Marko Vidojković: Šapić tuži Vidojkovića – izveštaj s ročišta

Sa žaljenjem vas obaveštavam da je maneken intelekta i galantnog upravljanja novcem iz budžeta, Aleksandar Šapić i dalje ljut na mene. Sećate se, najpre je u intimnom telefonskom razgovoru koji smo vodili pretio čupanjem srca Nenadu Kulačinu, jer je pogrešno čuo da ga je Nenad u DLZ povezao sa ušivanjem čmara, a onda je, nastupajući uživo u jutarnjem programu TV Pink, ničim izazvan, pretnju čupanjem srca proširio i na mene.

Nenad i ja smo nekoliko dana ronili suze, jer tužno je kad dođe do trzavica sa takvim kapacitetom kakav je doktor Šapić. Zatim smo neko vreme plakali jer se Šapić okružio gospodom koja su otvarala „prihvatne centre“ (neko će reći koncentracione logore) za Bošnjake, u vreme rata u BiH. Našu tugu napajala je pretpostavka da bi, kakve je emotivne konstitucije, gospodin Šapić mogao nekom od svojih bliskih saradnika da poveri zadatak čupanja Nenadovog i/ili mog srca ili lomljenja naših kostiju.

Za njegovo dobro, podneli smo protiv Šapića krivičnu prijavu. Imajući u vidu da je malom princu od Nambijezamagljen pogled na realnost, pokušali smo da ga osvestimo, nadajući se da će ga kratki boravak u tužilaštvu, a potom iza rešetaka, naučiti da nije lepo pretiti smrću. Gospodin doktor je, avaj, šarmirao postupajuću tužiteljku, verovatno svojom slikom iz bazena, pa je ona krivičnu prijavu odbacila, a Nenadu i meni se smejala u lice. Ovo je velikog fana Stenlija „Kjubika“ odvelo dalje na stranputicu.

Dečačke naravi i adekvatne inteligencije, Šapić se opredelio za put nasilja. U kratkom vremenskom periodu podigao je dve tužbe protiv Nenada Kulačina i mene, tražići milionsku odštetu i žaleći se da smo svojim humorom, čiji je cilj bio isključivo Šapićev ljudski napredak, povredili njegovu čast. Posle druge tužbe zaključio sam da nema više svrhe kritikovati ga. Svaki naredni tekst ili nastup posvećen Šapiću podstaknuće ga na još nasilja. Smatram da je biti ubijen ili premlaćen zbog zezanja malog princa od Nambije previsoka cena, naročito kad se ima u vidu da nisam u prilici da isplatim čak ni sudske troškove.

Ovde stižemo do vas, tačnije do Buke, jer je upravo kolumna u Buci bila povod za treću tužbu koju je prijatelj pčela i ostalih pametnih stvorenja podigao protiv mene. Šapić možda ni ne želi da se sretnemo na sudu, jer svoje tužbe uporno šalje osnovnom sudu, umesto višem, koji je nadležan za medijske sporove. On to obrazlaže time što Nenada i mene ne doživljava kao novinare, već kao likove koji su sa ulice banuli u televizijski studio i novinske redakcije, gde su naterali osoblje da im snima emisije i objavljuje tekstove.

Dvaput se sud proglasio nenadležnim za Šapićeve tužbe, ali se, eto, baš za tužbu povodom kolumne u Buci proglasio nadležnim. Sud je, naime, zaključio kako sam sporni tekst napisao u svojstvu fizičkog lica, a ne novinara, bez obzira na to što za Buku redovno pišem od decembra 2017. Sud je utvrdio da Buka nije registrovana kao medij u Srbiji, a to što je registrovana kao medij u Bosni i Hercegovini, nema veze. Nema veze ni to što sam za taj tekst bio uredno plaćen, sud je ipak odlučio da treba da se sudimo i na taj način doprineo je daljem Šapićevom javnom potonuću, pošto su šanse da on taj proces u konačnici dobije ravne nuli.

A koji je to tekst bio? Jebem li ga. Nisam plaćen da kopam po tekstovima za Buku, nego da ih pišem. Ni tužbu nisam čitao, čitali su je moji advokati. Neću je ni čitati, zašto bih. Sećam se samo da je to bila šaljiva kolumna kojom sam hteo da stavim tačku na prepucavanje sa malim princom od Nambije. Shvativši da će me dalje podjebavanje Šapića dovesti do batina, smrti ili prosjačkog štapa, rekao sam sebi dosta je i napisao taj tekst, rešen da se, željan života i nepolomljenih kostiju, ubuduće autocenzurišem kad je reč o malom princu od Nambije.

Sve sam ovo (da za Buku nastupam kao redovni kolumnista, da je Buka medij registrovan u BiH i da Šapić iživljavanjem nada mnom sve dublje tone u javno dno) hteo da kažem na ročištu na koje sam pozvan dvanaestog septembra, ali samo pod uslovom da mi omoguće da nastupam putem skajpa, jer sam iz Srbije relociran, između ostalog i zbog Šapićevih pretnji i maltretiranja. Sud, jebiga, „nema tehničkih mogućnosti za uključenje putem skajpa“, a ni Šapić se nije pojavio, pod izgovorom da se baš tog dana pripemao za svoj stend-ap, u skupštini Beograda, zakazan za dan posle nešeg neodržanog ročišta.

Kao što vidite, merim svaku reč. Ne gubi mi se glava. Ne troše mi se pare koje nemam. Molim sve vas koji mi uporno šaljete podatke o Šapićevim navodnim mahinacijama u njegovoj humanitarnoj organizacijii da se obratite policiji ili tužilaštvu. Nisam ja zadužen da pratim svo što radi princ od Nambije. Naprotiv, svaki put kad ga ugledam, dobijem proliv. Aleksandar Šapić svakim svojim potezom odavno o sebi govori mnogo bolje nego što bih ja govorio o njemu.

Pošto će me verovanto tužiti i zbog ove kolumne, a ja ću je za petnaest minuta zaboraviti, želim, dakle, da u zapisnik uđe: ovo je moj posao; dobiću za ovaj tekst honorar s kojim mogu da napunim rezervoar, eli ne i da platim sudske troškove; Buka jeste medij, bez obzira na to što je registrovana „u Republiki Srpski“, kako voli da kaže Aleksandar Šapić.

Sledeće ročište zakazano je za dvanaesti decembar.