Lov u mutnoj opštinskoj bari na novinarske izvore

Tender za solarno drveće za punjenje telefona, u kojem je unapred navedeno ime firme koja će da dobije posao – pride, registrovana samo dan nakon raspisivanja tendera; vozikanje službenom „škodom“, kupljenom na takođe „naštelovanoj“ javnoj nabavci, neradnim danima, vikendima, noću, tamo gde nije bilo opštinskog posla; partijsko zapošljavanje mimo zakona…

To je tek delić istraživanja o radu Opštine Medijana koja sam objavio u „Južnim vestima“, otkako je pre nešto više od godinu dana, sahranivši člansku kartu Demokratske i prešavši u Srpsku naprednu stranku, Nebojša Kocić zaseo u predsedničku fotelju ove najveće niške opštine.

Tužilaštvo i policija su konačno reagovali. Međutim, ne nadajte se – povod za njihovu reakciju nije bio eventualno sankcionisanje onih koji su učestvovali u malverzacijama, već onih koji su na njih ukazivali.

Da parafraziram Kafku: Neko mora da je oklevetao Stefana M. jer iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio saslušan.

U četvrtak, 20. decembra zazvonio je fiksni telefon u redakciji „Južnih vesti“. Na drugoj strani žice bio je policajac koji me je ljubazno pozvao na saslušanje. Mesto „sastanka“ – policijska stanica tačno preko puta opštine o kojoj pišem.

Pozvan sam ne da bih govorio o saznanjima do kojih smo došli istražujući rad opštine, već da otkrijem ko su mi izvori zahvaljujući kojima sam dobijao podatke na kojima sam bazirao ta istraživanja. Prijavu je podnela Dušanka Kitanović, šefica Odseka za razvoj i odnose sa javnošću i bivša novinarka.

Dvadesetak minuta oči u oči sa policajcem koji čita pitanja po nalogu Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu, svodi se na to da otkrijem identitet onih koji su mi dostavili dokumentaciju u kojoj se nalaze lični podaci Kitanovićeve. Konkretno njen matični broj, na osnovu kojeg sam zvaničnim zahtevom za pristup informacijama tražio njen ugovor o radu, pošto je u radni odnos stupila bez ikakvog konkursa.

Na taj zahtev nikada nije odgovoreno.

Policajac je insistirao da mu otkrijem ime i prezime izvora, što sam odbio pozivajući se na Zakon o javnom informisanju. Upisuje to u službenu belešku, uz opasku: „Videćemo da li će to proći“.

U opštini otvorena sezona lova na izvore

Fundament ogromnog broja tekstova o malverzacijama i korupciji u najvećoj opštini u Nišu bili su anonimni izvori.

Predsednik opštine Kocić mi je blokirao broj telefona, načelnik ne odgovara, ili bar ne na postavljena pitanja, a Kitanovićeva, koju građani plaćaju da komunicira sa medijima, najčešće se ne javlja na telefon, niti odgovara na poruke. U ovoj opštini ne zarezuju ni Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, jer na zahteve ne odgovaraju. Muk i zatvorenost po pitanju informacija, koje se tiču toka novca građana.

Bez obzira na netransparentnost opštinske uprave, istraživanja o njihovom radu redovno izlaze. Hvala izvorima na tome!

Zbog toga, oni o kojima se piše već neko vreme pokuštavaju da podignu branu ispred izvora; da spreče curenje informacija i dokumentacije. Gestapovskim metodama.

Kažu da je zaposlenima frenetično prećeno da im telefone prisluškuje BIA, da ih nadziru, obraća se pažnja ko s kim komunicira na poslu, spominju se i prislušni uređaji po kancelarijama, a opštinari su, kažu, morali da potpisuju i neki dokument kojim pod punom krivičnom odgovornošću tvrde da ne odaju informacije o radu opštine.

Informacije, koje bi javnosti svakako trebalo da budu dostupne.

Izvrnuto ogledalo srpskog pravosuđa

Novinari „Južnih vesti“ su za sve vreme postojanja napisali brdo tekstova koji ukazuju i dokazuju ozbiljno koruptivno delanje funkcionera sa juga Srbije.

Dosad, bar prema mojim saznanjima, tužilaštva i policija nikada nisu ni razmatrali pokretanje istrage zasnovane na nekom od tih tekstova.

Koliko znam, nije pokrenut ni postupak vezan za korišćenje baze podataka PIO finda, zahvaljujući kojoj je Vučić slao pisma zahvalnosti penzionerima.

Međutim, kao što je Poreska uprava služila kao instrument vlasti za pritisak i eventualno gašenje „Južnih vesti“, mišljenja sam da je ovog puta posegnuto za alatkom zvanom pravosuđe, da se zaplašim i iz mene izvuče informacija o onima koji ukazuju na korupciju. O korumpiranima ni reč.

Na izlasku iz policijske stanice, policajac sa prijema mi je dobacio: „Ovde sam viđao svašta; i kriminalce i lopove i ovakve i onakve, ali novinare nikad.“

Ako im ovo tek tako prođe, bojim se da bi moglo da se dogodi da policajcima u budućnosti dosade susreti sa novinarima, koji će kao i ja u zadimljenim hodnicima policijske stanice i pred kancelarijama tužilaštava čekati na saslušanje zbog posla koji pošteno rade, u nepoštenim uslovima.