Kad diktator otme državu od naroda!

Samo je ovaj naš, Aleksandar Vučić, od građana oteo državu. Samo ovaj naš prezire deo naroda koji ne glasa za njega. Samo ovaj naš guši svaki glas kritike njegove vlasti. Drži u strahu sve medije, političke protivnike, uništava svakoga ko digne glas.

Kao egzekutore koristi sve korumpirane sluge u medijima koje je okupirao i krije se iza njih.

Zašto im smetam ja, Aleksandar Rodić?

Koliko puta sam bio na poternici naprednjačkih tabloida? Koliko naslovnih strana su objavili poslušnici iz Informera i Srpskog telegrafa sa najstrašnijim izmišljotinama protiv kompanije koju vodim i mene lično? Koliko često sam proglašen „izdajnikom“ zbog poseta stranih ambasadora našoj kompaniji? Koliko puta sam se „zalagao“ za „makedonski scenario“ zato što su svi opozicioni predsednički kandidati imali prostor u našim medijima? Kome su sve u vlasti smetali naši izveštaji o demonstracijama, prenosi uživo, kao i naslovne strane s omladinom Srbije koja protestuje? Koliko optužbi i prozivki s televizije Pink je u stanju da se uputi na račun „Adrija medija grupe“ od naručenih analitičara?

Priznajem da ne brojim sve te napade. Nisam jedini koji smeta. Kažu da je danas čast da te takvi „mediji“ progone.

Kad nas je posle niza nesuglasica i javnih prozivki posetio aktuelni predsednik Srbije, tada na funkciji premijera, mislili smo da postoji mogućnost da će da razume. Da prihvati da mediji imaju zagarantovano ustavno pravo da slobodno pišu i da zbog toga ne budu progonjeni. Da neće biti organizovana finansijska izolacija i preporuka da se sponzorišu samo „poslušni“ mediji.

Koliko novinara se danas u Srbiji pita da li neko u vlasti ima zdrav razum da moraju postojati slobodni mediji koji ne pišu po diktatu i koji neće skrivati informacije od javnog značaja?

Ima takvih slobodnih nedeljnika ali, nažalost, s manjim tiražem. Ne smetaju. Ali mi da. Smetamo i zato se priprema scenario našeg uništenja, jer imamo i čitanost i uticaj.
I zato smo po ko zna koji put pod hajkom. Kome je u vlasti neprihvatljivo da odlazeći u sopstvene novine u Makedoniji Sloboden pečat ne smem da se sretnem s makedonskim premijerom Zoranom Zaevim?

Koji smo to novinarski kodeks prekršili radeći intervju s njim u trenutku gorućih političkih problema u Makedoniji?
Da li je zabranjeno u ovoj zemlji da kao predsednik jedne od najvećih medijskih kompanija na Balkanu razgovaram sa ambasadorima koji dolaze u jednu modernu, razvijenu kompaniju, koja osim tabloida Kurir izdaje i najznačajnije magazine od Njuzvika do Nacionalne geografije?

Da li za sve ovo treba da se traži neka dozvola iz Vlade? Da li ćemo svi mi „neposlušni“, koji nismo po ukusu vlasti, nestati pod finansijskim pritiscima i konkurencijom novokupljenih naprednjačkih tabloida i onih čije se osnivanje tek priprema?

Koliko je SNS-u potrebno tabloida, pa da se oseti bezbedno u zemlji u kojoj vlada s natpolovičnom većinom?

Ne znam ko je u vladajućoj garnituri Srbije odlučio da se poistoveti sa rečenicom pokojnog Muamera Gadafija: „Demokratija je razbojnički sistem, gde najveći pas jede ostale.“

Ne, mi nećemo biti pojedeni, ma koliko „šaptač psima“ poslao svojih poslušnika na nas.

Bićemo čuvari sopstvene slobode i podsećati svakoga dana da je „demokratija vlada naroda, od naroda i za narod“.

Uvek na strani naroda! To i jeste naš slogan. I nećemo odustati od tog cilja.