Kako novinari i novinarke ocenjuju odnos vlasti prema njima

Vesna Radojević (istraživački portal KRIK)

Neću ništa novo reći ako od[1]nos vlasti prema određenim novinarima i novinarkama oce[1]nim kao siledžijski – brojni funk[1]cioneri se ugledaju na one naj[1]više, pa imamo širom Srbije umišljene šeri[1]fe koji misle da nemaju nika[1]kvu odgovor[1]nost prema ja[1]vnosti i novi[1]narima. Toliko su bahati, da im nije jasno zašto se uopšte neko usuđuje da ih nešto pita. To uče i od premijerke i od predesdnika, ali i drugih funkcionera skoro svakog dana. Ali, pošto svi nabrojani gotovo nikada ne smeju da učestvuju u duelima, ili da sednu sa novinarima koji će nešto zaista da ih pitaju, razumem da je siledžijstvo samo fasada iza koje ima malo ili čak nimalo samopouzdanja. I tu javnost i mediji, već odnose pobedu.

Željko Matorčević (portal Žig Info)

Odnos najviših državnih zva[1]ničnika prema medijima i novi[1]narima koji nisu pod kontrolom režima je isti na svim nivoima vlasti kao i u Grockoj. Mi ovde u Grockoj nakon dve godine od palje[1]nja kuće kolegi Jovanoviću, imamo isti tretman kao i pre nemilog događaja. Nažalost, primer iz Grocke se preneo na sve nivoe vlasti u Srbiji, ipak su to sve “deca” iz iste škole i od istog učitelja.

Predrag Momčilović (Mašina)

Kao novinar koji pre svega prati oblasti energetike i zaštite životne sredine primećujem da se odnos državnih zvaničnika prema nama kako vreme prolazi sve više pogoršava. Kako pitanja energetike i zaštite životne sredine dobijaju na značaju i raste interesovanje javnosti za njih, političari zaduženi za navedene oblasti postaju sve nedostupniji. Posebno se situacija pogoršala tokom pandemije, kada je pristup institucijama otežan, a određeni novinari nisu mogli da prisustvuju pojedinim javnim raspravama. Takođe praćenje javnih rasprava u oblasti energetike i zaštite životne sredine je otežano, jer nije moguće imati objektivno izveštavanje kada se javne rasprave održavaju bez prisustva za vlast nepodobne javnosti.

Aleksandra Popović (dnevni list Danas)

Najviši zvaničnici već neko vreme od nezavisnih medija i novinara prave političke protivnike, valjda u nedostatku opozicije u parlamentu, a najpre zbog potrebe da se uguši svaki glas koji kritikuje, koji radi u javnom interesu i koji može da ogoli da upravo oni – državni vrh, to ne rade. Taj obračun vlasti sa medijima je ušao u završnu fazu, čini mi se, posebno tokom pandemije jer smo videli paniku, bes i najstrašnije napade na svakog novinara koji se drznuo da pita ono što je u tom trenutku od vitalne važnosti za život građana. Atmosfera linča koju državni vrh proizvodi, neće sprečiti nezavisne novinare da rade svoj posao, ali stvara ozbiljno podeljeno društvo.

Anđelija Stanimirović (portal Youth Vibes)

Svedoci smo svakodnevnog crtanja meta novinarima koji samo odgovorno rade svoj posao. To je samo posledica medijskog mraka i jaza u kome je novinarstvo kao profesija duže vreme. Portal koji vodim i za koji pišem, za tri godine koliko postojimo, još nije imao nijedan sukob sa bilo ko[1]jim predsedavnikom vlasti, iako smo obradili veliki broj političkih tema i vesti koje se kose sa aktuelnim uverenjima trenutne vlasti. Međutim, brinem se da će se poveća[1]njem uticaja našeg portala i naše publike i tako nešto vremenom desiti.

Mladen Savatović (televizija N1)

U većini slučajeva zvaničnici se prema medijima i novinari[1]ma koje ne kontrolišu odnose kao prema političkim oponentima, a postoje i ekstremni primeri kada ih tretiraju i predstavljaju kao neprijatelje. To najbolje ilustruje poslednja konferencija premijerke, čiji je jedini cilj bio da diskredituje novinare N1. Primer je i ono što se dešava u Narodnoj skupštini, a reč je o dehumanizaciji novinara koji se usude da kritikuju. Tada se ne bira rečnik, ne razmišlja se o posledicama i mogućnosti da zbog izgovorenog neko može novinarima i fizički da naudi. Mnogi zvaničnici ne shvataju da je posao novinara da preispituju njihove poteze, da pišu o svemu što je u interesu javnosti i ukazuju na njihove greške. Izbegavaju ih, pa osim na konferencijama, novinari često nemaju priliku da im postave pitanja. A kada uspeju, stav koji zvaničnici tad zauzimaju pokazuje da su u nekakvom gardu i doživljavaju novinarska pitanja kao lični napad na njih.

Snežana Čongradin (dnevni list Danas)

Najviši državni zvaničnici odnose se prema medijima i novinarima koji nisu pod kontrolom režima kao da su okoreli kriminalci koji rade za mafiju. Mafiju koja ima nameru da ubije predsednika države i članove njegove porodice, da bi potom bacila bombu na celu zemlju i pobila sve građane. Način na koji se predsednik države javno obraća novinarima koji mu postavljaju pitanja od javnog interesa – u vezi sa aferama i sumnjama na tešku korupciju u koju su umešani njegovi najbliži saradnici i pojedini članovi porodice je, verovatno, jedan od najprimitivnijih, najbrutalnijih i, istovremeno, najopasnijih. Ne zaboravimo deo njegove višedecenijske političke karijere koju je jednom prilikom sažeo u jednoj rečenici govoreći o sopstvenom pijanstvu. Naime, rekao je da je se u životu tri puta napio od sreće. Jedan put je bilo upravo zbog ubistva novinara – Slavka Ćuruvije, i to dok je on (Vučić) obavljao funkciju ministra za informisanje.

Marko Dražić (Njuznet)

Njuz je specifičan medij, pa je i odnos ljudi na vlasti, ali i ostalih političara, dosta specifičan. On se najlakše može opisati potpunim ignorisanjem. Što na prvi pogled ne deluje baš najbolje, ali je i ono bolje od povremenih pokušaja da uberu neki jeftin politički poen time što će pohvaliti neki naš tekst, što ume da nas dosta iznervira.

Vojislav Milovančević (Nova.rs)

Predstavnici vlasti u Srbiji, duboko sam uveren, nikada nisu uspeli da razumeju svrhu postojanja i funkcionisanja me[1]dija. Za njih je nepojmljivo da postoje novi[1]nari koji ne žele da rade po nji[1]hovom dikta[1]tu, odnosno da ih hvale, bilo da za to postoji potreba ili ne. Zbog toga se državni zvaničnici, u prvom redu predsednik i premijerka, prema slobodnim medijima ponašaju kao kao da su njihovi politički protivnici, targetirajući ih i sputavajući u svakodnevnom radu. Čini mi se da bi oni najviše voleli da ne postojimo i mislim da ih od nekog ozbiljnijeg obračuna sa medijima, poput onog kojem su svedočile naše kolege tokom devedesetih godina, deli isključivo činjenica da su deklarativno na putu ka Evropskoj uniji.

Katarina Živanović (dnevni list Danas)

Državni zvaničnici se prema medijima koji nisu pod njihovom kontrolom ponašaju dvostruko – kao da ne postojimo, kada im postavimo zvanična pitanja, i kao da smo državni neprijatelji, kada otkrijemo aferu u koju je umešan neki predstavnik vlasti ili njemu bliska osoba. Svaku kritičku reč ili misao predstavljaju kao atak na državu ili pojedinca iz vlasti (najčešće predsednika), uzvraćajući kontranapadom i dobro poznatim etiketama – da smo strani plaćenici, domaći izdajnici, Đilasovi, opozicioni, malotiražni i neuticajni… Odnos vlasti u Srbiji prema objektivnim i nezavisnim medijima nije svojstven demokratskim i uređenim društvima. Što govori o tome i kakva smo država, i kakvi smo kao društvo.

Vesna Mališić (nedeljnik NIN)

Vlast, verovatno, kada bi smela, i kada bi mogla, uradila bi sve da one koje ignorišu – ne postoje. Dakle, komunikacija između pred[1]stavnika vlasti i dela novinarskih redakcija gotovo da ne postoji, ako izuzmemo konferencije za štampu kao prilike da im se ne odgovori na postavljeno pitanje.

Svetlana Paramentić (istraživački portal VOICE)

Smatram kao mlada novinarka da je ophođenje visokih zvanič[1]nika prema kolegama koji nisu naklonjeni njihovom režimu veoma diskutabilno. Postulati novinarstva zahtevaju odgovor obe strane uključene u problem koji je tema, te je vrlo neodgovorno onemogućiti kolegama da imaju njihovu izjavu o bilo kojoj situaciji koja je od javnog interesa. Bez slobodnog i profesionalnog novinarstva zvaničnici neće moći da dobiju kompletnu podršku s obzirom na to da se većina njih ponaša netransparentno i manipulišu informacijama. To što predsta[1]vnici aktuelne vlasti ne žele da gostuju, ili da daju izjave na pojedinim medijima koji im nisu po ukusu je ozbiljna vrsta pritiska na medije. Oni tako žele da dovedu medij u poziciju da nema drugu stranu i da je pristrasan. Što je opet vrsta “sofi[1]sticirane cenzure”.