Lako je napadati Nikolića! Ko sme da govori o Vučiću?

Mediji ovih dana zaključuju kako smo imali jednog lošeg predsednika, mandat „za zaborav“, kažu. I istina je. Ne greše. Predsednik Nikolić se za ovih 5 godina predsednikovanja potvrdio kao jedna užasna, besprizorna figura koja predstavlja ostatke onoga za šta se u nekim naivnim krugovima 2012. mislilo da je prošlost Srbije koja „nema šanse“ da pobedi, čak i da se iz nekakvih principa masovno ne izađe na predsedničke izbore i sedi kod kuće.

Nikolić je potvrdio sve što se, uostalom, moglo (i trebalo) očekivati od jednog četničkog vojvode koji šutira vrata pred svojim saradnicima i novinarima, jer u njegovim krugovima to je kad si faca pa ti se može, pijan visi o ramenima pevača, psuje i bije se u Skupštini i uopšteno potiče iz društva u kojem je normalno da se politički protivnici gađaju cipelama, polivaju vodom, proklinju i u krajnjem – ubijaju.

Sve o čemu danas pišu mediji u zaključcima i analizama, moglo je da stane i u uvodne izveštaje o njegovom mandatu, jer nema ničeg što još onda nije moglo da se nasluti. Sve je bilo jasno i pre nego što je kao poslednji mamlaz legao na stiropor da protestuje glađu i žeđu kako bi isprosio predsedničku funkciju. „Arapski ples“ koji su mu mnogi zamerili i uporedili ga sa mečkom, ustvari je najsvetlija tačka njegovog mandata i zaista bi bilo svima mnogo bolje da je Nikolić ostao u sferama plesa, jer tu najduže može da zavara da u vezi s njim ima bilo čega simpatičnog.

No i pored svega ovoga, Nikolić prethodnih godina nije bio najgori po građane među najvažnijim vršiocima javnih funkcija u Srbiji. Kako bi bilo da mediji počnu da pišu tako „oštrim perom“ o premijeru i njegovim godinama „za zaborav“, pošto one to svakako jesu? Ne o njegovim ministrima, već o njemu lično i njegovoj krivici, koja je bez sumnje najveća.

Da li sme neki medij danas, za početak, da napiše analizu fenomena kako premijer za sve ove godine nikada nije bio eksplicitno pitan i nateran da pred novinarima odgovara o svojoj prošlosti i vremenu u kojem je procenjivao koliko muslimanski životi vrede u odnosu na srpske? Da li sme neko iz medija o tome da piše? Ili da napiše analizu o godinama „za zaborav“ u kojima je Aleksandar Vučić bio premijer, pošto sasvim izvesno on to uskoro više neće biti, jer je vreme da se zarad što dužeg vladanja njega nad svima i svim, preseli na novu funkciju, a premijersku prepusti nekome ko će na njegov mig da izvrši sve što se od njega očekuje.

Pustite vi, za koji mesec već politički mrtvog, Nikolića. I jedna premijerska karijera bliži se kraju i treba svoditi račune. O karijeri koja je premijerska bila samo na papiru, jer Srbija premijera građana svakako nije imala. Bio je to možda premijer svojih ministara, stranačkih poslušnika, botova, sendvičara, lopova i kriminalaca, ali građana sigurno ne.

Vučić je sasvim sigurno naneo više štete Srbiji od Nikolića.

Gasio je medije, njihovu slobodu, završavao novinarske karijere. Ovlastio je svoje male Kerbere širom Srbije da maltretiraju ljude koji su protiv njegovog režima – pretili su, tukli, kidnapovali. Kralo se na izborima, podmićivali su se ljudi, najbolji stručnjaci iz javnih preduzeća su prebacivani na slabije plaćena mesta ili su proterivani po odbijanju da se učlane u neku od podobnih sranaka.

Aleksandar Vučić odlazio je pred zvaničnike EU i lagao ih da je učinio mnogo na tome da građani Srbije u većem broju razumeju i prihvate vrednosti koje stoje iza EU, dok je istovremeno u Srbiji plaćao svoje novinare da o EU pišu sve najgore i satanizuju Zapad do krajnjih granica. Pretvorio je Srbiju u svoju državu i stavio katanac na bilo kakva vrata fer političke borbe i usput kupio i puno (ne)očekivanih saradnika.

Degutantno je da se u vremenu Aleksandra Vučića u medijima piše o promašajima Tomislava Nikolića i njegovom mandatu. Da, Vučić je bio toliko loš da je bio i mnogo gori od Nikolića. Predsednička funkcija je bila sasvim skrajnuta, a njen vršilac, ma koliko sraman izbor bio, suštinski nebitan za bilo kakve procese u Srbiji, izuzev kao podsetnik na to čega se Srbija nažalost do sada nikada nije odrekla.

Zgražavajte se nad jednom premijerskom karijerom koja je možda pri kraju, ali je spremna za nastavak u „nekom novom filmu“ i pišite o tome. U međuvremenu, novi teatar apsurda je uveliko stigao u naš grad, onaj u kojem se očigledno najbolji kandidat za predsedničku funkciju predstavlja kao lošiji nego što mi mislimo i za taj cirkus su mnogi kupili ulaznicu bez povratka. Od Aleksandra Vučića se možda može biti i gori, ali teško sramniji i podliji.

Njegov premijerski rad je nova jedinica srama i Srbija treba da izabere predsednika koji će, ako ne više, onda bar otvoriti vrata povratku vladavine prava i simbolično označiti početak kraja jedne generacije političara i njihovog jahanja vlasti i građana.