Marko Vidojković: Morao sam da se sklonim iz Srbije

Teško da na srpskoj javnoj sceni postoji brutalniji kritičar Aleksandra Vučića i ekipe oko njega od pisca Marka Vidojkovića (Beograd, 1975). Kako u podcastu “Dobar, loš, zao” koji već godinama radi sa Nenadom Kulačinom, tako i u svojim kolumnama. Banalno je upotrebiti frazu da nema dlake na jeziku, ali kod njega je to zaista tako. On jednostavno nema autocenzuru, a to se u Srbiji ne prašta, i zato svakodnevno prima pretnje smrću. Marko se ne plaši, jer kako kaže u intervjuu za Nova.rs, on je “profesionalni novinar, satiričar i komičar”.

– Suštinski deo ove profesije je da budeš iskren. Da govoriš kako ti vidiš da jeste. Možda neki put nisi u pravu, ali onda se izviniš. Uvek analiziram dva-tri puta šta govorim, ali nikada nisam razmišljao o mogućim posledicama i zbog toga sam se našao sa svojom porodicom u jednom specifičnom kućnom pritvoru, usled koga se gubi i zdravlje i čije posledice mogu biti pogubne. Ja sam navikao da na proleće trčim ili igram tenis, ali to već godinu dana ne mogu. Toliko je bilo pretnji smrću. Ja kod kuće imam manje šetnji nego što imaju zatvorenici u Zabeli. Oni imaju dva puta po jedan sat dnevno šetnje, ja nemam. I posle me pitaju što si se ugojio. To je ono što te ubija. I to je ono što nas je opredelilo da se izmestimo iz Srbije. Neću reći gde, ali to je ono što se dešava. Nema logike sedeti u četiri zida u Srbiji i tako raditi na samouništenju, pošto država ne može da te zaštiti od pretnji smrću, već će da ih ohrabruje – objašnjava svoju trenutnu poziciju ovaj tiražni pisac koji u Beograd dolazi samo kada radi podcast “Dobar, loš, zao”.

Pet godina sa Nenadom Kulačinom radiš “DLZ”, kako se slažete, je l’ bilo kriza ili čarki?

– Sve vreme je to ok, zato što ja imam specifičnu vrstu humora, a on nema smisla za moj smisao za humor i onda tu dolazi do komedije situacije, tako da je “DLZ” jedan neprekidni sitkom. Nije smešno samo ono što govorimo već je i naš međusobni odnos smešan sam po sebi, tako da je zapoželeti da imaš takvog partnera. Naše nesuglasice se reše u roku od pet minuta. Neki su se žalili što sam vređao gledaoce, ja naše gledaoce posmatram kao drugare, zato ih ponekad zezam. Ali oni koji se na to žale nisu gledaoci, već trolovi na Tviteru koji onda dižu pritisak Nenadu, pa me on moli: “Mare, nemoj da vređaš gledaoce”. Davno nam je rekao Siniša Kovačević da smo super, ali da moramo da pazimo da nas ne posvađaju.

Prošlo je nekoliko dana nakon izbora, kako ti sad sve izgleda, kakvi su ti zaključci, šta se desilo?

– Ono što je najlošije je 59 posto za Aleksandra Vučića u prvom krugu i to je kraj svih njegovih pobeda na ovim izborima. Kada pogledamo republičke izbore on je izgubio apsolutnu većinu i pitanje je sa kim će da prave novu Vladu. Kada je u pitanju Beograd, građani su ostvarili veliku pobedu. Mnogo pažljivije će morati da se meri šta se radi u Beogradu, makar ponovo vlast uzeli SNS i SPS, jer će držati grad na tesnoj većini. Svaki naredni izbori udaljavaju SNS od beogradske vlasti, ne mogu sigurno da ih približe.

Vučić je je relativno mlad čovek i sigurno planira još dugo da vlada. Da li si optimista da će to moći u nekom trenutku da se spreči? Deluje da je to jedna jako dobro umrežena ekipa koja ne namerava da ide skoro.

– Bio sam u jednoj visokokotiranoj evropskoj zemlji nekoliko dana pre izbora i tamo mi je rečeno da Vučić neće smeti da sedi na dve stolice. I da je najbolje rešenje da se ceo region kakav god da je utera što pre u Evropsku uniju, zbog ruskog i kineskog uticaja. Vučić može da planira šta hoće, ali planira neko umesto njega, a to su Evropska unija i SAD. Naročito imajući u vidu u kom se stanju Rusija trenutno nalazi. Vučić možda čak i bude na vlasti narednih 20 godina, ali ja za razliku od njega, ne mrzim nikoga, čak ni Aleksandra Vučića. Gledam šta je najbolje za našu zemlju, a za Srbiju je po mom mišljenju i dalje najbolji ulazak u EU. Onaj đavo koji treba da nas uvede je neko s kojim je EU tikve sadila svih ovih 10 godina. Ja očekujem od zapada koji je stvorio i pustio Aleksandra Vučića da Srbiju pretvori u narko-kleptokratiju kakve nema nigde u Evropi, da se bavi njime i ubuduće. Građani moraju da budu svesni da je ovo suštinski kolonija EU i da kao i kod svake kolonije, najviše se pita onaj ko drži tu koloniju. Deluje katastrofalno na prvi pogled, ali moguće je da dođe do vlade nacionalnog jedinstva koja će se bazirati na premisi da je za Srbiju sada najbitniji ulazak u Evropsku uniju i da se vlada kroji od proevropskih stranaka. Teoretski to može biti: SNS, Moramo i Ujedinjeni za Srbiju, minus Narodna stranka.

Kad se dogode incidenti poput onog sa prebijanjem Pavla Grbovića ili onog sa aktivistima “Moramo” na Zvezdari, uvek su tu neki čudni i namrgođeni tipovi, često sa kapuljačama. Neko kaže da je ova vlast prigrabila uz sebe brojne bandite i bitange, i da su oni njihova udarna pesnica još od osnivanja Srpske radikalne stranke.

– Nemojmo potcenjivati Šešelja i SRS, to je bila mnogo opasnija ekipa u svoje vreme. Ovi funkcionišu po principu „udri i beži“, tako je bilo i u Galenici, tako je bilo i na Zvezdari. To su prvo neki pokušaji razgovora, onda se to pretvori u šištanje, pa onda udarac po telefonu… Pavle Grbović je gađao lika šoljom, da mene neko gađa šoljom ja bih ga „nabo“ u glavu. Nije ni Pavle naivan. I šta se onda dešava, umesto da kao pravi radikali uzmu telefon i razbiju ga, oni su nabili kapuljačice i Nina Stojaković ih je sabila u ćošak, urlala na njih, a oni su svi pobegli i zaključali se u prostorije mesnog odbora SNS-a. Eto, o kakvoj udarnoj pesnici mi pričamo. Znamo ko je bio udarna pesnica, klan koji je Vučić napravio ili mi je kumovao, klan Veljka Belivuka. Klan kojem je Vučić morao da presudi pod pritiscima dokazima sa zapada koji su počeli da pristižu o onome šta je ta mafija radila. A što se tiče događaja na izborima, uvek će oni imati niskočelne dripce koji će da im vode duple spiskove, sigurno to neće da im rade doktori nauka ili neka fina gospoda. Zna se ko to radi. Ali nasilje nije na onom nivou koje je bilo prošlim izborima, opet verujem da je to zbog pritiska sa zapada, ali i zbog hapšenje grupe Veljka Belivuka.

Tvoj tekst u “Danasu” od pre nekoliko nedelja „Raj u Vuka Vrčevića” je izazvao dosta polemike jer si u javnosti optužen za rasizam prema Romima. Kako ti se čini danas sve to?

– Savet za štampu nije doneo odluku da je bilo kršenja novinarskog kodeksa. Poverenica za ravnopravnost nije uvažila prigovore, svako normalan zna da ni “Danas” ni ja nismo rasisti. Malo bolje obavešteni znaju da sam upravo ja jedan od retkih koji se bavio kampanjama za bolji položaj Roma. Tekst je zloupotrobljen od strane dušebrižnika koji su iskoristili sjajnu priliku da dođe do napada na “Danas” i na mene. Vršen je pritisak i na romske organizacije da reaguju, i kad su tražili da se tekst skine mi nismo imali dvoumljenje nijednog trenutka jer je atmosfera bila takva da više nisi mogao objasniš Romima šta je pisac hteo da kaže.

Kako si zadovoljan kako je prošao tvoj roman “Đubre”?

– “Đubre” je prodata u preko 23 hiljade primeraka, to je značajna prodaja, i ona će nadživi i mene i ovu vlast. Kad toliko knjiga imaš na tako malom prostoru, to je znak da si ostavio pisani spomenik jednoj zemlji, jednoj vlasti i jednom narodu, a to “Đubre” upravo jeste. To je bila moja lična misija i moja lična osveta ovoj vlasti i narodu. Knjiga je baš brutalna, ali očigledno da je i život ovde brutalan čim se tako dobro prodaje.

Kako gledaš na odnos snaga na književnoj sceni: NIN-ovci, anti-NIN-ovci, pa sad i ove nove nagrade: Narodne biblioteke Srbije, Beogradski pobednika? Gde si tu ti?

– Ja sam tu najveći car. Ja sam i tiražan i nagrađivan pisac, to se u Srbiji retko spaja. Za roman „Sve crvenkape su iste“ sam dobio Vitalovu nagradu za roman godine, koja je druga nagrada po značaju u zemlji, za „Kandže“ sam dobio Kočićevo pero, koja je regionalno bitna nagrada. I bez obzira na nagrade ja prodajem na desetine hiljada primeraka knjiga, ja ne mogu da se spuštam na nivo NIN-ove nagrade, ili neke druge ili treće, ili bojkota. Nagrade gledam kroz pare, a moje knjige će biti čitane i bez nagrade.

Prirodom posla u “DLZ” moraš da pratiš srpsku politiku u totalu, kako uspevaš da se distanciraš ili malo odmoriš od svega?

– Dve stvari. Puno čitam. Imam dosta knjiga koje čitam paralelno. Biografiju Vudija Alena, opširnu knjigu Latinke Perović o srpskoj eliti 20. veka, čitam dve zbirke priča, jednu Branka Miljkovića, drugu Mike Antića. I idem na društvenu mrežu 9GAG da gledam mimove, to mi je pravo utočište, time se praktično uspavljujem. Luči mi mozak hormone sreće kada gledam mimove koji dolaze sa svih krajeva sveta.