Medijski mrak u doba korone (7): Hapšenje novinarke u prestonici kulture

Jedan od najvažnijih događaja u vezi sa slobodom medija tokom vanrednog stanja dogodio se u Novom Sadu kada je novinarku portala nova.rs Anu Lalić policija privela zbog objavljivanja teksta „KC Vojvodine pred pucanjem: Bez zaštite za medicinske sestre“, gde je sa više anonimnih sagovornika razgovarala o nedostatku zaštitne opreme za lekare i medicinsko osoblje u Kliničkom centru Vojvodine.

Kada je lekarima pod pretnjom otkazom i krivičnom prijavom zabranjeno da govore za medije ili da svoje mišljenje iznose na društvenim mrežama, i gde su takve pretnje (po njihovim rečima) dobijali čak i pojedini pacijenti u privremenoj bolnici, ne može se govoriti o transparentnosti (Nataša Kovačev)

Kada su u sredu uveče, 1. aprila, na vrata stana Ane Lalić zakucali policajci, bilo je jasno da se državni aparat ne šali sa sprovođenjem vladinih „zaključaka“ o centralizovanju informisanja tokom vanrednog stanja, koja je zbog uvođenja svojevrsne cenzure već podigla veliku buru u javnosti.

Mesec i po dana kasnije ovaj događaj je i dalje tema: novosadska opozicija je organizovala protest u znak podrške Ani Lalić, novinarskim izvorima i celokupnoj profesiji povodom naredbe da se u Kliničkom centru Vojvodine sprovede istraga koja bi otkrila ko je odavao informacije novinarki. U međuvremenu, Ani Lalić je probušena guma na automobilu, a tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu koja je bila podneta protiv nje zbog spornog teksta.

Kako je Ana Lalić rekla za Komitet za zaštitu novinara, tokom vanrednog stanja „najveća prepreka je da se dođe do druge strane priče, zato što je Vlada centralizovala informacije i cenzurisala svaki drugi izvor“.

„Moja najveća briga je narušavanje ljudskih prava u Srbiji danas, zloupotreba političke moći i zakona, kao i propaganda“, navela je ona.

Demantovanje zvaničnih informacija

Tog 1. aprila, kada je policija zakucala na vrata Ane Lalić, u stan je na njen poziv, kao svedok, došao novinar novosadskog radija i portala 021 Žarko Bogosavljević. On je pisao o vanrednom stanju u Novom Sadu od početka do kraja, izveštavajući sa gotovo svake konferencije Pokrajinskog štaba za vanredne situacije.

Bogosavljević novosadsku medijsku scenu opisuje kroz diskriminatorski odnos vlasti prema medijima – predstavnici vlasti stalno gostuju u medijima koje podržavaju i to koriste za neprimereno hvalisanje, ukazujući na to kako nema nikakvih propusta ili grešaka, dok drugi mediji ne mogu da saznaju ni da li će se i kada prodavati markice za javni prevoz.

Kada uporedi period u protekla dva meseca sa onim pre uvođenja vanrednog stanja, Bogosavljević zaključuje da nema nikakvog poboljšanja u odnosu novosadske i vojvođanske vlasti prema medijima i javnosti. Naprotiv, taj odnos je sve gori.

„Informacije se kriju, nema transparentnosti. Možda je i najbolji primer za to što danas, dva meseca od izbijanja epidemije novog koronavirusa, mi ne znamo koliko je tačno Novosađana (bilo) zaraženo. I podaci za Vojvodinu su pod upitom, jer se baziraju na izjavama čelnika Pokrajine. Dovoljno je reći da Institut za javno zdravlje Vojvodine, koji bi prvi trebalo da predstavi podatke, nije dao nijedno saopštenje, a primetno je bilo da ih nema čak ni u provladinim medijima. Takođe, ne zna se ni broj preminulih. Čuli smo da je u Novom Sadu preminulo šest osoba kada je gradonačelnik Miloš Vučević to rekao u jednom od provladinih medija, ali sve to treba uzimati sa rezervom“, priča Bogosavljević.

Velika razlika u tretmanu medija

O epidemiji u Vojvodini redovno je izveštavala novinarka Televizije N1 Nataša Kovačev, koja je redovno pratila i konferencije u Novom Sadu. Ona za Cenzolovku kaže da posao nije bio jednostavan, da su novinari van Beograda često ostajali bez informacija, konkretnih odgovora i potvrde detalja koje su pokušavali da provere.

„Kada je lekarima pod pretnjom otkazom i krivičnom prijavom zabranjeno da govore za medije ili da svoje mišljenje iznose na društvenim mrežama, i gde su takve pretnje (po njihovim rečima) dobijali čak i pojedini pacijenti u privremenoj bolnici, ne može se govoriti o transparentnosti. Makar se i više puta dnevno izabrani predstavnici oglašavali na pres konferencijama.“

Informacije se kriju, nema transparentnosti. Možda je i najbolji primer za to što danas, dva meseca od izbijanja epidemije novog koronavirusa, mi ne znamo koliko je tačno Novosađana (bilo) zaraženo, a i podaci za Vojvodinu su pod upitom (Žarko Bogosavljević)

„Takođe, postojala je, a i dalje postoji, velika razlika u načinu na koji se mediji tretiraju. Dok smo vrlo često na pojedinim privatnim televizijama mogli da gledamo i državne i pokrajinske i gradske čelnike, dobrom delu novinara preostajalo je jedino da zivkaju PR službe, da šalju pitanja i zahteve za gostovanje zvaničnim putevima, i da najčešće ostanu uskraćeni za bilo kakav odgovor. Takav je slučaj bio sa većinom upita koje je TV N1 tokom pandemije uputila nadležnima u Pokrajini i Kliničkom centru Vojvodine“, ukazuje Kovačev.

Ona dodaje da su nadležni strpljivo odgovarali na pitanja novinara na nedeljnim konferencijama za medije, ali da u vreme kada nove informacije stižu iz sata u sat, to jednostavno nije bilo dovoljno. Kako kaže, nepotrebno je isticati koliki je značaj proverene informacije u poplavi lažnih vesti kojoj smo bili svedoci u prethodnom periodu.

„Sada, kad se svemu nazire kraj, utisak je da je veći stres od samog virusa izazivala ta svakodnevna borba sa vetrenjačama. Po njoj ću pamtiti vreme korone“, zaključuje Nataše Kovačev.

Televizije u prednosti

Iz Novog Sada je za Televiziju Prva tokom vanrednog stanja izveštavao i Dejan Bajić. Ovaj novinar se u momentu kada je hospitalizovan nulti pacijent našao u Subotici, gde je oboleli zbrinut. Seća se tog trenutka – među kolegama je vladalo mišljenje da se javni servis favorizuje kada je u pitanju dobijanje izjava, pošto su te večeri svi „krali kadar“ RTS-ovom izveštaču koji se sa pokrajinskim sekretarom za zdravstvo Zoranom Gojkovićem i ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom uključivao u emisiju. Ipak, ta se neformalna prednost, smatra on, ubrzo istopila, pogotovo kada je pacijent prebačen u KCV, gde su već mogli da dođu do izjava nadležnih.

Tokom vanrednog stanja „najveća prepreka je da se dođe do druge strane priče, zato što je Vlada centralizovala informacije i cenzurisala svaki drugi izvor“ (Ana Lalić)

„Danima potom nismo imali nikakvih većih problema da dođemo do izjava i željenih sagovornika u Vojvodini, bar kada je reč o Pokrajinskom štabu za vanredne situacije. Dotok informacija jeste bio centralizovan – svega nekoliko ljudi je govorilo o mnogim temama, ali ne mogu da navedem niti jedan primer odbijanja naših molbi za izjave. Mislim da niko od kolega nije ostajao bez odgovora ni na konferencijama koje su održavane u Pokrajinskoj vladi. Bez ikakvih problema smo dobijali informacije i od Gradskog štaba za vanredne situacije u Novom Sadu, a sa gradonačelnikom Novog Sada smo se više puta i uživo uključivali u naš program tokom vanrednog stanja“, priča Bajić.

Izveštavalo se pod iracionalnim pritiskom, kaže Bajić, ali dodaje da pritisak nije nametalo uredništvo, već pristojnost. U Vojvodini je zabeležen prvi slučaj obolevanja, pa prvo žarište i prvi smrtni slučaj, i zbog toga je sve ovo bilo veliki izazov za svakog izveštača i velika škola, uz strah da u rečenicu ne upadne reč koja bi mogla da uplaši, povredi ili ponizi porodice preminulih i obolelih, ili gledaoce. Problematičan je bio, dodaje, period kada je informisanje bilo centralizovano, jer su novinari iz unutrašnjosti ostali uskraćeni za informacije.

„Primetno je da se od početka nisu podudarale informacije o broju obolelih po opštinama u Vojvodini koje smo dobijali na konferencijama za medije u Pokrajinskoj vladi sa onima koje su bile objavljivane na sajtu Ministarstva zdravlja, pa smo se uvek pozivali na izvor informacija kada bismo izveštavali. Takođe, stava sam da su televizije generalno u prednosti u odnosu na druge medije u zemlji. Razlog je prost – većina ljudi se i dalje informiše putem televizijskih izveštaja i televizijskih emisija. Toga su svesni i oni na funkcijama. Ne mislim da smo dobijali odgovore i izjave samo zato što smo uporni, jer u upornost kolega i njihovo insistiranje na odgovorima uopšte ne sumnjam“, zaključuje Bajić za Cenzolovku.