Kozićev Kašogi

Nadam se da je Marks bio u pravu kada je rekao da se istorija ponavlja, prvi put kao tragedija, a drugi kao farsa.

Jer meni lično vrlo odgovara da mislim da je ubistvo Slavka Ćuruvije 1999. bilo tragedija, a da je obična farsa to što Politikina kuća danas protiv mene vodi kampanju pod istim izgovorom pod kojim je Ćuruviju pre dve decenije obeležila za streljanje.

Da tako ne mislim, morala bih da se osvrćem u svakom mračnom pasažu.

Jer oni koji u Politikinoj kući naručuju i objavljuju tekstove u kojim me, uz gomilu drugih masnih laži, optužuju i za NATO bombardovanje Srbije, svakako nisu zaboravili da je sa istog mesta Slavko nekoliko dana pred smrt optužen da je „dočekao bombe“. Ta simbolika nije slučajna već namerna. Politikina kuća je poruka, i za smisao te poruke nije bitno što Ilustrovana ima minuskulni tiraž u poređenju sa brojem primeraka u kojim je Politika Ekspres 1999. objavila svojevrsnu poternicu za Slavkom. Za preteću dimenziju poruke dovoljno je što stiže iz iste kuće, državne Politike. Slavko Ćuruvija je „dočekao“ bombe, a moja je volšebna zasluga što se bombardovanje produžilo i posle njegove smrti. Sve ostalo su nijanse.

Da, znam da je optužba nedotupavna čak i po standardima novinarske škole Đorđa Martića i Gorana Kozića (mi optužujemo bez dokaza, a ti dokaži da te ne treba streljati po kratkom postupku). Ali ne mislim da je zbog toga bezazlena. I Legiji su pretili zbog svedočenja na procesu udbašima optuženim za ubistvo Slavka Ćuruvije. A hajka Ilustrovane Politike na mene krenula je kada sam uočila očigledne paralele sudbina Džamala Kašogija i Slavka Ćuruvije. Ima nekih nijansi u tome što Đorđe Martić optužuje Zorana Đinđića za Slavkovu smrt, dok Goran Kozić dopušta da je možda i režim Slobodana Miloševića ubio Slavka, ali – nema dokaza! Složni su u tome da optuženi ne mogu biti osuđeni.

Notorna je stvar da je Đorđe Martić 1999. u potpunosti pogodio ukus Slobodana Miloševića kada je u jeku bombardovanja, pod naredbom direktora Politike, naručio i objavio tekst „Ćuruvija dočekao bombe“. Ja, međutim, više volim da mislim da Đorđe Martić i Goran Kozić ne govore u ime Aleksandra Vučića kada mi upravo u završnici suđenja udbašima optuženim za ubistvo Slavka Ćuruvije crtaju istu metu na leđima. Nadam se da tako misle i u Specijalnom sudu. Uostalom, Vučić je svoju transformaciju u modernog političkog lidera delom zasnovao i na raskidu sa nasleđem prošlosti, a podrška istrazi Slavkovog ubistva imala je u tome važan udeo.

Naravno da ne tvrdim da su Kozić i Martić slobodoljubivi ljudi koji se boga ne boje, ali procenjujem da je njihova računica zapravo drsko prosta i isplativa. Dobro znaju da najmoćniji čovek Srbije nimalo ne voli da ga kritikuju, a veoma voli da ga brane. Ko zna koje sve posliće Kozić i Martić obavljaju, računajući da im Vučić neće zameriti sve dok i njega brane dok druge napadaju. Videli su, uostalom, kako Vučićevim protivnicima to isto rade uticajnije i tiražnije novine.

No uviđam i sličnosti sa devedesetim, i to ne samo u izboru Politikine kuće za odstrel političkih neprijatelja. Evo, na primer, držanje NUNS-a. Slavka za života nisu podržavali, tek su posle smrti počeli. Tako NUNS sada ne odobrava napade Ilustrovane na Ljilju Smajlović, ali ih ne smatra ni blizu tako groznim kao kad Ilustrovana napada medije u kojim rade članovi NUNS-a… Istinski je strašno samo kad je neko iz NUNS-a ugrožen. Samo tada treba sumnjati na vlast. Ovako sam negde u rangu ovih koleginica sa Pinka za koje opozicioni mediji likuju da su „udarene u glavu“.

Za razliku od NUNS-a, moja porodica i prijatelji su zabrinuti. Misle da sam naivna i da potcenjujem opasnost. Podsećaju me da sam u Politici dobila nezakoniti otkaz (tako kaže beogradski sud) čim sam se usprotivila pritisku Politikinog menadžmenta na moju uređivačku politiku, i porede to sa naizgled neobjašnjivim fenomenom da spoljni saradnici Đorđe Martić i Goran Kozić i dalje uživaju podršku Politikine kuće dok prkose javnoj kritici predsednika Srbije i njegove medijske savetnice.

Uviđam i ja koliko je to sve protivrečno i zagonetno. Ali to je sudbina novinara u Srbiji. I ne samo u Srbiji. Pogledajte koliko je turski predsednik Erdogan geopolitički profitirao samo time što je pustio Džamala Kašogija da uđe u saudijski konzulat u Istanbulu onog kobnog poslepodneva. I Kašogi i Ćuruvija ispali su samo sitan krvav kusur u mnogo većim igrama.

Što se mene tiče, treba čekati presudu optuženima za Ćuruvijino ubistvo. Možda ćemo tada da otkrijemo kome je trebala hajka na one koji su ispali smetnja nekažnjivosti zločina protiv novinara u našoj zemlji.