„Kazna za ovakav gest je odsustvo podrške na izborima“: Ima li Šapić pravo da ne priča sa novinarima?

Prethodno za medije koji mu nisu po volji nije ni davao izjave. Međutim, on je tek poslednju u nizu predstavnika vlasti koji odbijaju da razgovaraju sa kritički nastrojenim medijima.

Na pitanja Danasa, na primer, gotovo niko iz vladajuće strukture ne odgovara, dok su neki novinari i blokirani od pojedinih funkcionera.

Sagovornici Danasa smatraju da je ovakvo ponašanje nedopustivo u društvima koja pretenduju da budu demokratska.

Advokat i nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić kaže za Danas da je Šapićev gest suprotan Ustavu i zakonima.

On dodaje da je sa stanovišta odnosa političara i medija ovaj gest nekorektan i to dvostruko.

„Prvo, jer odnos funkcionera vlasti s medijima nije, odnosno ne bi smeo da bude privatna stvar, već podrazumeva njegovu obavezu da sa medijima komunicira i omogući im tako ostvarivanje njihove ustavne obaveze. I drugo, javni funkcioner nikako ne sme sebi da dozvoli diskriminatorski pristup medijima“, ističe Šabić.

Zakon o javnom informisanju i medijima zabranjuje neposrednu ili posrednu diskriminaciju medija ili novinara, ali ne predviđa nikakvu kaznu.

„Nažalost, svi znamo da čak i da postoje zakonske odredbe koje bi predviđale nekakvu odgovornost javnog funkcionera za bahat svojevoljan prekid komunikacije sa nekim medijem, nadležni ih ne bi primenili“, kaže Šabić.

Smatra da živimo u društvu gde je odgovornost političke elite podignuta na „nivo principa“.

„Svakodnevno se suočavamo sa primerima nedodirljivosti ljudi iz vlasti a uz njih i ljudi iz njihovog okruženja, prijateljskog, kumovskog, ili poslovnog. Njihova odgovornost izostaje čak i u slučajevima kršenja krivičnog zakona. Kod nas je, često to kažem, rečenica ‘pustimo institucije da rade svoj posao’ pretvorena u nervirajuću i ciničnu floskulu“, naglašava Šabić.

Rade Veljanovski, profesor FPN u penziji, kaže da je u celom demokratskom svetu praksa da nisu predviđene kazne za javne funkcionere koji diskriminišu medije.

„Sankcija za nosioca javne funkcije koji se tako ponaša prema medijima i prema novinarima treba da bude da na sledećim izborima ne dobije podršku, a u normalnom i demokratskom društvu se to stvarno i dešava“, priča Veljanovski.

Smatra da se ne može sve rešavati zakonodavstvom i regulativom.

„Očekuje se od javnih funkcionera da imaju dostojanstva i ugled, te da tog stanovišta, na jedan korektan, pošten, fer i pristojan način komuniciraju sa javnošću“, ističe Veljanovski.

Aleksandar Šapić nije jedini predstavnik vlasti, koji je odlučio da ne priča sa kritički nastrojenim medijima i novinarima.

Premijerka Ana Brnabić, koja prilično često objavama na svom „X“ nalogu kritikuje naš dnevni list između ostalog nazivajući ga i „tajkunskim Danasom“, a našim čitaocima poručuje da „zbog godina laži više ne znaju šta je istina“, nikada nije odgovorila na pitanja naših novinara.

Medije na podobne i nepodobne deli i prvi čovek Srbije, Aleksandar Vučić.

Dokumentarac „Ja, Aleksandar: Državni Gambit“, okarakterisao je kao nedemokratski jer nema drugu stranu.

„Najlakše je biti ubedljiv u osudi prazne stolice, kada neko nema mogućnost da vam odgovori onda je to veoma jednostavno. Ovde nema druge strane, to nije demokratski i nije fer“, izjavio je jednom prilikom Vučić, komentarišući ovaj film.

Kako su navele autorke ovog dokumentarca, on je više puta pozvan da gostuje na N1, što je svaki put odbio.

Dobio je i poziv da učestvuje u dokumnetarcu „Ja, Aleksandar: Državni Gambit“, na koji se nije odazvao, pa kako su autorke objasnile, umesto njega je ostavljena prazna stolica.

Nedavno je odgovarajući na pitanje novinarke N1 Gordane Bjeletić u Vranju, optužio tu televiziju da laže i vodi kampanju protiv njega.

Profesor Veljanovski kaže da ovakva praksa gde neki nosioci javnih funkcija ne žele da komuniciraju sa „nepodobnim medijima“ može imati loše posledice po društvo.

„To onda dovodi do apsolutnih podela i do potpunog izostanka one mogućnosti permanentne javne debate o najvažnijim pitanjima čemu mediji inače treba da služe“, smatra Veljanovski.

Mišljenja je da nosioci javnoh funkcija u Srbiji često gube iz vida činjenicu da na tim funkcijama nisu kao privatne ličnosti.

„Oni jesu privatne ličnosti van svog posla, ali njih novinari ne pozivaju na razgovore i da im daju izjave kao privatne ličnosti, nego kao nosioce funkcija, i oni nemaju prava da stvore situaciju diskomunikacije“, objašnjava Veljanovski.

Ističe i da su, iako ih je birao samo jedan deo građana, vladajući političari dužni da svoju funkciju obavljaju „u ime svih građana i za sve građane“.

„Oni apsolutno ne smeju da prave selekciju gde sa nekim medijem hoće da razgovaraju a sa drugim neće, i pogotovo ne da se aroganto ponašaju prema bilo kom novinaru i redakciji“, zaključuje Veljanovski.