Jugoslav Ćosić: „Kablovi“ za dopremanje jednoumlja i „dijaliza mozga“

Kad se pogledaju kalemovi Telekoma po banderama gradova u Srbiji, kanali po ulicama i radovi zamašnih razmera, pa onda zahtevi EPS u vezi sa opremom SBB na „njihovim stubovima“, čovek pomisli da je, kako je počelo, ovde moguće da nezavisni provajderi i kablovske televizije i nekom merom vlasti (lex specialis?!) budu „ukinute“ ili bar ometane. Da li je takva bojazan realna?

Realna je. Pošto imamo primere falsifikovane saglasnosti stanara za razvlačenje Telekomovih kablova po zgradama, baš se tako čini, kao da su u brojnim objektima interno doneti lex specialisi. Asfalt u Beogradu izgleda kao i cela Srbija, raskopan zbog kablova i okrpljen svuda. Kablovi su ipak tema za naše investitore jer mi smo novinari.

Nisu međutim problem samo pravi kablovi u fizičkom smislu. Problem su pre svega, u metaforičnom smislu, vazdušni kablovi, odnosno frekvencije, kojima se građanima Srbije doprema jednoumlje. To je svojevrsna „dijaliza mozga“. I to je tema za nas, za medije. Tome se suprotstavljamo jer verujemo u ideju medijskog pluralizma a ne u propagandu.

Ako je prva teza u ravni simbolike, da li je ona ipak – i koliko jači i ubedljiviji – pritisak u odnosu na druge kojima ste evidentno izloženi?

Evo kratkog priručnika… Uvek je najjači i najefikasniji argument – argument sile i moći. Ako ne mogu da promenim tvoj pristup, onda ću da te odsečem.

Tako je N1 nestao iz stotina hiljada domaćinstava. Kad ne znaš šta drugo da radiš, najjednostavnije je da pritisneš dugme za brisanje. Ako ne znaš kako da zaustaviš nezavisne novine, najefikasnije je da pod pretnjom ozbiljnih konsekvenci obeshrabriš sve potencijalne oglašivače kako bi taj medij doveo na rub egzistencije.

Na istraživačke portale pošalji vojsku botova i obori im sajt. Sve ih neprekidno napadaj i ohrabri ludake da im prete preko društvenih mreža. Organizuj sve to a onda izađi i u najmoćnijim medijima kaži da to osuđuješ i da sa tim nemaš nikakve veze.

Režim, potpomognut vođinom partijom, često je nezamislivo bezobrazan, besprizoran i nemilosrdan, pritom i „destruktivno maštovit“ u namerama da naudi neistomišljenicima. Nosi li to bojazan da i naša profesija u obavljanju svog posla bude zaražena izvesnim revanšizmom i „osvetoljubivošću“ prema vlasti?

Posle promena i 2000-e, ozbiljni mediji su se mnogo više bavili novom nego bivšom vlašću. Tako i treba da bude. Da je među ozbiljnim medijima bilo revanšizma, ova vlast, koja je danas na vlasti, nikada ne bi došla na vlast.

Da se ozbiljni mediji pre 2012. godine nisu bavili pre svega tadašnjom vlašću, ova današnja bi i dalje bila opozicija. Aleksandar Vučić bi i danas bio samo večiti kandidat za gradonačelnika Beograda, a Tomislav Nikolić bi još sedeo na stiroporu. Ivica Dačić ne bi bio potpredsednik vlade i ministar, već bi pisao memoare.