slučajevinma i a svako od novinarskih udruženja postavlja pitanja nadležnim institucijama oko tih slučajeva koji ih zanimaju.

“I dobijamo vrlo konkretne informacije dokle se stiglo i šta se desilo u tim slučajevima”, objasnila je ona.

“U nekoliko navrata smo mi podigli nivo značaja slučaja tako da se oni otvore kod nadležnih institucija”, objašnjava.

“Ono što je zbunjujuće pre svega za novinare je postojanje novoustanovljene vladine radne grupe. Opšti je utisak da se te dve radne grupe mešaju i da novinari zapravo nemaju jasnu percepciju šta je u nadležnosti koje grupe. Pre više godina identifikovano kao jedna od kritičnih tačaka da stalna radna grupa nije dovoljno vidljiva u javnosti i da se to kroz povratnu informaciju novinara pokazalo kao tačno”, dodala je Jovanović.

Na pitanje koliko novinari znaju koje su nadležnosti Stalne radne grupe i koji je mehanizam za prijavljivanje pretnji, pritisaka i drugih neprijatnosti, Jovanović kaže da je to “nemoguće odgovoriti zato što se sistem stalno unapređuje”.

“Po novom uputstvu Republičkog javnog tužilaštva imamo značajno unapređen sistem kontakt tačaka na lokalnom nivou, pa smo sad nekih četiri kontakt tačaka u početku pri Apelacionim tužilaštvima došli do preko sto u svim gradovima u Srbiji. Ono što novinari kažu je da za proceduru i te stvari znaju iz sopstvenog iskustva. Svi oni koji su prošli neke procedure znaju šta im je činiti. Opšti je utisak da oni koji prvi put prijavljuju ne znaju tačno kome da se obrate”, objašnjava i dodaje da se “oni koji su članovi udruženja opredeljuju da to urade preko udruženja, jer su tako sigurni da će njihov slučaj da dođe na dnevni red za rešavanje”.

Policija

Po njenim rečima “u komunikaciji sa novinarima i onih koji znaju za direktno obraćanje kontakt tačkama, nekako, tu sam iznenađenja, nalazi su takvi da više veruju policiji”.

Smatra da je “očigledno da je policija vremenom naučila kako da se postavi prema novinarima, više ih ne pitaju da li su novinari ili nisu, već slučajeve prosleđuju tužilaštvu i onda tužilaštvo, takva je zakonska procedura, odlučuje da li ima krivičnog dela ili ne”.

Upozorava da novinari ipak nemaju velika očekivanja.

” Ono što je evidentno je veliko nepoverenje u sistem i državne institucije, gde novinari prijavljuju da bi ostalo zabeleženo, nemaju velika očekivanja u pogledu rešavanja”, objašnjava Jovanović.

” Znamo svi da je veliki broj odbačen krivičnih prijava, što je nemotivišuće za svaki sledeći put. Oni koji se odlučuju da prijave kažu da bi prijavili svaki put, naravno teže i ozbiljnije situacije, jer je jako važno da ostane zabeleženo za buduće generacije. Oni čiji su slučajevi pozitivno rešeno, odnosno gde su osumnjičeni uhvaćeni i privedeni pravdi, veruju da je baš zbog tog nepoverenja u sistem da je to zato što je to nekom iz vrha odgovaralo, da počinioci nisu bliski vlasti ili same vlasti i onda u tom konteksti misle da njihov primer dobre prakse koristi nekome da bi se vlast prikazala u pozitivnom svetlu i u krajnjoj liniji dobila pozitivnu ocenu u međunarodnim izveštajima”, prenosi nam svoja saznanja.

Novinari u lokalnim redakcijama

Na pitanje kakvo je iskustvo, koliko novinari iz lokalnih redakcija prijavljuju pretnje i nasilje, Jovanović objašnjava da se oni prvo javljaju udruženjima.

Kaže da Fondacija “Slavko Ćuruvija”, iz koje ona dolazi, ima proaktivan pristup.

“Zovemo lokalne novinare i razgovaramo sa njima, da vidimo kako možemo da im pomognemo u rešavanju njihovih slučajeva”, objašnjava.

Kaže i da solidarnost sa novinarima, koji trpe pritiske u lokalu, vide kao bitnu stavku za to da oni praktikuju svoje pravo na slobodu izražavanja zato što je važna poruka da nisu sami.

“Oni novinari koji imaju udruženje i jake redakcije iza sebe, čiji pravni timovi preuzimaju njihove slučajeve su osnaženiji i zato im to ostavlja dovoljno prostora da se bave svojim poslom”, dodala je Jovanović.

” Imamo čak neki stav da novinari uopšte ne bi trebali da učestvuju u prijavljivanju, nego da bi to za njih trebalo da rade redakcije i udruženja, a da oni rade svoj posao. Ne osećaju se dobro kada se kroz sistem dodatno viktimizuju, u smislu da ponavljaju svoje iskaze više puta, da se suočavaju sa osumnječinema, da se izlažu dodatnim rizicima jer pred okrivljenim daju iskaz koji uključuje lične podatke, gde stanuju…”, objašnjava Nataša Jovanović.