Marko Vidojković: OTIMAČ DRUGOG DNEVNIKA

„Prema najnovijim podacima kriznog štaba, danas je zabeleženo četristo osamdeset sedam novoobolelih od COVID 19, devetoro je preminulo, a na respiratorima se nalazi dvesta dvadeset i osam osoba. Dakle, gotovo identičan prosek kao i proteklih četristo šezdeset i šest dana. U kriznom štabu još jednom napominju da smo još pre šest meseci došli do jedinstvenog fenomena pod nazivom trajno zaravnjenje krive i da će svakog dana stizati isti rezultati. Danas je u… Samo trenutak, dragi gledaoci, nešto se dešava u studiju…  Aha, ponovo je predsednik došao u dnevnik. Dobro veče, gospodine predsedniče, dobrodošli. O čemu ćemo večeras pričati?“

„Pre svega o sramnoj peticiji protiv kriznog štaba, koju je potpisalo dvadeset šest pekara.“

„Ne znam za tu peticiju.“

„Zato sam i došao u dnevnik, a planovi su mi bili sasvim drugačiji. Naravno da iza ove sramotne peticije stoje Mlađan Đorđević, Đilas, Obradović, Dušan Petrović, Vuk Jeremić i ovaj… bre…“

„Šolak.“

„Namerno sam odugovlačio, da biste se upecali. I vas plaća Šolak, nemojte misliti da vam nisam proveravao privatni bankovni račun.“

„Ne plaća me Šolak, nego uvek i njega pomenete, pa sam htela da vam pomognem…“

„Ne plaća, jel? A ona uplata od skoro sto hiljada dinara, prošlog petka?“

„To sam prebacila sa Pejpala novac koji mi je…“

„Uplatio Mlađan Đorđević, preko Šolakove of šor kompanije!“

„Sin, koji radi kao moler u Ulmu.“

„Vi sad možete da izmišljate sinove u Ulmu i kćeri u Gelzenkirhenu, ali svi znamo da vas plaća Šolak.“

„Izvinjavam se, gospodine predsedniče, više vam neću protivurečiti. U pravu ste.“

„Naravno da sam u pravu. A sad, o sramnoj peticiji nazovi-pekara, za koju gledaoci jedino ovako mogu da saznaju, pošto na RTS-u vlada žuta cenzura.“

„Šta žele pekari, gospodine predsedniče? Šta im smeta?“

„Navodno propašće, ako i dalje budemo insistirali na pravilu ’samo jedan kupac u pekari čiji vlasnik nije u SNS’, a zapravo je reč o pokušaju državnog udara kada smo najranjiviji. Ubod nožem u moja leđa, na kojima se nalazi sav teret borbe portiv virusa SARS COV 2.“

„Ali, rekli ste da ima samo 26 potpisnika peticije, to je praktično ništa…“

„Pre svega, nije istina da će bilo ko propasti zbog sprovođenja mera kriznog štaba.“

„Gospodine predsedniče…“

„Bilo koja pekara! Nije istina da će bilo koja pekara čiji vlasnik nije u SNS propasti zbog sprovođenja mera kriznog štaba! Ukoliko jedna osoba obavi kupovinu u pekari u iznosu od dvesta dinara, puta sedamnaest hiljada takvih kupovina svakog sata, puta dvadeset pet sati dnevno, puta trideset tri dana mesečno, puta trinaest mesci, to vam je prihod od preko dvadeset milijardi evra na godišnjem nivou! Razumete li vi kolike su to pare! Da puštamo po dvoje u pekaru, oni bi zaradili pedeset milijardi evra godišnje, a groblja bi nam bila mala! To je iživljavanje nad kriznim štabom, iživljavanje nad strukom, o iživljavanju nada mnom i da ne govorim.“

„Da li ima još nešto što ste hteli, ili ćete sad otići? Ili možda želite da ostanete, do kraja dnevnika? Ne morate ništa da govorite.“

„Vi biste voleli da ja ne govorim. Hoćete da mi začepite usta, najviše bi voleli večno. Da umrem, to biste vi hteli. Da li ste mi sipali otrov u vodu?“

„Koju vodu? Upali ste neplanirano…“

„Eto, uvek ću biti tri koraka ispred vas. Hoćete, dakle, da mi otrujete vodu. Lepo, lepo. Šta sve neću dočekati na RTS-u.“

„Htela sam samo da izrazim svoje zadovoljstvo vašim dolaskom i da vam ponudim, ukoliko to budete želeli, da ostanete do kraja dnevnika.“

„A vi biste da odem? E neću!“

„Vi ćete uvek biti rado viđen gost drugog dnevnika, a ako želite i urednik i voditelj.“

„Te laži prodajte nekom drugom.“

„To nisu laži, ja vam iskreno želim dobrodošlicu…“

„Samo ako se rasplačete od sreće, poverovaću vam.“

„…“

„Plačite.“

(plače)

„Idem sutra u Republiku Srpsku.“

„Imali smo to… kao prvu vest.“

„Nisam čuo, bio sam u liftu. Jeste rekli da se vrše posebne bezbednosne provere na aerodromu?“

„Jesmo.“

„Zbog mogućeg terorističkog napada na mene?“

„Rekli smo.“

„Nemačka naoružava Kosovo, da li ste slučajno to primetili?“

„Naravno, imamo prilog o tome sa vaše današnje konferencije za novinare.“

„A kad ste mislili da emitujete taj prilog? U limburgu mesecu?“

„Gospodine predsedniče, bukvalno bi taj prilog išao, da niste upali u studio.“

„Zakunite se u ćerku, koja u Gelzenkirhenu radi protiv svoje otadžbine.“

„Radi kao vaspitačica dece ometene u razvoju.“

„Samo se vi zakunite.“

„Kunem vam se i ćerkom i sinom, evo, pogledajte, piše ovde…“

„Zašto piše predsednik malim slovom?“

„Zato što nije na početku rečenice.“

„…“

„…“

„Nemci naoružavaju Kosovo do zuba! Ceo region se naoružava! Šta žele? Jel žele rat? Mi ne želimo rat, ali vidite da ga oni žele! Srećom, na vreme smo kupili rusko naoružanje, preduhitrili smo njihovo zveckanje oružjem mojom genijalnom preventivnom odbrambenom strategijom.“

„Tako je, gospodine predsedniče.“

„Evo, pozivam naše zapadne prijatelje, dajte Kosovu i atomsku bombu. Dajte im i dve. Pošto mi ne priznajemo Kosovo, ali ga, prema istorijskom mirovnom sporazumu, ne sprečavamo da ulazi u međunarodne organizacije, to će se iz našeg ugla tumačiti kao da je Srbija postala nuklearna sila.“

„Tako je, gospodine predsedniče.“

„Dajte im i raketu, da idu na Mars. To bi značilo da je Srbija postala svemirska sila. Sve dajte Kosovu, a mi ćemo vikati da je to naše, jer to je naše međunarodnim pravom zagarantovano pravo!“

„Tako je, gospodine predsedniče.“

„Jebem vam mater u pičku, baš.“

„Razumem, gospodine predsedniče.“

„I vama, dragi gledaoci, jebem mater posred pičke. Znam da me mrzite. Ali, možete samo da me mrzite.“

„Niste u pravu, volimo vas, gospodine predsedniče.“

„Rekli ste da mi više nećete protivurečiti. Mislili ste da sam zaboravio?“

„Izvinite, gospodine predsedniče.“

„Plačite.“

(plače)