Licemerno je pozivanje Ilustrovane politike prilikom objavljivanja ovog jezivog, jednostranog teksta na „slobodu medija“. Sloboda medija nije sloboda ako ugrožava tuđu slobodu. Ovakva interpretacija slobode medija na koju se pozivaju u Ilustrovanoj politici objavljujući ovakav tekst zapravo predstavlja zloupotrebu slobode i javne reči i medija.
Na isti način i ćutanje države i predstavnika vlasti i zatvaranje očiju pred ovakvim huškačkim tekstovima je zapravo zloupotreba funkcije.
Veličanje „državotvornih stavova i državotvornog novinarstva“, trenutne vlasti, prozivanje imenom i prezimenom pojedinih novinara, nabrajanje medija koje su po oceni autora nepatriotski, apostrofiranje ambasadora SAD kao neprijateljskog ambasadora, nekritičko veličanje aktuelne vlasti, podela na patriote i izdajnike, odbrana Informera, napad na opoziciju… sve to izbija iz redova teksta koji kao da je štampan u vreme cenzure, koju ovdašnji novinari još pamte.
I rukopis ne samo da je nalik, već je identičan – autor teksta Đorđe Martić zapamćen je samo po jednoj stvari posle koje bi se svaki čovek s imalo pristojnosti povukao iz javnosti – bio je urednik Politike ekspres u vreme objavljivanja teksta „Ćuruvija dočekao bombe“. Umesto doživotnog kajanja, Martić je nedavno, sa stranica Politike još jednom, tekstom „Ćuruvija, Račak i Gordić“ stavio metu i na mrtvog Slavka Ćuruviju. Potom mu se na meti našao Dragan Bujošević.
U sveopštoj reviziji istorije i povampirenju duhova devedestih Martić i Ilustrovana politika idu korak predaleko, ispitujući toleranciju javnosti tekstom koji je na naslovnoj strani najavljen uz „Psi su pušteni“ i slike pojedinih medija, a objavljen pod naslovom „Četiri odsto stanovnika napada državu kroz medije koje ne brinu o tiražu već o napojnicama“. U tom naslovu (uz grešku), sažeto je uspeo da napadne i građane Srbije, da preuveliča uspeh trenutne vlasti, a da stavi metu na pojedine medije.
Za sve to vreme nadležni u državi ćutke posmatraju ovakve napade iako je više nego jasno da posle svakog od njih na novinarima i medijima bivaju nacrtane mete, da slede pretnje i uvrede.
Država se ne oglašava, ne oglašava se niko kako bi zaštitio i medije i novinare i građane. Nema opravdanja za takvo ćutanje, naročito zato što se u istom tekstu u kome se jednima stavlja meta, država i vlast nekritički brane i opravdavaju.
Država nije njihova, već su država i njene institucije tu da reaguju i zaštite ugrožene i napadnute. One kojima se na čelu crtaju mete, koji se svakodnevno prozivaju kao američke televizije i strani plaćenici. Nereagovanje na takve prozivke koje katkada dolaze i iz samog vrha države dovode do još strašnijih uvreda.
Država pripada građanima od kojih su neki i novinari, vlast nije od boga dana, već izabrana na izborima… Ćutanje na ovakve napade na deo građana ostavlja utisak da svi zajedno treba da se izvinjavamo što živimo ovde, što razmišljamo svojom glavom, postavljamo pitanja i mislimo drugačije. Kao da bi državi bilo mnogo bolje da je puna zombija koji plaćaju porez na sve i svašta, ništa ne traže, ništa ne očekuju i ništa im ne treba.
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Lajte kere Jakobsfelda