Ko prećutkuje i zataškava političku pozadinu ubistva novinara Slavka Ćuruvije?

Režim Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković ubijao je svoje političke protivnike, a prvi njihov politički protivnik koji je taj zločinački režim ubio bio je novinar i izdavač Slavko Ćuruvija. Bez rasvetljavanja političke pozadine ne možemo da razumemo zašto i 24. godišnjicu ubistva obeležavamo bez pravosnažne presude.

A ipak, o tome se sve ređe priča.

“Radomir Marković, načelnik Resora državne bezbednosti, službe koja je izvršavala naloge moćnog bračnog para, priznao je u svom iskazu iz aprila 2003. godine, da je Milošević iz niskih pobuda naručivao ubistva. To je, kao dokazan podatak, zapisano u presudi za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi”, podseća za Cenzolovku novinar NIN-a Vuk Z. Cvijić.

Radomir Marković je prvooptuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije i jedini je u zatvoru, gde izdržava kaznu za druga ubistva po istom šablonu kao ubistvo Ćuruvije.

Prema objašnjenju Cvijića, koji se decenijama bavi istragom tih zločina, Marković je bio “spoljni čovek”, postavljen na čelo Resora državne bezbednosti kao “kontrolni paket” bračnog para Milošević/Marković.

Cvijić: Radonjić je bio jako blizak sa Mirjanom Marković

Priča o političkim ubistvima počinje, prema njemu, zapravo sa Milanom Radonjićem, drugooptuženim u slučaju ubistva Ćuruvije, čovekom duboko uronjenim u tajnu službu.

“Milan Radonjić je neposredno pred ubistvo Slavka Ćuruvije bio u Direkciji JUL-a, koji je vodila Mirjana Marković”, kaže Cvijić za Cenzolovku, a na to je podsetio i u svom tekstu u NIN-u.

Radomir Marković, načelnik službe koja je izvršavala naloge bračnog para Milošević-Marković, priznao je u iskazu iz aprila 2003. da je Milošević iz niskih pobuda naručivao ubistva i to je zapisano u tri presudame (Vuk Z. Cvijić, novinar NIN-a)

To su oni ključni dani, nakon objavljivanja teksta “Ćuruvija dočekao bombe”, koji je naručila šefica JUL-a i koji je predstavljao poziv na ubistvo, dani kada se postavlja smrtonosna klopka koja je, kako tužilac u optužnici zaključuje, Ćuruviji oduzela i najmanje šanse da preživi.

Milan Radonjić je, da podsetimo, na dužnost načelnika RDB Beograd postavljen samo sedam dana pre ubistva Ćuruvije i dan uoči objavljivanja teksta “Ćuruvija dočekao bombe”.

“Milan Radonjić je bio jako blizak sa Mirom Marković. Postoje sumnje da je Radonjić upravo zahvaljujući tome napredovao i postavljen za načelnika Beogradskog centra Resora Državne bezbednosti”, kaže Vuk Z Cvijić.

“Predistragom ubistva Ćuruvije bila je obuhvaćena i Mirjana Marković”, podseća Cvijić. “Osim što je naručila sramni tekst, bila je bliska sa optuženim Radonjićem, koji je boravio u centrali JUL-a u Beogradu pred ubistvo”.

Da li su dobri, bliski odnosi Mirjane Marković i Milana Radonjića objašnjenje tužiočeve teze da je Milan Radonjić postavljen na čelo Beogradskog centra DB-a da bi sproveo nalog o ubistvu Ćuruvije?

“Ne samo to. Tužilaštvo se poziva na okolnost da je upravo postavljenjem Radonjića na to mesto počelo permanentno praćenje Ćuruvije. To mu je bilo prvo što je uradio”, kaže Cvijić.

I sam tužilac Milenko Mandić je u završnoj reči pred apelacionim većem istakao koliko je čudno da se načelnik najvećeg i najznačajnijeg centra RDB-a, u trenutku kad treba da preuzme značajne poluge upravljanja, u vreme NATO agresije na Srbiju, bavi praćenjem novinara koji i sam, u tom trenutku, odbija da “izdaje novine za cenzore”.

Radonjić se na sudu branio tezom da je za načelnika Beogradskog centra RDB-a postavljen zahvaljujući sticaju okolnosti da je centar u vreme NATO bombardovanja ostao obezglavljen.

“Ništa se tu ne događa slučajno i ne pada s neba u tako kontrolisanom sistemu države, podređenom jednom centru moći”, kaže Cvijić.

Na opasku da Radonjić, po zakonu, nije mogao biti član JUL-a, a da je ipak odlazio u štab Mirjane Marković, Vuk Z Cvijić objašnjava:

“To što formalno nije bio član ne znači ništa. On sad nije član ni Srpske napredne stranke”.

Sistem mafijaških organizacija, bez ideologije

“S druge strane, sa Mirom Marković je jako dobar i u bliskim odnosima bio i major Dragan Filipović. Pravni tim SPO-a, koji je formirao Vuk Drašković nakon atentata na Ibarskoj magistrali, tvrdi da je ‘Major Fića’ bio na licu mesta kada se ubistvo dogodilo. Te njihove veze su se naknadno razotkrile, zahvaljujući presretnutim komunikacijama, kad je ona bila u Moskvi, a on u Šangaju”, kaže Cvijić za Cenzolovku.

Otkad je pobegla u Moskvu, gde je dobila i politički azil, Mirjana Marković je održavala kontakt sa Draganom Filipovićem – „Majorom Fićom“, koji je u vreme Radeta Markovića bio specijalni savetnik za tajne operacije.

Milan Radonjić je bio jako blizak sa Mirom Marković. Postoje sumnje da je Radonjić upravo zahvaljujući tome napredovao i postavljen za načelnika Beogradskog centra Resora Državne bezbednosti” (Vuk Z Cvijić)

Za Majora Fiću su svojevremeno novinari pisali da je bio jedan od petorice najuticajnijih ljudi DB-a devedesetih godina. U svojoj knjizi napisao je da su se u vrhu DB-a dogovorili, nakon svrgavanja Miloševića, da se dalje oslone na „radikale i nacionalne snage”.

“Filipović je bio nadređeni četvrtooptuženom Ratku Romiću i saradnik ostalih optuženih za ubistvo Ćuruvije. Tako je zabeležen presretnuti razgovor između Filipovića, koji je bio u Šangaju, i trećeoptuženog Miroslava Kuraka koji se krio u Africi. Zatim je zabeležen razgovor šefice JUL-a i Filipovića”, kaže Cvijić.

Da li su te veze važnih pojedinaca u DB-u sa političkim vrhom, odnosno vladajućim parom Milošević/Marković, bile na čvrstim ideološkim, nacionalističkim principima (oni vole da potenciraju reč “patriotskim”, iako to nema nikakve veze sa patriotizmom), ili je u pitanju interesno povezivanje grupe ljudi zarad vlasti?

“Ne znam koliko tu ima ideologije, ali ono što vidim iz ovog i drugih, presuđenih predmeta gde je sve izvedeno i dokazano do detalja, od najsitnijih izvršilaca do glavnog naredbodavca Slobodana Miloševića, sve to je funkcionisalo po sistemu koji ne liči ni na kakav politički sistem. Zapravo, liči na mafijaške organizacije. Tu ne vidim neku dublju ideologiju. U totalitarnim sistemima su službe bezbednosti u službi vladajuće partije, a ideologija služi kao paravan”, kaže Cvijić.

“Čudni su ti odnosi u DB-u. Nisu to samo odnosi nadređenih i podređenih. To su sve kumovske veze. I mafija ima neki kodeks, ali ima i porodične veze”, kaže Cvijić.

Kumovi

Miroslav Kurak i Ratko Romić su venčani kumovi. Franko Simatović (osnivač Jedinice za specijalne operacije) je kum Kurakovom detetu. Branko Crni (zamenik Radomira Markovića) je kum sa Radonjićem i aktivan i danas u rukovodećim telima Srpske napredne stranke.

„Branko Crni nije više u Službi, a jedno vreme je bilo sumnji da će biti postavljen ponovo na neku funkciju. On je često dolazio u Kraljice Ane, u sedište BIA-e”, kaže Vuk Z Cvijić.

Crni i Kurak sastaju se u Makišu, u klubu Varadero i nagoveštavaju ubistvo glavnog inspektora koji istražuje ubistvo Ćuruvije.

Čuveni major Fića, veliki prijatelj i blizak sa Mirjanom Marković, načelnik je Uprave iz koje Radonjić, u danu ubistva, nadgleda praćenje Ćuruvije. Major Fića, u Šangaju, Mirjana Marković, u Moskvi, i Miroslav Kurak, u Africi, održavaju telefonsku vezu.

Sve to je funkcionisalo po sistemu koji ne liči ni na kakav politički sistem. Zapravo, liči na mafijaške organizacije. Tu ne vidim neku dublju ideologiju (Vuk Z. Cvijić, novinar NIN-a)

Teško je zabeležiti komplikovanu mrežu službenih, prijateljskih, kumovskih ili kriminalnih veza, ali one su više nego vidljive.

Naravno, mi ne znamo šta su major Fića, Mira Marković i Miroslav Kurak dogovarali, jer se to nije pojavilo među dokazima, ali Vuk Z Cvijić kaže za Cenzolovku da je u pitanju “presretnuta komunikacija”.

“Ti kontakti su zabeleženi. Podaci su odavno poznati i objavljeni. Vrlo je simptomatično da, u vreme kad je Kurak već u bekstvu zbog optužnice za ubistvo Ćuruvije, on zove Filipovića, a ovaj zove Mirjanu Marković. Filipović je bio nadređen Romiću u Drugoj upravi”, kaže Cvijić.

Zanimljiva je i uloga funkcionera SNS-a Branka Crnog, koji je u vreme ubistva Ćuruvije bio zamenik optuženog šefa DB-a, zadužen za sve operativne poslove, a i kum je optuženog Radonjića. Izveštači sa suđenja za ubistvo Ćuruvije zabeležili su da je u svedočenju na suđenju Crni pokušao da diskvalifikuje sve glavne svedoke optužnice.

Jedan susret Crnog sa sada optuženima i svedocima zabeležili su i prislušni uređaji. Februara 2006. u beogradskom klubu „Varadero“ na Makišu sastali su se Crni, Kurak, sada optuženi, i svedok Slaviša Arsić, koji je neposredno pre toga dao iskaz u vezi sa ubistvom Ćuruvije inspektoru Kecmanu. Kurak je tada rekao: „Kecmana treba o‘laditi.”

Ima mnogo i drugih koincidencija koje povezuju ubistvo Ćuruvije i druga politička ubistva. Na primer, Cvijetin Milinković, u vreme ubistva novinara Slavka Ćuruvije bio je dežurni načelnik RDB Beograd, ali je bio dežurni načelnik i na dan četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali. Bio je i kum Milana Bracanovića, još jednog visokog funkcionera Službe.

Družina koja je i dalje kompaktna

Za Cenzolovku Cvijić objašnjava da je deo Državne bezbednosti, odnosno pripadnici Službe koji su učestvovali u izvršavanju zločinačkih naredbi vladajućeg bračnog para, i dalje drži zajedno i kompaktno:

“Sve to mi liči na onu uličnu igru šibicarenja. Povuku nekog sa funkcije, pa malo zamute i zavrte kutije, pa taj neko ispliva u nekom javnom preduzeću ili kao savetnik u nekom kabinetu. Pa ga onda malo vrate u neki deo bezbednosnog sektora. To su radili, a tako i danas rade. Cela ta družina je i dalje kompaktna i čuvaju se”, objašnjava Cvijić.

“Iz presude za Stambolića i atentata na Draškovića vidi se da je cela državna struktura bila uključena u politička ubistva”, ističe Cvijić.

Tako je i danas ostalo moguće da mediji pod kontrolom današnjeg režima, u saglasju sa advokatima optuženih za ubistvo Ćuruvije, prekrajaju prošlost, relativizuju činjenice, raznim izmišljotinama unose konfuziju i rehabilituju zločine i zločince.

Na taj model uništavanja društva ne može da stavi tačku ni pravosnažna osuđujuća presuda optuženima za ubistvo Ćuruvije, ali može da pomogne za izgradnju drugačijeg društva i odgovornih medija, za šta se Ćuruvija borio.