Medijske (ne)slobode

Kada je Milošević polagao zakletvu kao predsednik Jugoslavije 23. jula 1997. godine, ni policija, ni ekipa u civilu, nije uklanjala opozicione demonstrante. Oni su čak uspeli da izvedu akciju i da gađaju predsednikov auto cipelama. Koji mesec ranije Miloševićeva policija se, tokom demonstracija, nije ustručavala da pendreči demonstrante i upotrebi vodeni top. Koji mesec ranije prvi put se u tom obliku u Srbiji pojavila i politička „batina ekipa“ kada su batinaši obučeni u crno sa bejzbol palicama jurili novinare i demonstrante po Terazijama. Opšta situacija je bila više nego napeta – dva rata su se skoro završila, a rat na Kosovu je upravo počinjao. A ipak, Miloševićeva Socijalistička partija nije posegla za partijskim obezbeđenjem – parapolicijom pred kojom uzmiče kakva takva prava policija. Aleksandar Vučić tada je bio samo generalni sekretar Srpske radikalne stranke, ministar informisanje postaće početkom 1998. u ratnoj vladi.

Dvadeset godina kasnije, 31. maja 2017, na Vučićevom polaganju zakletve, plato ispred Skupštine, iste one gde se i Milošević zakleo, morao je da bude potpuno očišćen od opozicionih demonstranata, ali i od novinara i foto-reportera, kojima bi izliv njihovog nezadovoljstva bio priča vredna pažnje, isto kao i zvanična ceremonija.

Slika pripadnika obezbeđenja Vučićeve SNS stranke kako vuku novinarku Danasa Lidiju Valtner, učesnika „Protesta protiv diktature“ Marka Radosavljevića i mladog foto-reportera Tanjuga, prava je slika (ne)slobode u glavnim medijima u Srbiji. To što sada postoje društvene mreže kojima se brzinom munje šire vesti i stavovi ne popravlja medijsku sliku. Jer, društvene mreže su upravo i samo to – bljesak koji sine i nestane u trenutku. Javno mnjenje i dalje stvara glavni medijski tok, to je svetlo koje društvene i političke događaje čini vidljivim. I to svetlo tuli. Bljesci sa društvenih mreža gde niko nema punu odgovornost za ono što objavljuje, kao što ima štampa, to tuljenje ne sprečava.

Ako događaji sa Vučićeve zakletve ne dobiju neki policijsko-sudski epilog, sledi mrak. A mrak podrazumeva i ograničenje kretanja – nama će vlastodržac određivati koliko i kada smemo da budemo na javnom prostoru. To da li je on više ili manje milostiv i koje su mu psihološke osobine, biće zaista nebitno. Jer, sloboda štampe, govora i mišljenja je i nastala zato da ljudi ne zavise od kaprica vladara.