Kristalno jasno kao Kristalna noć

Da se razumemo, predsednik Amerike takođe kuburi sa medijima i humoristima i to mnogo brojnijim i šire uticajnijim od onih koji muče predsednika Srbije. Ali, američka administracija bar pokušava da navodne napade novinara ubedljivije ilustruje – toliko čak da je Bela kuća tendenciozno manipulisala video-materijalom ne bi li izgledalo da je novinar grubo odgurnuo Trampovu saradnicu, a zapravo ju je samo ovlaš dodirnuo po ruci dok je ona pokušavala da mu otme mikrofon.

Za razliku od američke, naša vlast ne samo da se ne trudi oko dokaza nego, u pokušaju da nam pokaže kako je najstrašnije napadana – napada samu sebe. Da, tragedija ove vlasti je u tome što njoj nisu potrebni drugi neprijatelji do nje same.

Isto kao što je naslovnicom Ilustrovane politike nehotice priznala da jedva tri novine u Srbiji nisu obožavaoci ove vlasti, tako je i sada, osuđujući jednu karikaturu, eksplicitno rekla da ona sama svog šefa i šefa naše države – vidi kao Hitlera. Samo se još nije izlanula i ko je domaća verzija Gebelsa. Zato nije ni čudo što su već na sledećoj Coraxovoj karikaturi prikazana ista dva narodna poslanika, ponovo u naručju Hitlera i Gebelsa, samo što su se sada upiškili u gaće i plaču iz glasa. Pa dobro ih nije nacrtao da su se ukakili.

No, netačno bi bilo reći da imamo karikaturu od vlasti. A i zvučalo bi nekako opravdavajuće jer ova vlast zlokobno zna šta radi. Čim neka informacija o njenim nepočinstvima stigne, doduše na mišiće i jedvite jade, do nekog dela javnosti (što će biti sve teže i teže posle donošenja novih zakona i odlaska sadašnjeg Poverenika za informacije) vlast zapišti na sav glas „vidite šta nam rade!“ Jer svako razotkrivanje prodaje ispod žita i ispod cene ili kupovine po neopravdano visokoj ceni, svako raskrinkavanje nezakonitog rušenja i nerušenja nelegalno sazidanog, a naročito svaka pa i malecna pobuna protiv neke pljačke i otimačine – mora da se zatrpa svojim a-vidite-šta-oni-nama-rade.

Samo, u ovom konkretnom „vređaju nas karikaturom“, da bi vlast imala ikakvo moralno pravo da se javno uvredi, trebalo bi da prvo bude kristalno jasno da ta vlast osuđuje i samu pomisao da bi se u Srbiji mogla desiti neka nova Kristalna noć. A to ne samo da nije ni kristalno ni uopšte jasno nego štaviše – istupi vlasti i njenih zagovornika ozbiljno doprinose takvoj mogućnosti.

I zato, ako je tragedija ove vlasti to što je ona sama najveći neprijatelj, naša tragedija je što mislimo da igramo utakmicu a vlast je odavno sklonila golove i pustila lavove na teren.