Kako me je udario desničar

Pokazao mi je srednji prst, rekao da sam „kurva“, dok je u međuvremenu vređao aktivistkinje i aktiviste Žena u crnom, Fonda za humanitarno pravo i Inicijative mladih za ljudska prava, koji su hteli da obrišu grafit posvećen osuđenom ratnom zločincu – Ratku Mladiću.

Udario me je preko ramena navodnih policajaca, na manje od pola metra razdvojenosti.

Možda i manje.

Baš tako su nenasilne građane, novinare i aktiviste čuvali od levijatanaca takozvani policajci.

Ne znam ni da li su to bili policajci jer nisu bili u uniformama.

Bili su u civilu.

Ako su policajci.

Kada me je nasilnik opalio, telefon mi je ispao, a iz futrole u kojoj se nalazio izletela je lična karta, novinarska legitimacija, zdravstvena knjižica, platna kartica…

Kako je sve nekako delovalo očekivano i, zamislite, normalno, da me preko ramena navodnih policajaca udari pripadnik Levijatana, skupljala sam između njihovih patika i cipela ove važne identifikacione predmete, uz izvinjenje – Možete li, molim vas, samo malo da pomerite stopalo, ispalo mi je nešto…

Telefon se nije razbio.

Nastavio je da snima i uživo prenosi situaciju. Pripadnika Levijatana, klerofašističke, nasilničke organizacije tek su nakon udarca sklonili policajci u civilu.

Ako su policajci.

Okupljeni mirovni aktivisti i građani su potom prišli grafitu posvećenom gajenju kulta ratnih zločinaca, sprovoditeljima i izvršiocima genocida, ratnim profiterima i svemu onome što, nadam se da niko nema ništa protiv ovako izražene objektivnosti, predstavlja najveću sramotu za građane Srbije.

Razređivačem su krenuli da ga uklanjaju.

Od grafita – Ratko Mladić, srpski heroj – ostalo je samo „mladi“.

Na zidu Doma omladine, odnosno platoa posvećenom pevaču Ekatarine Velike, Milanu Mladenoviću, antiratnom i antigenocidnom umetniku.

Takođe, mestu na kojem je nastao i razvio se radio B92, tokom devedesetih godina, godina mraka i vlasti ratnih zločinaca i profitera na smrti, gladi i siromaštvu običnih ljudi, kao jedinog medija i svetlosti nad paklom, zamislite, likova i zločinaca koji su i dan-danas na vlasti u Srbiji.

Predstavnici mlađe generacije, odnosno naslednika Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i Vojislava Šešelja – Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i Aleksandar Vučić.

Preksinoć taj nasilnik iz Levijatana nije mogao da se smiri, a u osvrtanju na mene, novinarku na zadatku, u prilici obavljanja svog posla, policajci nisu delovali uznemireno.

Ležeran pristup, takoreći. Možda baš zato što nisu mislili da sam čovek već tek neka stvar, stvarčica, pa je nisu, nakon očiglednih upozorenja i pretnji od strane napadača, zaštitili.

Dalje, možda me zato, posle udarca, nisu ni pitali kako sam, da li sam povređena, ko sam, da li mi treba pomoć, i tome slična, a očekivana pitanja…

Već su se posvetili pripadniku Levijatana.

Za intenzitet nasilništva koji je ovaj napadač izrazio, dosta nežno i sa nekakvim, ne tvrdim da je istinit subjektivni utisak, razumevanjem, saosećanjem sa tim besom jednog bednika, udaljili ga sa „lica mesta“.

Osiljenog i samopouzdanog da me preko njihovog ramena, na vrlo maloj udaljenosti, povredi.

Šta bi tek uradio aktivistkinjama i aktivistima navedenih organizacija za suočavanje sa zlodelima njegovih mentora, ideologa i, verovatno, finansijera, preciznije, i da ponovimo – ratnih profitera i huškača.

A opet, slučaj je takav, aktuelnih nosioca vlasti.

Šta bi taj levijatanac uradio da ih se dočepao u toj preksinoćnoj, intimnoj atmosferi i bliskosti, vrlo male distance nasilnika i onih koji se bave mirovnim akcijama.

Takve su pretpostavke zapravo predstave proizašle iz zamisli o tome kako bi izgledao pakao.

Tu, na zemlji, kod Doma omladine, u Beogradu.

Razume se da nema odgovornosti odnosno postupanja po službenoj dužnosti od strane nadležnih državnih institucija, uprkos očiglednosti i prenosu uživo situacije u kojoj jedan ekstremista udara i ometa novinarku dok obavlja svoj posao.

Još manje bi pažnja i primećenost bila zabeležena da je reč o napadu na nekog drugog, pogotovo predstavnika ŽUC, FHP i Inicijative mladih.

Ja mogu da kažem šta je bilo, prepričam, dam izjavu u tužilaštvu, kao što sam pozvana da to učinim, za manje od mesec dana, zbog napada, evo, drugi put.

I opet me je sramota zbog toga, jer toliko mojih koleginica i kolega ni to nisu u prilici, uprkos neuporedivo većoj ugroženosti. Bar imam priliku to da naglasim, iako je jeziva takva pozicija. Baš jeziva…