Komisija: Tužilac nije optužio Vladu Srbije za ubistvo Slavka Ćuruvije

 

 

(Saopštenje koje je potpisao predsednik Komisije Veran Matić prenosimo u celini.)

Pojedini beogradski mediji, poput Kurira, preneli su da je tužilac Milenko Mandić na suđenju optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije izneo tvrdnju da je „cela vlada bila porota“ kada je državni vrh 1999. godine doneo odluku da se ubije izdavač Evropljanina Slavko Ćuruvija. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić juče je izjavio da to nisu bile tužiočeve reči, već citat iz jednog od tekstova pokojnog Aleksandra Tijanića.

Komisija za istraživanje ubistava novinara u potpunosti je rekonstruisala taj deo završne reči koju je tužilac Mandić počeo da iznosi 25. decembra prošle godine, i sa kojom će nastaviti na novom ročištu zakazanom za kraj januara.

Iz izvornog teksta tužiočeve završne reči, javnost može i sama da se uveri da tužilac nije optužio Vladu Srbije za ubistvo izdavača Evropljanina i Dnevnog telegrafa.

Komisija poziva srpske medije da prenesu šta je tužilac tačno rekao 25. decembra, kao i da podrobno i precizno izveštavaju sa tek najavljenih ročišta ovog višegodišnjeg sudskog procesa čije se okončanje očekuje u prvom tromesečju ove godine.

Sledi citat pomenutog dela završne reči tužioca:

„Sliku društva, njegove vlasti i medija, i drugačijeg mišljenja – društva u kom je živeo i radio Slavko Ćuruvija više nego očigledno opisuje Aleksandar Tijanić, iz čijeg iskaza proizlazi da je Slavko Ćuruvija živeo za novine, da je bio čvrstog karaktera, kako kaže „tipičan Ličanin“, te da je istog molio da ode iz Beograda i da se ne vraća do daljnjeg. Obilazili su Srbiju i držali tribine, i u to doba, Slavko mu je predlagao da osnuju i stranku, jer bi u kombinaciji političke stranke i novina, borba, odnosno, kako kaže „rvanje sa režimom bilo znatno lakše“.

Po oceni svedoka, da su preostali srpski novinari u to vreme bili solidarniji sa Ćuruvijom i zabranom njegovih novina, Ćuruvija ne bi bio ubijen, jer se ne bi usudili, ali su procenili oni koji su rešili da ga ubiju da je ostavljen na praznom prostoru i izolovan. Zamolio je Slavka da tekst „Pismo predsedniku“ potpišu zajedno, što je po mišljenju mnogih bila Biblija srpske opozicije Miloševiću. Kada je razgovarao sa Ćuruvijom o tome da Ćuruvija treba da se povuče iz zemlje, Ćuruvija mu je govorio da greši, te da što više budu napadali Miloševića, što budu žešći i otvoreniji, neće moći ništa da im se desi, jer će svi znati ko je odgovoran, a tipovali su da će prvo biti ubijen Tijanić, pa tek onda Ćuruvija.

Tijanić je bio ubeđen, i nažalost, bio je u pravu, govoreći Ćuruviji da nemaju „posla sa normalnim režimom“, i da je režimu stalo da se zna da svi koji su protiv režima znaju da će im se dogoditi nešto i da je režim uzrok tome, jer se samo na taj način radi na prevaspitavanju i strahu ljudi, te da je režimu bilo bitno da se javno zna ko je doneo presudu i da se zna ko je to uradio. Jedan od razloga za takvo mišljenje bilo je upozorenje jednog od čelnika SPS-a Ćuruviji da će Tijanić biti ubijen ako ne prestane da piše.

Da su nerežimski novinari pretvarani u mete za odstrel od strane režima, Tijanić ukazuje na svom primeru da je Vojislav Šešelj preko televizije izjavio da je Tijanić sledeći mrtvac, jer navodno Amerikanci ubijaju svoje agente kad odsluže svoj zadatak, a izašao je i tekst na internetu pod naslovom „10 krvavih godina“, koji liči na Tijanićeve tekstove, a u tom tekstu, njegov autor, zapravo etiketirani Tijanić, navodno poručuje da se strelja i obesi cela familija Milošević.

Nakon tog teksta, koji je po Tijanićevim saznanjima radila analitička služba DB-a, bilo mu je potpuno jasno da isti zapravo predstavlja smrtnu presudu i da sledi njegova egzekucija, a njegovo ubistvo bi bilo prikazano da je učestvovao u ubistvu Pavla Bulatovića. Sve svetske agencije su objavile njegov demanti da je autor predmetnog teksta. Ćuruviju su etiketirali i da je poslovao sa crnogorskom mafijom, da im je, navodno, ostao dužan i da su ga zbog toga ubili, kada je ubijen Gavrilović, pisalo se da je bio pripadnik Voždovačkog klana, kada je nestao Stambolić, pričalo se da je pobegao sa ljubavnicom, ali čovek treba da zna suštinu režima Slobodana Miloševića da bi znao zašto su se neke stvari dešavale.

Tijanić decidno odbacuje tvrdnje koje su proturane javnom mnjenju u to doba, da je Ćuruvija tražio bombardovanje Srbije, navodeći i da nije tačno da je Ćuruvija bio u prijateljskim odnosima sa Mirjanom Marković, jer je ona htela da imaju neki korektan odnos sa Ćuruvijom, bojeći se njegove medijske moći i eventualno njegovog pisanja o deci bračnog para Milošević, njihovim poslovima i slično, Ćuruvija je napravio ozbiljnu i žestoku analizu vlasti Miloševića i rekao je Mirjani Marković da ako Milošević ne promeni politiku, izazvaće gnev naroda i da će ih narod obesiti na Terazijama, ali to nije bila pretnja, već analiza njihove vlasti.

2000. godine, pozvao ga je grčki ambasador na ručak uz molbu da ponese pasoš, govoreći mu da odmah ode van granica, što je učinio, iste večeri je napustio zemlju, a vratio se nakon pada režima Slobodana Miloševića. Tijanić tvrdi da je Slavka Ćuruviju mogla da ubije samo država, jer je država u to doba imala monopol nad fizičkom likvidacijom, da je presuda doneta na najvišem mestu, da je bila kolektivno delo, da sastav porote odgovara sastavu tadašnje Vlade, da je državni mehanizam za odstrel organizovao i izveo to ubistvo.

Ćuruvija nije imao neprijatelje, osim države, i postao je preopasan za režim, i kapacitet njegovog opozicionog delovanja je bio veliki, a Milošević je uspeo da zavadi opoziciju, smiri novinare i sve je držao pod kontrolom, izuzev malih tačaka otpora, gde je Slavko Ćuruvija bio najistaknutija tačka. Veoma su važne naredbe o objavi tekstova protiv Ćuruvije, koje su dolazile zapravo iz službe DB, jer kad se krene tim putem, od novina i medija, ka nalogodavcima tekstova i objava, taj put vodi ka vrhu političke vlasti, i taj put pokazuje plan onih koji su ubili Ćuruviju.

Želja i potreba režima Slobodana Miloševića da ima apsolutnu kontrolu medija u RS, više nego očigledno proizlazi iz predmetnih beleški Službe državne bezbednosti, jer odmah po osnivanju nezavisnih novina, Slavko Ćuruvija, daleke 1994. godine, biva predmet interesovanja SDB, koja prema njemu primenjuje i mere TKTR (tajna kontrola telefonskih razgovora)”.