Medijska realnost Srbije: Agresivnost, senzacionalizam i mržnja

Istraživanje pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2019.“ sprovedeno je u periodu od 15. septembra do 15. oktobra ove godine, a rezultati pokazuju da je u navedenom periodu od mesec dana u najčitanijim štampanim i onlajn medijima u zemlji objavljeno skoro 20.000 tekstova sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma, tačnije 19.964 takva teksta.

To praktično znači da su svi građani koji se informišu putem medija neminovno izloženi svakodnevnoj komunikativnoj agresiji koja ima izrazito negativne posledice po pojedince, ali i celo društvo, iako toga najčešće nismo svesni.

Iako već godinama unazad praksa pokazuje da mediji umesto eksplicitnog govora mržnje najčešće koriste ekstremni govor i senzacionalističke narative u svojim tekstovima, ovo istraživanje otkriva da je 2019. godina donela još alarmantnije pojave na medijskoj sceni.

Mediji su tokom ove godine dodatno pomerili granice agresivnosti, postali još brutalniji nego do sada, a za sve veći broj medija može se reći da su se de facto oprostili od profesionalnih principa, etičkih kodeksa i jezika tolerancije.

Agresivna komunikacija već postala medijski standard

Sprovedeno istraživanje detektovalo je nekoliko različitih kategorija problematičnih tekstova koje ne bi trebalo posmatrati zasebno jer naizgled „blaži“ oblici agresivne komunikacije zapravo predstavljaju uvertiru za sve brutalnije i eksplicitnije oblike. A princip medija je jasan. Kada „blaži“ oblici do te mere podignu prag tolerancije kod čitalaca i kada postanu uobičajena i „normalna“ pojava, prelazi se na sve drastičnije oblike.

Najbolji dokaz za to je agresivna i uznemirujuća terminologija koju mediji svakodnevno i sve intenzivnije koriste, koja je do te mere uticala na desenzitivizaciju građana na jezik agresivnosti da su nekada neprimerene reči u javnom prostoru ili izrazi koji su se koristili samo u izuzetnim situacijama danas postale uobičajen deo medijskog, ali i svakodnevnog vokabulara.

To najbolje potvrđuju nalazi ovog istraživanja koji pokazuju da su sve brojniji tekstovi u kojima se koristi agresivna terminologija u kojoj dominiraju izrazi kao što su „uznemirujuće, brutalno, jezivo, pakao, užas, horor, skandal, šok“.

Iako na prvi pogled može delovati da je jedini cilj korišćenja takve terminologije namera medija da privuku što veći broj čitalaca, a samim tim obezbede i veću zaradu posredstvom oglašivača, istina je da su efekti takvog jezika u medijima mnogo opasniji nego što možemo da pretpostavimo.

Na stotine takvih tekstova koji se plasiraju svakodnevno u najčitanijim medijima vremenom su do te mere povećavali prag tolerancije čitalaca na jezik agresivnosti da danas praktično potpuno izostaje njihova reakcija na takvu terminologiju i izvorni efekat koji bi ona trebalo da proizvode kod čoveka.

Zato već danas za prosečnog čitaoca u Srbiji „SKANDALOZNO“ ili „BRUTALNO“ više nije dovoljno efektno da privuče pažnju, „HOROR“ ili „JEZIVO“ više nije dovoljno dramatično, a „UZNEMIRUJUĆE“ je umesto „kočnice“ , zapravo, postala svojevrsna „preporuka“ za čitanje jer sva istraživanja pokazuju da taj termin u naslovu teksta nepogrešivo podiže čitanost za više desetina procenata.

A zašto je to tako? I zašto smo postali imuni na sve ove tradicionalne tehnike tabloida da privuku čitaoce? Zato što se u Srbiji svakoga dana samo u najčitanijim medijima objavi 125 tekstova pod parolom „skandalozno“ (koja se najčešće ističe velikim slovima u naslovu), skoro 100 sa izrazom „brutalno“ i 85 uz upozorenje „uznemirujuće“. Sve to prati izrazita brutalnost i senzacionalistički narativi, oličeni u svakodnevnim primerima do detalja opisanih zločina, incidenata i uznemirujućih sadržaja raznih vrsta.

A logika svakog tržišta, pa i medijskog, je takva da prevelika ponuda iste robe smanjuje i njenu cenu i atraktivnost kod kupaca, odnosno publike u slučaju medija. Zato su domaći tabloidi i „portaloidi“ (online tabloidi) uveliko u potrazi za novim adutima kojima bi efektnije šokirali čitaoce, a sudeći po nalazima ovog istraživanja, čini se da polako pronalaze nove i sve efektnije mehanizme.

Etiketiranje i govor mržnje novi aduti tabloida i „portaloida“

Samo u periodu od mesec dana, najčitaniji mediji u Srbiji objavili su 1358 tekstova u kojima su nekoga etiketirali kao „izdajnika“, što znači da svakoga dana objave prosečno 44 takva teksta koja su direktan atak na neistomišljenike. U diskreditovanju pojedinaca omalovažavanjem njihovog rada, profesionalnog ili privatnog života, čak i članova njihove porodice i prijatelja, uobičajeni postaju i izrazi „strani plaćenik“, „lopov“ i „terorista“.

Još alarmantniji nalaz ovog istraživanja otkriva i sve češću upotrebu etiketiranja koje sadrži i elemente govora mržnje. Tako je u analiziranom periodu objavljeno čak 508 tekstova sa terminom „Ustaša“ i 491 tekst sa terminom „Šiptar“. U svim tim tekstovima, najmanje jednoj osobi pripisana je ova etiketa koja kod većine građana sa sobom nosi i niz negativnih osećanja, emocija, pa čak i besa i mržnje.

U otvorenim napadima na „nepodobne“ pojedince, organizacije i institucije uz pomoć raznih etiketiranja, optužbi, pa čak i pretnji, direktno se izazivaju izrazito negativne emocije kod najšire javnosti prema osobama ili grupama o kojima se piše. Zajednička karakteristika svih ovih tekstova je i izazivanje osećaja straha i nesigurnosti kod građana, što direktno doprinosi širenju netrpeljivosti, a sve češće i osećaja mržnje i neprijateljstva prema onima koji su mete napada.

Takvo izveštavanje medija dovodi do desenzitivizacije javnosti na agresivnost i nasilje raznih vrsta, i što je najopasnije – dodatno legitimizuje takva osećanja, pa čak i nasilno delovanje u praksi. To su potvrdila i brojna istraživanja rađena širom sveta, kao i brojni teoretičari koji su se bavili ovim pitanjem. Zato i DŽejms Poter, jedan od najpoznatijih teoretičara koji su se bavili ovim pitanjem, u svom kapitalnom delu „Medijska pismenost“ upozorava da je „često čak i kratka izloženost nasilju dovoljna za stvaranje ili promenu nečijeg stava“, kao i da su „istraživači utvrdili da kod ljudi koji gledaju medijske sadržaje pune nasilja dolazi do neposrednog pada saosećajnosti“.

Međutim, taj uticaj nasilja i agresivne komunikacije u medijima može biti i mnogo opasniji i odraziti se direktno na agresivno ponašanje publike u praksi, jer kako navodi Poter, „izloženost nasilju u medijima može da umanji uobičajeno suzdržavanje publike koja ih sprečava da se nasilnički ponaša“.

U onlajn medijima čak šest puta više agresivnosti i senzacionalizma

Istraživanje otkriva i da su tekstovi sa elementima agresivnosti, senzacionalizma i govora mržnje dominantno prisutni u onlajn medijima u kojima je objavljeno čak 86% takvih tekstova u analiziranom periodu (17.169 tekstova), dok je u dnevnoj štampi objavljeno 14% (2795 tekstova).

Posebno je problematično to što se jezik agresivnosti u tekstovima onlajn medija širi geometrijskom progresijom nakon objavljivanja, što se najbolje može uočiti u sve surovijim komentarima čitalaca na te tekstove, kako na sajtovima datih medija, tako i na društvenim mrežama, tako da su negativni efekti vidljivi gotovo momentalno.

Upravo to učešće publike predstavlja još jedan problematičan aspekt jer se kroz komentare na medijske objave i na društvenim mrežama otvorio još jedan dodatan medijski prostor u kojem je sve prisutnija agresivna komunikacija, ali i govor mržnje.

Zato su sve opravdanija upozorenja da su agresivna komunikacija, govor mržnje i senzacionalistički narativi u medijima postali jedan od najvećih problema u sferi javnog komuniciranja, ali se ovoj temi uprkos tome još uvek ne pridaje veći značaj i veoma je malo istraživanja i medijskih sadržaja koji se odnose na ovaj problem.

Stoga će Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost u narednom periodu objaviti serijal tekstova posvećen ovoj temi kako bi upozorio javnost na obim i intenzitet agresivne komunikacije kojoj smo izloženi svakoga dana, ali i na to kako jezik ekstremizma i agresivnosti u srpskim medijima oblikuje pojedince i društvo u kojem živimo.

Verovatno najopasnija posledica takvog izveštavanja medija je sve izraženija polarizacija u društvu i podela na „mi“ i „oni“ koja je za mnoge već danas jedino merilo ispravnosti, a koja se javlja upravo kao posledica odsustva kulture dijaloga i istovremenog jačanja ekstremizama raznih vrsta. A oni se, pre ili kasnije, iz medija i javne sfere uvek prenose i u svakodnevni život građana.