Kada država ubija

Kada su se u septembru prošle godine načuli pouzdani glasovi da je Apelacioni sud doneo oslobađajuću presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije, ali iz nepoznatih razloga čeka na objavljivanje te odluke, uključeni u taj slučaj bili su u neverici, iako tu mogućnost nisu isključivali. S jedne strane, tu su istraga i suđenje duge devet godina, potkrepljeno čvrstim dokazima o konkretnim nalogodavcima, organizatorima i počiniocima, kao i dve prvostepene presude kojima su četvorica bivših pripadnika i rukovodilaca Resora državne bezbednosti osuđena na ukupno 100 godina zatvora za taj zločin. Sa druge strane, proces je, i pre formalnog početka bio praćen opstrukcijama, pritiscima i pretnjama, ali i uklanjanjem dokaza, spaljivanjem i prisvajanjem pisanih tragova, tvrde upućeni.

Šire gledano, računalo se na važnost razrešenja ovog političkog zločina počinjenog pre skoro 25 godina, jer bi u slučaju osuđujuće presude, to bio prvi put da je ubistvo novinara dobilo sudski epilog u Srbiji. Zbog toga je čitav proces bio izložen pažnji domaće ali i međunarodne javnosti, kao pokazatelj stepena razvoja demokratije na putu evropskih integracija. To su, po svemu sudeći i razlozi zbog kojih je i konačno nedavno objavljena sudska odluka izazvala iste reakcije.

Sagovornici Dosijea o medijima saglasni su da ovakva poražavajuća presuda najpre ohrabruje nekažnjivost zločina i potencijalne zločince, a da u prvom redu novinarima poručuje da nisu zaštićeni i da niko neće odgovarati čak ni za njihovo ubistvo. Proces je pokazao da su mračni delovi sistema zaostali iz devedesetih ne samo opstali već su jači nego ikad, a pojedinci koji se tome suprotstave trpe nesagledive posledice. U društvenoj klimi u kojoj se na ovakav način okonča suđenje za smaknuće novinara, pod budnom pažnjom javnosti, „običan“ čovek nema čemu da se nada, a može da očekuje sve, ako se nađe na putu sili vlasti.

Moć ostaje u senci

Kada se načulo da bi Apelacioni sud mogao da oslobodi optužene za Ćuruvijino ubistvo, policijski inspektor Dragan Kecman, koji je izneo celu istragu od početka i zaslužan je za neke od ključnih dokaza, kazao je tada da je za njega slučaj završen, a da bi u slučaju oslobađajuće presude „trebalo da se zapitamo gde idemo kao društvo“. Bio je očajan jer je Veće tužilaca neke od najbitnijih dokaza izbacio iz spisa. Kecmanu je više puta prećeno smrću, a pretnje nikad nisu istražene. Tada je već bio u penziji duže od godinu i dalje je čekao dozvolu za držanje oružja.

Glavni urednik Cenzolovke, Perica Gunjić, kaže da je, i uz pouzdane informacije kakva će biti, presuda izazvala veliki šok kod porodice, prijatelja, kolega i svih koji su se bavili Ćuruvijinim slučajem.

„Kao da je umro neko blizak ko je bolovao od raka, iako znate šta sledi, šok je uvek veliki“, opisuje Gunjić i dodaje da su se svi do kraja nadali da postoji šansa da „neki zdrav razum unutar suda interveniše“, ako je to pravno moguće.

Kako navodi, ko god da je pročitao odluku suda nije mogao da veruje da je moguće da sud napiše „nešto tako apsurdno“.

„Samo jedan od primera je konstatacija da je praćenje Ćuruvije bilo uobičajeno, iako ga je pratilo 27 ljudi neprekidno, do samog ubistva. Najapsurdnije je što su sami ljudi iz te službe ispričali na suđenju da to nikada u životu nisu videli i da ni pre ni posle toga nisu oni sami pratili ikoga na taj način. Iako je savršeno jasno da je sve organizovala Služba, znaju se i uloge pojedinaca u tom zločinu, sud kaže da je to uobičajeno, donosi oslobađajuću presudu, i mi ne znamo ko ga je ubio. Cela ta presuda isključivo služi odbrani Resora državne bezbednosti (RDB), odnosno njenih najmračnijih delova, jer nisu svi ljudi iz službe okrvavili ruke“, napominje Gunjić i kaže da je „posebno užasno što je ovom presudom završen slučaj“ i što za Ćuruvijin život nikad niko neće odgovarati.

Proces koji je trajao devet godina pomogao mu je, kako kaže, da bolje razume zemlju u kojoj živi, „jer je na svetlo dana izneo mnogo stvari“.

„Na prvom mestu, pokazalo se koliko je ta mračna ekipa iz službe jaka, koliko su njihove kandže dugačke, i to do današnjeg dana. Da bude jasno, sve vreme su radili na zastrašivanju svedoka, uništavanju dokaza, pritiscima na različite ljude koji su mogli da pomognu istrazi ali i sud. U sudnici su se pojavljivali neki od ključnih svedoka koji su jedva govorili od straha, i uveren sam da je sve to dovelo do ovako sramotne odluke suda“, kaže Gunjić.

Dodaje da su pojedini hrabri ljudi i unutar BIA i van nje, rizikovali mnogo da bi ostavili neka svedočenja ili dokaze, ali da su zbog toga trpeli ogromne posledice.

„Jedna od poruka ovog slučaja je da ako država hoće da te ubije, ubiće te i niko za to neće odgovarati, čega je bio svestan i sam Ćuruvija. Tu nije samo njegov slučaj u pitanju, mnogo je procesa u kojima su ovi isti ljudi na kraju oslobađani i vrlo retko je, samo u slučaju ogromnog međunarodnog pritiska, dolazilo do neke osuđujuće presude, kao u slučaju ubistva Đinđića i Stambolića. Ali iz same Službe, od onih koji su tu izgradili karijere, među kojima su i profesionalne ubice i organizatori, niko nije odgovarao. To je savršeno jasna poruka da ovom zemljom vladaju mračne strukture kojih se nikada nismo oslobodili i koje mogu da urade šta god hoće. Istovremeno, to je poraz za tanušne demokratske procese kod nas, ne samo da je slobodna reč moguća tek onoliko koliko ti to država dozvoli, već nema ni slobodnog i nezavisnog pravosudnog sistema ni medija, bez čega nema ni demokratije ni normalnog života. I to su posledice koje već osećamo a ova presuda je samo zakucala tu dosta sumornu viziju naše zemlje“, jasan je Gunjić.

Uz to, razočaranje osećaju i mladi novinari, iako puni entuzijazma za profesiju koja je inače u međuvremenu urušena i sve je teže da se održi.

„Predsednik kaže kako je strašno što je doneta takva odluka, a onda u sledećem trenutku kako su iz medija sve sami izdajnici i strani plaćenici, upravo ono što su govorili o Ćuruviji pre nego su ga ubili. Običan čovek, ako se suprotstavi vlastima, može da očekuje sve najgore. Protiv njega će krenuti i pravosuđe i policija, i tome već prisustvujemo“, kaže Gunjić.

Kamičak u sumornom mozaiku

Sociolog Đokica Jovanović uzrok ovakvoj presudi vidi u autokratskim odlikama našeg režima, koji karakteriše kao sistem sličan „peronizmu“.

„Ono što je latinska Amerika bila i iz čega se sa mukom se izvlači, mi sada živimo. Autokratija drži sve ustanove pod kontrolom, i one rade šta im se kaže. Zato sam protiv kritike institucija jer tvrdim da one rade savršeno, prema onome ko ih je instalirao. Nisu ovde problem ustanove, problem je dirigent ili oligarhija koja diriguje. Slučaj Slavka Ćuruvije i ostali slični su samo jedan kamičak u tom sumornom mozaiku. Tu je ključna činjenica vrlo jednostavna: izvršeno je ubistvo i četvrt veka ne može da se nađe ko je to uradio. Dakle, belodano je da je stvar dirigovana sa vrha“, kaže Jovanović.

On dodaje da umesto reagovanja na nasilje, treba da se zapitamo gde su njegovi koreni.

„Kako to da od Miloševića do danas imamo proliferaciju nasilja i koji su to mehanizmi koji ga stvaraju. Strašno je što je nekada nezamislivo postalo normalno. Zločin se shvata kao društvena i socijalna rutina i izlazak iz toga je vrlo spor. Dodatno, nije stvar u tome što čovek misli kritički, već da taj ko tako misli ne pokuša slučajno sutra da dobije neku ambiciju da učestvuje u nečemu, da organizuje neku ideologiju ili posao“, objašnjava Jovanović.

On dodaje da društvo trpi ogroman ideološki pritisak koji traje od Miloševića pa naovamo.

„Taj pritisak se graniči sa društvenom šizofrenijom i patologijom. To je ogromni mehanizam koji će teško biti remontovan i razgrađen, jer se bojim da ovo društvo nema snage da se sa tim suoči. Izgubilo je supstancu za to da samo sebe dovede u red. Osim što osuđujemo, ne idemo dalje da vidimo na kojoj platformi je ta giljotina postavljena. Za to nema snage ni u političkim partijama, ni u intelektualnom sloju, dok se mali čovek potpuno povlači. Zato slučaj Ćuruvije ubuduće i novinari treba da stavljaju u što širi kontekst. Ova presuda je jedan tragičan indikator, ali mi još uvek ne znamo čega“, rekao je Jovanović.

Država kao savršeni zločinac

Upravo u tom širem kontekstu, Slavko Ćuruvija je pre svega paradigmatična žrtva režima, smatra novinar Đorđe Vlajić.

„Složio bih se sa rečima da je država ubila Ćuruviju, pa je država oslobodila one koji su bili osumnjičeni za to. Očigledno je da postoji jedan deo državne strukture koji je delovao kroz istragu, tužilaštvo, sudove i doveo dotle da ljudi koji su bili osumnjičeni za organizaciju i pripremu ubistva a pritom su zaposlenici DB-a i policije, budu oslobođeni. Dramatična poruka ove presude ali i ubistava Dade Vujasinović i Milana Pantića, govori da je u ovoj zemlji moguće počiniti savršen zločin, a da je u najvećem broju slučajeva država taj savršeni zločinac“, kaže Vlajić.

Takav ambijent nastao je, kako dodaje, jer se na vlast vratila „ekipa“ koja je i devedesetih bila deo vladajuće strukture, kada je kreirala život u društvu na način koji je daleko od uređene države i demokratije.

„Činjenica je da Srbija baulja više od 30 godina kroz tranziciju i mi sada postajemo svesni da su vrednosti ono na čemu se uopšte nije radilo. Ne postoji konzistentan sistem društvenih vrednosti, ne postoji vrednosno definisano i određeno društvo. Na osnovu tih vrednosti trebalo bi da određene elite dolaze na vladajuće pozicije, a kada se o njih ogreše ili naprave neku štetu, da se sa te vlasti sklone. Ovde se to ne događa, imam utisak da bi vlast mogla da skloni ceo narod ako joj se ne dopada. To je ibijevski ambijent jednog autoritarnog, hibridnog režima, u kome su građani u suštini obespravljeni, naročito u situaciji kad uđu u bilo kakav konflikt, posebno sa interesom države i onih koji su na vlasti. Stoga je ogromna lutrija kako će bilo ko da prođe u sučeljavanju sa nečijim interesom, a da pritom nema zaštitu države i institucija“, zaključuje Vlajić u svetlu ove presude.

Izvor: Dosije o medijima